Боље паризер у устима, него празилук у глави!

Пише: Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге

Сведоци смо ових дана колико су квазиелите у Србији постале отуђене од сопственог народа. Некадашњи противници Јогурт-револуције постали су идеолози паризер-револуције, опседнути смањењем цене тог прехрамбеног производа.

Њима, који једу кавијар и гушчију џигерицу и пију француске шампањце, наједном је животно важна тема постало то што је држава, у договору са трговцима, смањила цене одређених прехрамбених производа, покушавајући на тај начин да помогне грађанима да се изборе са инфлацијом за коју нису криви ни власт ни народ, већ они који су изазвали сукобе у Украјини и због којих афрички народи гладују јер је извоз житарица из Украјине ограничен.

Таквима, заједно са њиховим фаворитима на политичкој сцени Србије, истоветан сценарио у нашој земљи би очигледно био најприкладнији, да народ, што би се рекло, нема ни ‘леба ни са ‘лебом. Зато је тим другосрбијанским, кругодвојкашким и самопрозваним космополитама нејасно то што јефтинији прехрамбени производи, ограничавање раста каматних стопа, пензионерске картице и многе друге ствари које је наша држава обезбедила својим грађанима тим истим грађанима толико пуно значе.

Значе им јер је реч о нормалном, пристојном и радном свету који није кроз политичке малверзације и тајкунске приватизације згрнуо милионе и милијарде, већ се борио да преживи како зна и уме свих ових деценија и увек био спреман да са својом државом дели и добро и зло. Ако су они увек разумели државу, чак и када је спроводила непопуларне мере смањења пензија и плата у јавном сектору како би спасила и јавне финансије и пензиони фонд, зашто држава, када је већ зарадила више новца од планираног што је и потврђено позитивним ребалансом буџета, не би преусмерила део тог новца онима којима је он најпотребнији?

Зашто би било коме сметало то што ће се пензионерима поново повећати пензије и што ће они добити нових 20.000 динара помоћи од државе за коју су дали крв, сузе и зној? Није ли такав однос према једној од најрањивијих категорија у нашем друштву мера наше солидарности и хуманости, није ли то врхунски доказ патриотизма о коме сви толико причају? Наполеон је рекао да ће народ који неће да храни своју војску хранити туђу, а ја питам те полуинтелектуалце и квазиграђанисте – ко ће хранити наш народ ако неће његова сопствена држава? Од шаргарепе њихових западних ментора још се нико није најео, али је, нажалост, и те како осетио њихов штап по својим леђима.
Крајем 19. и почетком 20. века наше младиће који су одлазили на школовање на Запад, пре свих у Француску, обичан народ неретко је подругљиво звао Паризлијама због тога што су, заједно са стеченим знањем, у сељачко друштво попут српског доносили и неке нове обичаје и навике, а неки од њих почињали да презиру сопствени народ. Ми данас имамо Паризерлије, људе који се у јавној сфери оглашавају око тема које покушавају да исмеју на рачун власти, заправо скривајући исмевање сопственог народа кога се, како то случајним Србима и доликује, стиде до бесвести. Тако је некима од њих сметао споменик Стефану Немањи, описивали су га као врхунац кича и шунда и предлагали да се исти измести у Борчу или Маринкову бару. То су ти ,,врли грађани“ којима су уста пуна једнакости, толеранције и једнаких шанси за све, а који се гнушају Рома и Срба, махом радничке класе, који у поменутим деловима Београда живе. Лажна елита је лажна, пре свега, због тога што иза себе нема народ, јер корење из кога потиче она је одавно сасекла, те се сада њено беживотно стабло суши у самомржњи. Нека нашег народа, нека једе јефтини паризер, њихови јуначки преци су јели таин, па могу и они ваљда ту месну прерађевину. Они који их исмевају могу јести шкампе и купати се у магарећем млеку до миле воље, али ће им у глави, као и до сада, бити празилук.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: