А о чему ће друго, нечастиви

Пише: Максим Драшковић

Поново, као и у свакој другој прилици, с пописом и без пописа, неким поводом или без повода, осим сопствене умне, душевне и моралне поремећености и изродничког нагона – они родозалутали, посрнули обешчашћеници, вјероломници и гробохулитељи – закрекеташе и разуларено заурлаше на долазак у Црну Гору Његове Светости, Патријарха српског, господина Порфирија.
Кажу ови грешници, безбожници и богохулитељи да је дошао у претпописну кампању и да опет говори о језику, нацији и вјери. А о чему ће друго да говори, заблуђеници, злопутала и нечастива сорто? Знате ли, незнали вас јади и Бог вас чуо и видио, да је Он Блажени Пастир свог сваколиког духовног стада и Свјатејши Патријарх Српске православне цркве и да том Његовом духовном стаду припада огромна и доминантна већина Црне Горе?
А кад је то непорециво и чињенично тако, има ли ишта природније и богомданије од тога да Пастир у сваком божијем погледу брине о свом духовном стаду и да му из тог стада неко духовно не залута? И шта то има духовније од вјере, језика и нације? Има ли веће странпутице од превјере, одрицања од језика својих предака и претрчавања из нације у нацију? „А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“ – каже завештање Стефана Немање.
Ко ће о тим светињама свога народа да брине, ако не духовни пастир? И да брине и о томе да говори својим духовним чедима. Да призива да идемо путем отаца својих, јер једино тако нећемо залутати и заробити себе у туђина. Да позива пастирски и оне озлопутале да се врате своме предачком стаду. Заблуђене и незнавене да просвијетли и врати својој колијевци, својим гробовима, капама и прецима. Да утврди у вјери маловјерне, и оне који „на три вјере оком намигују, а ниједну право не вјерују“. Да свак своју вјеру вјерује, а све друге поштује – и тако са свима у слози живује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: