Атмосфера са дочека Православне Нове године (ВИДЕО)
1 min read
На Тргу Републике у Подгорици синоћ је организован дочек Православне Нове године.
У програму су учествовали: Милена Ћеранић, Ивана Костић, Исак и Пулс Морлока бенд, и побједници Гуче 2017 Трубачки оркестар Ивана Јовановића.
Након поноћи, традиционална литија кренула је ка Храму Христовог Васкрсења, гдје је молебан за Ново љето Господње одржао митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.
На следећим линковима погдједајте дјелић атмосфере:
https://www.facebook.com/Petrasin89/videos/10215296242340385/
https://www.facebook.com/slaven.radunovic/videos/10156136758812728/
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sretna nova svim srbima u cijelom svijetu…sinoc se vidjelo ko je gradjanska opoziciija imali su oni gdje ove pare potrositi i niko nebi znao ni da ih imaju ali ne oni su organizovali docek za svoj narod jer su oni narodna opozicija.hvala im na tome ko je castan vratice im svojim glasom na izborima.
Браћо Срби срећна Нова година чији су дочек ТВ Вијести започеле политичким изјавама Алексе Бечића у другом (најгледанијем) дневнику. Пошто је извјесна Бешићева по налогу Бечићевих гурача из страних амбасада објавила истраживање по коме би Бечић у трци за прдсједника ЦГ био раме уз раме са Ђукановићем и да би га подржало чак 65,5% бирача ДФ-а, Бечић на овој „независној“ ТВ изјави да опзиција треба да подржи предсједничког кандидата „који има највише шанси да побиједи“( т.ј. њега). Тиме је Бечић отклонио сваку недоумицу у вези са својом кандидатуром за предсједника Црне Горе, а што је, осим за
крајње наивне, било очекивано.
Бечић се уз то наругао тзв грађанској опзицији изјавом да су њихови састанци били више типа да се културно попричају, а сад, кад се зна ко има највишу шансу да побиједи кандидата ДПС-а, нема потребе да више ћакулају.
Уз то, Бечић још једном поручи истрошеним, старим, израубованим (како Акијеви младићи називају људе са радним искуством старије животне доби) да на младима свијет остаје и да је њиово само да гласају њега и младе.
Дакле Алекса је на задатку да разбије „наивну“ опозицију која би да служи народу и Црној Гори и не схвата нову свјетску демократију једнополарног свијета чији је симбол НАТО.
Ако има оних који не виде Бечићеву до сржи покварену игру „Мило и послије Мила“ (могуће само са другим именом) онда овај народ не заслужује бољу будућност.
Дакле, грђани Црне Горе имате историјску шансу да поново подржите нове младе и лијепе, које ћете препознати по краватама боје крви. Ако због тога постанете неизлечиво анемични не тугујте. Добровољно сте је дали породу глобалног свјетског вампира.
Ђуро потпуно сагласан са тобом.Бечић и дружина су такви преваранти да ће златна бити она несрећна Позитивна.
„Ко је Србин и српскога рода,
А гласао зећанин Бечића:
Од руке му ништа не родило,
лубенице, пипун и паприка!
Од народа вазда стид га било,
Геј му био љуба и свастика!“
Hahahaa,gey mu bio ljuba i svastika…sjajno.
Јели ово Бечић организовао браћо Срби.
Мусић Стеван
Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме,
у свом красном добру господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се хладна поднапише вине,
Ал’ беседи Мусићу Стеване:
„Ваистино, моје чедо драго,
Ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај, па се напиј вина,
Па пошетај пред господског двора,
Па погледај чистом ведром небу:
Је ли јасан месец на заходу,
Је л’ даница на истоку звезда,
Је ли нама путовати време
На Косово лепо поље равно,
На рочиште честитоме кнезу;
Јер знадеш ли, моје чедо драго,
Кад оно смо на заклетви били,
Како нас јер заклињао кнеже,
Заклињао, проклињао љуто:
– „Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,
Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора,
И погледа чистом ведром небу:
Јесте јасан месец на заходу,
Јест даница на истоку звезда,
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно,з
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Оседла их и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
На коме је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана;
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,
Да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
„Богом брате, Ваистино слуго,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Досад си ми верна слуга био,
Одјако си Богом побратиме:
Немој будит’ господара мога,
Јер сам, јадна, зао санак вид’ла,
Где полети јато голубова
И пред њима два сокола сива
Испред нашег двора господскога;
Одлетеше на Косово равно
И падоше међ’ Муратов табор,
Гди падоше, већ се не дигоше;
То је, браћо, ваше зламеније:
Бојати се да не изгинете!“
Ал’ беседи Ваистина слуга:
„Драга секо, Стеванова љубо,
Нећу, секо, невере чинити
Господару и моме и твоме;
Јер ти ниси на заклетви била,
Како нас је заклињао кнеже,
Заклињао, преклињао љуто:
– „Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом кап’о, док му је колена!“
Па ја не смем невере чинити
Господару и моме и твоме.“
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
„Устаните драги господару,
Јесте нама путовати време!“
Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју,
Срећна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем;
Војводи је то и пре и после.
Па ишета пред господске дворе:
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке;
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела их је зора забелила
На Косову красном пољу равном.
Сусрете их Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал’ обадва празна;
Под пазухом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја;
У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по врху бисером кићено.
Ал’ беседи Мусићу Стеване:
„Божја помоћ, моја секо драга!
Гди си, душо, на ограшју била?
Откуда ти клобук свиле беле?
Дај ми, секо, клобук свиле беле,
Да га познам кога је војводе;
А тако ми срећна пута мога,
Невере ти учинити нећу!“
Ал’ беседи Косовка девојка:
„Здраво да си, кнежева војводо!
Нисам нигде на ограшју била;
Рано ме је пробудила мајка
(Ми ранимо те воду грабимо);
Кад ја дођох на воду Ситницу,
Ал’ Ситница мутна и поводна,
Носи, брате, коње и јунаке,
Турске капе и бијеле чалме,
Красне српске бијеле клобуке;
Овај клобук близу краја беше,
Ја загазих у воду Ситницу
И ухватих клобук свиле беле:
Брата имам од мене млађега,
Носим клобук брату рођеноме;
Ја сам млада, мило ми је перје.“
Клобук даде кнежевој војводи.
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде;
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
„Тешко мени и до Бога мога!
На мени је останула клетва
Од мојега честитога кнеза!“
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:
„Нај ти, секо, Косовка девојко,
А ја идем на бој на Косово,
У пресвето име Исусово.
Ако бог да те се натраг вратим,
Лепшим ћу те даривати даром;
Ако л’, секо, ја погибох амо,
Помени ме по пешкешу моме!“
Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване,
И са њиме Ваистина слуга,
И војске му дванаест хиљада.
И ту нам је и кнез погинуо;
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.
Свако вам добро браћо!