ИН4С

ИН4С портал

Бајка друга – Чаробна фрула са Сињајевине

1 min read

Небојша Јеврић

Пише: Небојша Јеврић

У школици, тако Ика зове вртић „Звездицу“ у који иде, спрема се ма-скенбал. Облачи се друштво из зграде за прву журку. Близанци Лука и Га-ла, Ана, Каћа. Има ту кловнова, гусара, али је највише наравно принцеза.
А тата, који ће ускоро раситнити пету банку па се находао, каже: „Па нијесу све принцезе добре.“
Ика већ узима перо од фазана, качи га на компјутер, једнооког, и каже:

„Е, мени је мама читала само бајке о добрим принцезама! Како то: принцеза, а није добра!?“

Тата не зна да замени гумицу на славини, поздрави са свима прије него што крене да мијења осигурач, једном га је напала столица док је закуца-вао ексер. Зна само да прича бајке.

И ето посла за тату.

У лову на огњену птицу

Некада давно, иза седам гора и седам мора, живјела је у дворцу на оба-ли ријеке зла принцеза, које су се сви плашили. Чували су је црни витезо-ви у црним оклопима, исти они који су сељацима отимали жито и одводи-ли стоку.

Њен отац, добри краљ, владао је земљом, али су заправо сви њу, злу принцезу, морали да слушају.

У томе краљевству, у пећини на крају села, живјела је и сирота дјевојка предивне златне косе, коју су сви звали Златокоса. Од иметка имала је са-мо огњену птицу – из ватре рођену, од ватре створену – која је огњена јаја носила.

Чује за то зла принцеза, па јој се прохте да и она има огњену птицу. Све је имала зла принцеза – и злата, и драгог камења, и слуге и служавке које су јој јутром збирале росу с ружиних латица да би се умила, приноси-ли јој млијеко кошуте да се у њему окупа, али она је хтјела огњену птицу.

А Златокоса ништа осим огњене птице није имала.

Слала је принцеза Златокосој своје црне витезове наоружане тешким ма-чевима да огњену птицу отму и донесу је на двор.

Дођу оклопници силни до пећине, па викну:

„Њено величанство принцеза, краљева кћер, наређује да одмах предаш огњену птицу, да је носимо на двор.“

„Не браним, носите је. Ено је у ћошку, сједи на огњеним јајима. Ако она крене с вама, задржавати је нећу“, одговара њима Златокоса.

Пруже оклопници тешки руке у гвозденим рукавицама да огњену птицу дохвате, али како је који додирне, тако рукавица почне да се топи, оклоп се од силне ватре усија и они се разбјеже главом без обзира, да се никада више не врате до пећине у којој живи Златокоса.

Из ватре рођена, ватром храњена, огњена птица радосно би залепетала крилима.

Узалуд је зла принцеза бјеснила по дворцу, узалуд старог доброг краља ципелом гађала – огњена птица остала је да живи у пећини са Златокосом.

Зла принцеза, силно бијесна, објави онда да ће се удати само за онога ко јој огњену птицу донесе.

„Ах, сврака проклета“, мрмљао је себи у браду стари краљ и чешкао ће-лу која га је бољела од ударца ципеле.
„Нека, нека, баш ми је мило што је огњена птица увијек насамари. Остаће неудата!“

Многи просци отада стадоше долазити, али су се празних руку кући вра-ћали.

Мелодије и чаролије

Чује тако да се принцеза удаје и Грбави Грујо, фрулаш са Сињајевине, из села Крња Јела.

А сјајан је фрулаш Грујо био! Када би он засвирао, славуји су слијетали из луга да чују. Када би он извио пјесму о ријеци – сви су видјели ријеку пред својим ногама. Кад би се разлила пјесма о киши – свима се чинило како киша управо пада.

Од рођења је Грујо био грбав. Многе је дјевојке просио и све су га од-биле. Уосталом, која би се дјевојка и удала за тога бескућника што пова-здан, докон, свирком са славујима збори, ријеку скреће, кишу призива?

Па још грбав!

„Мене су све дјевојке одбиле, ни ова наша принцеза никако себи пара да нађе. Него, да пођем ја њу да запросим“, рече Грбави Грујо, притеже опанке, задјену свиралу за појас и крену да проси принцезу.

Дође он до дворца, али га у дворац не пустише.

„Гдје си ти, Грбави, дошао принцезу да просиш?! Зар не знаш да ће се она удати само за онога ко огњену птицу у дворац донесе?“

„Ништа лакше од тога“, рече Грбави Грујо.

„Ма како ћеш ти, охоли грбавко, огњену птицу донијети кад то ни нај-већи витезови нису успјели?“
На то им се Грбави само насмија, па крену пут малог села под плани-ном, гдје су у пећини живјеле Златокоса и огњена птица.

Путовао је цио дан и скоро цијелу ноћ. У зору, прикраде се Грујо пећини, извади фрулу иза паса, и поче да свира.

Сјатили се око њега врапци, сјатили славуји, гавранови, чак је и слијепе ноћне љиљке измамио из мрачних скровишта. И сви му у кљуновима доно-се плодове шумске, па Грују Грбавом добро – зобље купине, зобље дивље трешње и свира. Више му и не треба.

Прође дан, падне опет ноћ, а Грујо једнако свира. Птице на починак и не помишљају.

Кад, око поноћи, ето ти и огњене птице. Како ступи пред пећину, чита-во је село засијало.

Стоји она пред пећином, слуша Груја, па све с ноге на ногу поцупкује.

„Ех, кад бих ја умјела да пјевам тако лијепо како ти свираш“, рећи ће она Грују. А то је Грујо само и чекао!

„Научићу те“, рече он огњеној птици, „ако са мном пођеш у краљев двор.“

Речено – погођено. Ујутро, огњена птица и Грбави Грујо заиста крену пут двора.

Веровати у срећан крај

Кад су у двор стигли, зла принцеза, умјесто да Груја награди, нареди да га окују и баце у пећину, а огњену да затворе у кавез од камена који не може сагорјети.

Ипак, принцезина радост би краткога вијека.

Расрдила се, страшно се расрдила огњена птица, па стала да носи силна огњена јаја, и јаја су се котрљала свуда по дворцу. Гдје год би се огњено јаје зауставило, избијао је пожар. Тако је врло брзо читав дворац, заједно с принцезом, изгорио.

На згаришту остаде само огњена птица у кавезу од камена.

Из ватре рођена, ватром храњена, огњена птица радосно је лепетала кри-лима.

Грбавом Грују, пак, птице донијеше кључ од тамнице и он се ускоро нађе на слободи.

Ватра од запаљеног дворца, међутим, ношена ветром, прошири се и за-хвати шуму. Горјела су гнијезда, чула се писка пилади и рика јелена. И већ је ватром захваћена цијела шума, и стигла је, ево, до ивице села, с друге стране шуме, примакла се пећини у којој живљаше Златокоса.

Густи дим већ је гушио Златокосу и она стаде да дозива у помоћ.

Грујо Грбави извуче свиралу и поче да свира киши. Ускоро се, гле чуда, навукоше облаци и удари пљусак.

Пожар би угашен, Златокоса спасена, а птице радосно залепршаше око Грбавог Груја.

Док је свирао, од умилне пјесме распрснуо се кавез у којем је била заточена огњена птица. Она приђе Груји, дотакну га крилом и његове грбе нестаде. Онда она махну крилом други пут и појавише се сребрне хаљине.

На згаришту дворца зле принцезе стајао је Грујо, а у рукама му раскошне сребрне хаљине. Потом он и огњена птица уђоше у кочије, па се одвезоше у село, ка пећини у којој је живјела Златокоса. Грујо онда умјесто принцезе узе за жену Златокосу, а захвални народ сазида им нови дворац, у који птице и дан данас долијећу, да им пјевају.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *