9. јануар, Св. Архиђакон Стефан, вијенац мученички – вијенац славе и државности

Пише: Горан Ж. Комар

Стефан Немања по Божјем промислу, од цариградског двора узвишен, намјери да свој народ уведе у круг византијске-европске цивилизације, али не само државном самосталношћу, него, прије свега, српским улогом у васцијелу хршћанску православну културу.

Син му Растко, након 1191. године, подигавши се из Хума, отиде у Свету Гору и за седам година задоби златопечани сигилиј и потом хрисовуљ, којим запустјели Хиландар учини самоуправним. Али, Сава у Свету Гору отиде подигнут на дјелима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Хиландарски типик је адаптација Евергетидског типика из Цариграда, а стица му великог хумског кнеза Јеванђелистар, сјећа на Мјесецослов цариградског поријекла. Мирослављев Јеванђелистар препоручује 10. септембра слављење „Поклоњења Часнога Крста“ исто као и Типик Велике цариградске цркве, а тај празник и обред изношења Часнога Крста из катихумене имала је само Велика цариградска црква Св. Софије.

И Минологиј Мирослављевог Јеванђелистара има много цариградских локалних празника и много цариградских светих патријараха који се славе према Типику Велике цариградске цркве. Грчки Јеванђелистар из кога је преведена основа овог хумског Еванђеља, потекао је из периода 8-9. вијека и о њему су могли знати равноапостолна Света Браћа Солуњани. Из града у којем је Св. Сава коначно уобличавао свој Номоканон. Св. Климент посведочава да је апостолско прејемство Епископске службе = Литургије у Цркви Христовој Православној установљено од самих Св. Апостола, о чему сведочи и Св. Иринеј (2. вијек). О овом прејемству скоро истим речима говори и Св. Сава на почетку своје Беседе о правој вери на Сабору у Жичи 1221. године. Апостоли Словена у Херсону открише тијело Св. Климента и донесоше собом, а златна зрна посијана у требињским селима казују путеве утицаја раних култова универсалне Цркве.

Ко год је у овим крајевима и у новијим временима досегао, обухватао је својим последњим погледом на земљу искључиво универзални оквир Цркве Христове како су чинили Јово Витковић испод Ревелина у Дубровнику, потекао из Мостаћа крај Требињског манастира, Јово Делин са Пода код Херцег Новог, или Симо Милутинов из Сливнице у Требињској Површи који 1718. удари темеље модерном Херцег Новом.

Ови ктитори су као и њихови предчасници Милорадовићи-Храбрени гледали ка зениту Источноромејског царства и скромно, за спас душе, подржавали стубове васцијеле Цркве, али су, такође, знали да није добро да пропадну стубови државе. Они, иако су дјеловали у потоњим вјековима, илуструју дугу историју српске државотворне мисли и у малој власти творе тачно онако како је творио Св. Сава. Једном, од Светога донешени план, тачно је примјењен у свим историјским временима и велики ктитори 18. вијека једнако су газили немирним политичким пољем. Стриц Сима Милутиновог, који је подизао Саборну цркву у Херцег Новом (1709-1713), који је у Сливници од оца Томаша добио име Сладоје, у освит великог вијека Срба, послије деценија војевања, обукао је монашку ризу добивши име Симеон.

Путем славних Немањића српски се народ сусрео са Византијом и задобио прилику да народну црквену организацију конституише у екуменским оквирима. А српски народ на простору своје државе израсле из старе хумске кнежевине и једнако босанске бановине и краљевине, у новим усудним временима, понио је светостефански вијенац мучеништва. У њему је копча и наслон на непропадљиве стубове универсалне Цркве. Огањ и пепео Другог свијетског рата који је донио намјеру брисања присуства православне Литургије, јест оглед прокушавања давне магдебуршке катастрофе коју само илуструје засјек мачем кроз Библију подигнуту изнад главе свештеника. Тим огњем није се покушала изгорјети слика било које државне творевине, тим огњем се покушала изгорјети нека дубинска карактеристика која у хладним зимским данима тјера у свете гајеве.

Али, тама неће обузети свијет. Свијет ће видјети Побједника како су га видјеле дјечије очи гашене у јамама Херцеговине и како су га видјеле очи Св. Саве који је донио закон земљи и Св. Василија који је донио мирис земљи.

Свијет дугује том народу који је од пада своје Деспотовине носио вијенац мучеништва другачијег од мучеништва великих предчасника који су могли видјети и прилику за побједу. Тај вјенац мучеништва обиљежен је најдубљом вјером, јер није видио прилику за побједу. Он је искључиво жртвени. Он само својим гласом свједочи себе и његова Литургија се већ и физички није одвијала на земљи. А, ипак, прегнуо је да гради Житомислић и понови Тврдош и саздава државу.

Најмања мјера дуга према укупној историјској тековини српског народа којом је у пољу материјалне културе утискивао сопствени печат и своју представу Духа Светога у културно-историјски принос Старог свијета, јест подршка тој западној стопи Светога.

Сретан Дан државности!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: