Антиправославне марионете: Камиказа “Побједе”

Пише: Војин Грубач

Црна Гора је скоро три деценије изгубила на идентитетским прегањањима, у којима је активно учествовао актуелни режим-дајући свему томе елементе сулудости и морбидности, успут ефективно искористивши вријеме за бруталну пљачку државе све с ускликом: “Да’е вјечна!”

Шеф режима и напаљени дворски идеолози уопште не желе прихватити да је идентитет грађанина неприкосновена, Уставом заштићена категорија која се мора поштовати.

Ипак, очито je да власт не жели поштовати идентитетске слободе грађана, што видимо по медијским хајкама прорежимских стрвинара, али и по језику мржње гдје је актуелни шеф режима-ексклузивна перјаница острашћене реторике.

Збиља, да ли сте икада видјели да су шеф режима Мило Ђукановић или дворски публицисти попут Слободана Чукића, фељтонисте Побједе, и Владимира Јовановића, “првог пера” Антене-М, ушли са било којим опонентом у било какву полемику да провјере тезе које износе у јавности?

Таквог примјера нема, јер би њихове неадекватне халуцинације биле расчеречене.

Управо зато, обратићемо овај пут пажњу на тезе и квазиисторијске осврте једног од њих, мада то исто важи и за остале режимске верглаше који врте исту причу, као и за шефа режима који учи историју из чудних брошура.

Чукићево гебелсовско пумпање зле крви

Класични примјер режимског идеолошког стрвинарења су били фељтони “Побједе” које уређује извјесни Слободан Чукић.

Грађанин Небојша Бабовић је за те фељтоне својевремено рекао сљедеће: “То гебелсовско пумпање зле крви нисам видиo нигдје осим у каквим проусташким публикацијама.”

Чукић је на оштри критички осврт Бабовића одговорио на Фејсбук профилу г. Душка Ковачевића, овако: “Видим да овог Бабовића највише боле чињенице о српској тортури у Црној Гори током 1919. и 1920. године. Каже за мене: „То је особа која мјесецима пише (измишља) фељтоне о српским злочинима над Црногорцима“.

Не Бабовићу. Ништа није измишљено… Документа се налазе у Државном архиву Црне Горе. Објављена су 1997. године… Углавном, тих докумената је до сада објављено око 3000. Али, има их још четири пута толико необјављених, па ће г. Бабовић имати прилику да ужива и у томе…”

Иначе, у заглављу својих фељтона у „Побједи“ Чукић је увијек стављао следећу мантру:

“Осим погрома који су описани у књизи “Крвави албум Карађорђевића”, постоје бројне изјаве црногорских официра из 1920. године, које се чувају у Државном архиву Црне Горе. Објавио их је прије двадесет година Шербо Растодер, у “Скривеној страни историје” (Бар, 1997.).

Та официрска свједочења се односе на различите црногорске крајеве и с обзиром на недостатак других извјештаја, имају огроман значај, јер попуњавају слику о дјеловању српске окупационе војске и размјерама почињених злочина. Доносимо их на захтјев брoјних читалаца.”

Вели, одбијају да прихвате…

Како те теме Чукић помамно обрађује, видјећемо на примјеру једног његовог ауторског текста, гдје је написао следеће: “У брошури „Крвави албум Карађорђевића” (1921) изнесено је мноштво чињеница о терору српске окупационе војске од децембра 1918. до маја 1920. године.

Многи и даље не знају или одбијају да прихвате: – да је од краја 1918. до краја 1920. године спроведен масован и бруталан терор над црногорским народом, – да је пострадало више хиљада људи, – да је попаљено преко 5000 хиљада црногорских домова…” (1)

Само овај цитат из текста Чукића садржи мноштво фундаменталних неистина, које су последица неадекватности аутора.

Прије свега, у брошури „Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића”(2) никад се није користио термин “српска окупациона војска”, већ је то Чукић измислио, као што је измислио да се број жртава у тој брошури уопште спомиње.

Да напоменемо, иако је брошура режирана од стране непознатих особа које су је “скрпиле по својој вољи”, у њој фигуришу овакви изрази: србијанска власт, србијанске окупационе трупе, србијанска војска, србијански официри, србијански војници, србијанска жандаремерија, по наређењу Србијанаца, и нигдје се не користи префикс “српски”.

Чукић користи префикс “српски” умјесто “србијански” зато што не жели прихватити факт да се тада православни народ Црне Горе сматрао Србима у етничком или националном, а Црногорцима у наднационалном смислу.

Прије пар година сам се, у полемици са Новаком Аџићем, осврнуо на великосрпске идеје Секуле Дрљевића, па сам питао Новака-до које се године Дрљевић може сматрати Србином и када је то престао бити?

Новак Аџић је био врло конкретан и рекао да је по њему Дрљевић био Србин до 4. јула 1937 године, када је у никшићкој „Слободној мисли“ (број 26. од 4. јула 1937., стр. 1-2) објављен непотписани ауторски текст којег је Аџић приписао Дрљевићу. (3)

Додуше, Аџић није могао наћи Дрљевићев текст и мисли сличне садржине послије 1937., тако да ће прије бити да је Дрљевић престао бити Србин тек када се обрео у НДХ 1941. године, а тада није имао другог избора у страху од сигурне смрти. (4)

Играње, вајног фељтонисте, “с костима” непостојећих жртава!

Логика је проста, ако је најострашћенији црногорски политичар Секула Дрљевић био Србин до 4. јула 1937., тада је јасно да су сви зеленаши били Срби у вријеме конфликта 1919.-1929. на који се осврће Чукић, исто као и бјелаши и комунисти, тако да је префикс “србијански” од стране зеленаша коришћен апсолутно исправно.

Али, то не разумије Чукић који или има ограничене интелектуалне капацитете или је просто острвљен па га вријеме гази по свим пунктовима.

Једно је сигурно, када креће да фалсификује Чукић се зауставити не може, што свједочи његова тврдња да је “од краја 1918. до краја 1920. године-пострадало више хиљада људи, да је попаљено преко 5000 хиљада црногорских домова!?” (1)

Интересантно, Чукић те цифре о броју зеленашких жртава пласира у новембру 2018., а Новак Аџић их је демантовао као лажне још у октобру и новембру 2016.

Наиме, Новак Аџић је 20.09.2016. године објавио списак погинулих зеленаша и цивила. (5)

По његовом списку је испало да је у Божићној побуни погинуло 30 зеленаша, а послије побуне још 86 људи те 1919. године, као и 43 човјека 1920. године, што значи да је на зеленашкој страни за двије године супротстављања укупно било 159 жртава. (5)

Новак Аџић је те исте године ( 26. 08. 2016.) у свом тексту (6) поменично навео власнике кућа запаљених током 1919. и 1920., гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена априла 1924. године, и дошао до факта да је тада запаљено 120 зеленашких кућа.

Не обазирући се на децидна истраживања Аџића, Чукић у свом тексту кроз двије године опет “елегантно” увећава број погинулих зеленаша са фактичких 159 људи на “неколико хиљада”, а 120 уништених кућа умножава 40 пута и добија “пет хиљада попаљених домова”?!

И то карикирање чињеница се зове- “објективни” фељтониста Побједе или “озбиљни истраживач”!?

Иначе, што се тиче саме Божићне побуне у сукобима 6. и 7. јануара 1919., током два дана колико су они трајали, према једним подацима је погинуло 22 зеленаша и 16 бјелаша.

Опет, према списку Новака Аџића тада је погинуло 29 зеленаша и једна жена (5) , а по списку Јована Маркуша-погинуло је 30 бјелаша, сахрањих у заједничку гробницу на Цетињу.(7)

Међу погинулима нема Србијанаца, већ су сви пострадали из Црне Горе, а оба списка погинулих се налазе на крају овог овог текста. (20)

Неко се и освијестио, али Растодер и пулени нису

Наравно, важно је знати одакле се црпила оваква сила фалсификата и режирали погрешни контексти.

Неоспорно је да сви путеви режије иду ка опскурном “историјском мисионару” др Шербу Растодеру, али и брошури „Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића”, гдје је “странице” очигледно одабирао неки напаљени лудак у смислу стварања историјских фикција.

Дакако, и Новак Аџић је скоро три деценије себе упрегнуо у Шербову мисију ширења неистина, што најбоље свједочи наслов његовог интервјуа из 2008., који гласи: “Скривана страница историје: “Карађорђевићи побили 9.000 Црногораца.” (8)

Ипак, Аџић се осам година послије тога интервјуа алавертнуо, па се тих 9.000 жртава за 22 године владавине династије Карађорђевића свело на реалних 257. жртава, односно тридесет пет пута мање.

Новак Аџић заиста умије понекад да коригује своје ставове и податке које износи послије периода дугог лударања, али помамљени Слободан Чукић то не умије, нити жели.

Нечасна игра с цифрама погинулих је др Шербу Растодеру “на нос скочила”, и то је лако оцијенити методом простог поређења.

Као примјер можемо узети страшни погром у црногорском селу Велика, који се десио 28. јула 1944.године када је за само два и по сата, колико је њемачка команда дозволила албанским и Муслиманским милицијама(9), направљен чудовишни масакр православног народа тог села.

Тачан број убијених се никада неће сазнати зато што се у Велици налазио велики број православних избјеглица из Косова, Метохије, Плава, Гусиња и околине, који ни у Велици нису нашли уточиште од прогонилаца. (9)

Жртве те касапнице су били само цивили: старице, старци, женe, дјецa и дјевојке, па чак бебе и жене у другом стању.

Публициста Предраг Т. Шепановић је према недовршеним истраживањима до 2013. године дошао до броја од 441 убијених тога дана. (9)

Међутим, на дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984), револуционар Милош Џудовић је рекао да је тога дана убијено „око 673 лица, од којих је евидентирано око 340, међу којима 120 дјеце“. (9)

Да сублимирано, за 22 године владавине Карађорђевића било је 257 црногорских жртава, углавном војних, које су дворски идеолози представљали као резултат „српско-црногорског обрачуна“.

На другој страни, за само два и по сата дивљања локалних албанско-муслиманских нациста у селу Велика црногорских жртава је било у распону од 441. до 673. особе, што значи минимум два пута више?!

Необичним фалсификаторима и дворским идеолозима на памет није пало да, аналогно третирању сукова 1919.- 29. , злочин у Велици квалификују као “албанско-муслимански обрачун с Црногорцима”, и да такву формулације ставе у неки наслов по свом старом и накарадном обичају.

Антиправославни идеолошки сватови Црне Горе

Да ствари буду интересантније, на челу острашћених и поганих ликвидатора цивила у Велици били су хоџа Осман Мула Растодер из Радмановаца, општина Петњичка, и Саит Хоџа Шахмановић из Плава. (9)

Иначе, хоџа Осман Растодер је 1941. учествовао у гушењу Тринаестојулског устанка у Беранском срезу. (9)

Постоје свједочанства да је Осман Растодер, као комадант албанских трупа на сектору Полица – Турјак, организовао бројне нападе на православна устаничка села, а у поличким селима Заграђу и Горажду његова јединица је попљачкала и запалила 54 православне устаничке куће. (9)

Послије свега, изгледа да др Шербо Растодер пажљиво бира мјесто историје које ће фризирати, извлачећи моменте како се „од дрвета шума не би могла видјети“.

Подмукли др Растодер заиста вјешто “баца шпицу” параноидним ликовима, а потом “православни пулени” одрађују посао по инерцији продукујући мржњу унутар православног народа Црне Горе.

А за то вријеме, др Растодер безбрижно сједи негдје на балкону и пије кафу, једе кокице и ужива у спектаклу којег праве полуђели квазиправославни гмази.

У ту причу се утриповао и актуелни режим Мила Ђукановића, који је др Шербу Растодеру уручио Тринаестојулску награду 2011. године (10), коју је Шербо “поштено зарадио” таман колико и Осман Растодер чијим је именом, гле чуда, названа улица у Петњици(11) .

И све је то интересантно, само су у тим идеолошким слаломима актери заборавили да се крај помамне „баладе“ увијек завршава поруком народне поговорке која гласи: “Jаче село од кићених сватова”!

Надоградња идеологије муслиманских милиција

Сада ћемо направити малу дигресију, ради разумивања опште ситуације, да би се потом опет вратили на Чукића.

Наиме, подгоричке „Вијести“ су, поводом чудовишног назива улице у Петњици, тада пренијеле сљедећу информацију:

“Предсједник парламента у Петњици Аднан Муховић (Бошњачка странка) је оцијенио да самоиницијативно постављање табле на једној улици у тој вароши са именом команданта муслиманске милиције у Другом свјетском рату Османа Растодера не представља провокацију јер се ради о „врло значајној личности у нас Бошњака“.(11)

Дакле, док на једној страни имамо ударнички рад на стварању подјела унутар православног народа, на другој страни имамо радикализацију и хомогенизацију Бошњака на идеолошким основамa муслиманских милиција, а све под егидом “борбе против четника”.

То смо уочили у њиховом односу према импресивним молебанима и литијама, гдје су у свом негативу према оправданој побуни православних Срба и Црногораца једнако били упрегнути Шербо Растодер и Слободан Чукић, Аднан Муховић и Новак Аџић.

Они, у помамљености због величанствености литија, нису знали у коју идеолошку бандеру главом ударају.

Томе свједочи парола Слободана Чукића, коју је изрекао на антилитијском скупу у Никшићу, а која гласи: „Никад неће Црна Гора бит’ четничка Равна гора!“ (12) , али и отклик Аднана Муховића, који је са свог ФБ зида недавно послао малоумну поруку: “Пропале су вам литије, четници!” (13)

Да се разумијемо, четници су, по њиховом поимању стварности, сви православни Срби и Црногорци који не пристају на разрушавања свог часног историјског идентитета, али и муслимани који у томе подржавају православни народ, а које је др Растодер критиковао због подршке молебанима и литијама. (14)

Ожалошћена мајка над гробом Чукићевих пројекција

Колико је Чукић острвљен најбоље показује факт да је на насловној страни своје књиге „Почетак српске окупације – комитска борба и народна голгота 1918-1920“ ставио фотографију из 1913. године из периода битке за Скадар. (15)

На оргиналној фотографији, мајка тугује на Тарабошу (Скадар, 1913. година) заједно са сином на гробу свог мужа погинулог у борбама за Скадар. (15)

А на насловници Чукићеве књиге, која се рекламира као „ново издање Побједе“, употребљена је иста та фотографија, фалсификована, гдје је син са слике “исчезао” а мајка, највјероватнија, тугује над гробом Чукићевих пројекција 1919. године. Која гадост, који ауторски блам!

Други фалсификат у насловници је термин “српска окупација”, око којег је већ био осврт, а интересантnо је да тај термин никад нису користили: краљ Никола, Јован Пламенац, Крсто Поповић, комити и заленаши, па чак ни Секула Дрљевић.

И што је невјероватни апсурд, Чукић говори о томе да је Црну Гору 1918. прогутао великосрпски пројекат, а Јован Симонов Пламенац 1941. Меморандумом тражи од сила Осовине стварање великосрпске државе Србо-Црногораца, која ће се звати Краљевина Црна Гора и чије ће сједиште бити на Цетињу. (16)

Чукић говори о томе како је Србија анектирала Црну Гору 1918., а Јован Симонов Пламенац 1941. тражи од сила Осовине анкетирање Србије, с образложењем: “Та анексија треба да буде извршена на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца, као и на основу историјског права…”! (17)

Послије свега се поставља питање, да ли Чукић ишта разумије из историје Црне Горе и какве везе Чукић има са зеленашима у националном и политичком смислу?

Јер, Јован Пламенац је 1941. тражио стварање Велике државе Србо-Црногораца да би спасио православни народ масовног и језивог истребљења од стране НДХ и Велике Албаније, а данас Чукић ради на дезинтеграцији православног народа Црне Горе кроз фалсификате, директно помажући сваку идеолошку „алу и врану“ која се на православни народ окомила.

Литије објавиле крај идеолошким паранојама

Послије свега, може се извести једнозначни закључак да тридесетогодишња идеолошка параноја доживљава своју природну мученичку смрт.

Несојске пројекције др Шерба Растодера и његових пулена су темељно проклизале, тако да дотични Слободан Чукић своју књигу купусару може мачку о реп окачити.

Православном народу Црне Горе уопште нису биле потребне услуге др Растодера и његових квазипревославних публициста, када је све теме сјајно обрадио aкадемик ЦАНУ, покојни др Димитирије Димо Вујовић, у свом капиталном дјелу: “Црногорски федералисти 1919-1929“ (1981). (18)

Једно је сигурно, правити неке вјештачке конфликте унутар православног народа на основу фалсификовања (19) и карикирања прошлости представља немогућу мисију.

Сви историјски покрети и политички правци православног народа Црне Горе прошлих времена су били наши, са свим својим позитивним и негативним нијансама, па се те теме лагано и коректно затварају.

Карикатуралне личности, оне недостојне, се налазе на другој страни смисла док им се сва накарадна идеологија, коју су деценијама просипали, распада пред очима јавности и шири воњ.

А у овом времену важе сасвим друга правила. Православни народ Црне Горе је кроз молебане и литије нашао себе, те прошавши кроз моћну духовну обнову послао јасну поруку свима: “Наша слога биће пораз врагу!”

….

Референцe:

(1) ( “О нечувеним злочинима режима није се ништа знало”, Слободан Чукић, портал Скала радио, портал Аналитика, 05.11.2018.)

(2) („Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића”, портал Библиотека Моненегрина)

(3) (“Аџић: Секула Дрљевић је од политичког и идеолошког Србина постао национално-самосвјесни Црногорац”, Новак Аџић, портал ИН4С, 27.09.2016)

(4) (“Грубач: Теза да је Секула Дрљевић био Србин до 1937. руши цјелокупну историју спиновања”, Војин Грубач, портал ИН4С, 01.10.2016)

(5) (“Аџић: Грубачев заборав црногорског мучилишта (1919-1941)”, Новак Аџић, портал ИН4С, 20.09.2016.)

(6) (“Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба”, Новак Аџић, портал Аналитика, 26. 08. 2016)

(7) (“Убише нас братска сатирања”, В. Кадић – С. Греговић, портал Вечерње новости, 12. март 2017.)

(8) (“Скривана страница историје: “Карађорђевићи побили 9.000 Црногораца”, Интервју Новак Аџић, подгорички лист „Република“, 13. 10. 2008.)

(9) (“О злочинима Другог свјетског рата у Полимљу и Велици”, Предраг Т. Шћепановић, Глас Холмије, 27.10.2013.)

(10) (“Жири одлучио: Милатовић, Растодер и Мирковић добитници Тринаестојулске награде”, Слободан Милатовић, Вијести онлине, 16. 06. 2011.)

(11) (“У Петњици БС подржава, ДПС немушт, борци осуђују: Улица у Петњици названа по вођи муслиманске милиције”, Туфик Софтић, портал Вијести, 5. 09. 2015.)

(12) (“Скуп у никшићком позоришту/ Црногорски покрет: Окупили смо се због љубави према Црној Гори и забринутости за њу”, Светлана Мандић, портал Вијести, 12. 02. 2020.)

(13) (“Баговани фејсбук торпедо Бошњачке странке – Аднан Муховић: Пропале су вам литије, четници!”, ИН4С, 02.04.2020.)

(14) (“Не може он до Исових висина, ипак је Османова крв: Шербо Растодер замјера муслиманима који подржавају СПЦ”, портал ИН4С, 21.01.2020., цитат: “Након што су многи муслимани, дали подршку вјерном народу и свештенству Српске православне цркве у Црној Гори, огласио се новоцрногорски историчар Шербо Растодер… Растодер (на ТВ Санџак, оп. а.) критикује муслимане који православном народу дају подршку, те упућује поруку Албину Ћаману, Џенану Колићу, Мирсаду Кургашу и хоџи Хусеину Хоџићу из Херцег Новог”)

(15) (“Скандалозно: Фалсификовали фотографију о „српској окупацији“ Црне Горе”, портал ИН4С, 11.04.2019.)

(16)(Меморандум – Јован С. Пламенац, часопис „Матица црногорска“ – прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)

(17)(“Меморандум Јована Пламенца Хитлеру: Држава Србо-Црногораца!”, Војин Грубач, портал ИН4С, 30. мај 2017., Цитат: “ Однос према територији Србије код Плaмeнца је био недвoсмислен, те каже: “Краљевини Црној Гори трeба да припадне и цијела српско- црногорска територија која је припадала Краљевини Србији све до уочи свјетског рата 1914. године.”Тај предлог Пламенца, као и навођење историјских разлога за анектирање Србије, у оргиналу изгледа овако: “Та анексија треба да буде извршена на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца, као и на основу историјског права…”)

(18) (“Црногорски федералисти 1919-1929“, ЦАНУ, 1, 2; aкадемик ЦАНУ др Димитирије Димо Вујовић, Титоград, издање 1981.г.)

(19) (“Волшебни фалсификати: “Божићна побуна” и комити”, Војин Грубач, портал ИН4С, 26.02.2017.)

(20) Имена и презимена омладинаца- бјелаша сахрањених у заједничкој гробници на Ћипуру испред Биљарде над којом се до 1941. године налазио обелиск су, према списку Јована Маркуша:

1) Мирко Вукотић, ученик гимназије, са Чева; 2) Марко Гардашевић, војник, са Чева; 3) Баћо Мрваљевић, војник са Велестова; 4) Бошко М. Грујичић, војник, са Цетиња; 5) Ђуро Прља, војник, са Љуботиња; 6) Милутин В. Пејовић, учитељ, из Ораха; 7) Иван Б. Пејовић, наредник, из Ораха; 8) Душан Ђуришић, војник, из Љешанске нахије; 9) Марко А. Радусиновић, војник, из Љешанске нахије; 10) Никола П. Радусиновић, војник, из Љешанске нахије;

11) Марко Вукчевић, војник, из Љешанске нахије; 12) Стеван Вукчевић, војник, из Љешанске нахије; 13) Јован . С. Вукчевић, војник, из Љешанске нахије; 14) Благота Ђ. Вукчевић, војник, из Љешанске нахије; 15) Марко Вукчевић, војник, из Љешанске нахије;16) Илија Вукчевић, студент, из Љешанске нахије;17) Бошко П. Кажић, официр, из Љешанске нахије; 18) Иван Кажић, војник, из Љешанске нахије;19) Петар Кажић, војник, из Љешанске нахије; 20) Ђуро Радовић, ученик гимназије, из Бјелопавлића;

21) Радојица Дамјановић, капетан, из Бјелопавлића; 22) Бошко Лакић, војник, из Бјелопавлића; 23) Радисав Ивановић, војник, из Куча; 24) Саво Поповић, војник, из Куча; 25) Радоња Поповић, ученик гимназије, из Куча; 26) Радован Божовић, војник, из Пипера; 27) Душан Бољевић, војник, из Пипера; 28) Никола Кековић, војник, из Братоножића; 29) Михаило Спаић, ученик гимназије, из Подгорице; 30) Марко Краљ, војник, из Боке.

– Имена и презимена 29 погинулих у Божићној побуни на страни зеленаша 6. и 7. јануара 1919. Године и једне жене, према списку Новака Аџића:

1) Ђуро Ристов Драшковић (Чево); 2) Спасоје Николић (Чево); 3) Јово П. Ђукановић (Чево); 4) Андрија Ђукановић (Чево); 5) Саво Николић (Чево); 6) Симо Поповић (Цуце); 7) Крсто Марковић (Цуце); 8) Божо Николић (Његуши); 9) Крсто Г. Павићевић (Страшевина код Никшића); 10) Лазо Парача (Његуши);

11) Иван Ђуришић (Парци, Љешанска нахија); 12) Ђуро Ђуришић (Градац, Љешанска нахија); 13) Ђуро Перишић (Цетиње) 14) Марко Павићевић (Ћеклићи); 15) Паво Поповић (Његуши); 16) Јован Поповић (Његуши); 17) Mило П. Борозан (Боково); 18) Спасоје Николин Аџић (Ђиновићи код Цетиња); 19) Василије Ђурковић (Косијери код Цетиња); 20) Зеко Радуловић (Прогоновићи);

21) Томо Брновић (Љешанска нахија); 22) Јолета Бурић (Чево); 23) Милан Бурић (Чево); 24) Михаило Мирковић (Ћеклићи); 25) Јован Мартиновић (Цетиње) ;26) Марко Бјелош (Бјелоши код Цетиња); 27) Душан Николић (Никшић); 28) Блажо Вуковић (Комани); 29) Ђурица Ненезић (Чево); 30) Јела Маркова (Страшевина код Никшића)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: