„Блицкриг“ није прошао: Битка у Црној Гори биће завршена – на Ловћену

Генерише се све дубља подела у ионако ровитом и нестабилном друштву, са наслеђеним и вишедимензионалним ушанченостима. Конфликтни потенцијал у Црној Гори постоји и лако га је активирати, упозорава у разговору за „Спутњик“ геополитичар Миломир Степић, научни саветник у Институту за политичке студије.

Трагом све учесталијих испада такозваних комита и представника бивше власти, а уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, са Степићем разговарамо на тему „врелог политичког лета“ у Црној Гори.

Пад Миловог режима није донео промену стратешког спољнополитичког вектора земље, а чини се да је Црна Гора остала под искључивим утицајем Запада…

– Самозаваравамо се када мислимо да је „Милов режим“, како се често назива, пао. Није пао. Зашто? Прво, Мило Ђукановић је и даље веома утицајни председник државе, друго, нова Влада у главним цртама има стару спољну и унутрашњу оријентацију, треће, нова скупштинска већина је само привидна јер неке странке владајуће коалиције су и према програму и према практичном деловању ближе старој него новој политици и четврто, стара номенклатура и „по вертикали“ и „по хоризонтали“ остала је готово нетакнута – од безбедносно-обавештајног сектора до последњег општинског чиновника. У првим данима после избора они су се само притајили, смирили и уплашени од евентуалног „цунамија“ и чистки институција, чекали како ће се ствари одвијати – да ли да „прелете“ на победничку страну и на екстреман начин доказују своју политичку правоверност и припадност српству или, пак, ако се нова власт покаже меканом, неодлучном и тромом, као што се и показала, да „остану у седлу“, наставе са старим политичким курсом и постану још екстремнији у испољавању антисрпског црногорства.

У којој мери се у ту слику уклапа и милитантност комита?

– То су такозване комите, који у ствари то нису, већ су пиратерисали то име – они се пре могу назвати монтенегринским, тј. црвенохрватским усташама, инструментом у служби подизвођача атлантистичких геополитичких радова на Балкану. Њима је устоличење новог митрополита идеална прилика да се покажу масовнијим, активнијим и важнијим него што, у ствари, јесу. Они се представљају као гаранти вазалног статуса савремене Црне Горе спрам евроатлантских тутора – САД, ЕУ, НАТО. И поручују како Црна Гора неће бити српска, како не би тако постала руски бастион на Балкану.

Да ли је у околностима антагонизовања две Црне Горе могућ конфликт?

– Опасно се потпаљује оружани сукоб који може да се претвори у прави братоубилачки рат и прелије се далеко ван граница Црне Горе. Бојим се да су руке страног фактора у то умешане до рамена. А у том случају никаква мудрост и позивање на смиривање стања не помажу. Наши непријатељи одавно су проучили виолентност динарског менталитета и начин на који она може да се искористи за њихову корист, а нашу штету.

Где је завршница битке два идентитета – једног српског и другог монтенегринског?

– Научно, етно-демографски посматрано, становништво Црне Горе је српско и арбанашко. Оно српско се услед титоистичког етно-инжењеринга и стварања инстант-нација (Милорад Екмечић), те рецидива тог процеса, данас изјашњава делом као српско, делом као црногорско, делом као бошњачко, делом као муслиманско и делом као хрватско. Сучељавање очуваног српског и вештачког црногорског идентитета могло је мирно бити решено као резултат „литијске револуције“, да она није тако предуго трајала и тиме пружила прилику супротној страни – како домаћој, тако и страној – да се консолидује, припреми ефикасан одговор и разводњи, односно накнадно искомпромитује читав литијски покрет. Тако је узалуд потрошена силна колективна национална енергија, која је, да би била ефикасна, брзим темпом, без оклевања, у кратком временском периоду, на том таласу требало да буде преточена у боље организоване, глатко и великом већином добитничке изборе, преузимање државних институција, ургентно повлачење признања тзв. косовске независности, обрачун са криминалним, а нарочито са политичким надземљем и подземљем, промену медијске оријентације, „рећирилизацију“ читавог друштвеног амбијента, регулисање статуса СПЦ, припрему и одржавање валидног пописа становништва (укључујући слободно изјашњавање о националној и верској припадности), пречишћавање бирачких спискова за сваке следеће изборе… Уопште, требало је политичким „блицкригом“ извршити деконструкцију не само постојећег антисрпског државног апарата, већ и вишеетажне „дубоке државе“. Будући да то није учињено из сасвим практичних, по својој суштини геополитичких разлога, епилог који је могао бити миран и на задовољство велике већине домицилних чинилаца, одлаже се на неодређено време. Али до њега мора доћи и он симболички и практично мора бити на Ловћену.

Зашто баш горе?

– Јер, тамо је подигнут репер идентитетске конверзије и касније растрзаности, тј. и етничке и геополитичке шизофрености Црне Горе. То је тзв. Његошев маузолеј, а у ствари његова посмртна тамница у коју су титоисти затворили читаву Црну Гору у намери да је расрбе и полатине.

Дакле, титоисти нису имали скрупула и зарад тобоже историјског сведочанства оставили Његошеву заветну капелу, а недалеко од ње изградили своје партијско-споменичко обележје. Не! Они су срушили капелу и на њеном месту подигли маузолеј. Ако се хоћемо повратак српском идентитету Црне Горе, не може се поново изградити капела недалеко од маузолеја, па да постоји и једно и друго. Јер: једно друго искључује! Никако – мора се уклонити маузолеј и вратити капела на место где је била, укључујући и повратак Његошевих посмртних остатака у њу – по Његошевом завету. Како то учинити? Не минирањем и механизацијом, већ полако, обијати чекићем и длетом делић по делић, као нека врста великог, саборног послушања и колективно посвећеног покајничког дела, повратка себи и националној самоспознаји. Као једна врста толико од нас захтеване, али у овом случају праве катарзе и суочавања с прошлошћу. Није ово радикална идеја, већ дугорочно једини прави избор. То би био сигнал истинске преоријентације Црне Горе и њеног враћања на исправан историјски пут.

Да ли се инсистирање Запада на евроатлантском курсу Црне Горе може објаснити страхом од хипотетичког изласка Русије на Јадранско море?

– Црна Гора није искористила моментум, тј. поново је у постлитијском времену склизнула у неповољан „тајминг“ и упала у контра-ритам. Ово је, наравно, закључак са „српског становишта“. А у ствари јој није дозвољено да промени (гео)политички темпо који диктира Запад. Увучена је у НАТО и сада није у стању да га напусти док се не десе неке велике, епохалне промене европских, евроазијских и глобалних размера. Она јесте популационо-просторно мала и ресурсно-економски небитна, али изласком на море игра веома важну геополитичку и геостратегијску улогу. Њоме је НАТО затворио последњи сектор обруча (регионалног, тј. балканског Римленда) око српског чиниоца као руске трансмисије ка Средоземљу. Између осталог, и зато је она потребна не само као не-српска, већ као изразито анти-српска. Онаква каква је била, а каква је добрим делом и данас, она игра важну улогу у неокенанистичком „обуздавању“ Србије и Српства у целини. Стога и њена индукована улога „перјанице“ у хиперпродукцији „геноцид-резолуција“.

Извор: Спутњик

Прочитајте још:

Градоначелник Цетиња писао амбасадорима: Устоличење митрополита Јоаникија обавити негдје друго

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: