Bolje parizer u ustima, nego praziluk u glavi!

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Svedoci smo ovih dana koliko su kvazielite u Srbiji postale otuđene od sopstvenog naroda. Nekadašnji protivnici Jogurt-revolucije postali su ideolozi parizer-revolucije, opsednuti smanjenjem cene tog prehrambenog proizvoda.

Njima, koji jedu kavijar i guščiju džigericu i piju francuske šampanjce, najednom je životno važna tema postalo to što je država, u dogovoru sa trgovcima, smanjila cene određenih prehrambenih proizvoda, pokušavajući na taj način da pomogne građanima da se izbore sa inflacijom za koju nisu krivi ni vlast ni narod, već oni koji su izazvali sukobe u Ukrajini i zbog kojih afrički narodi gladuju jer je izvoz žitarica iz Ukrajine ograničen.

Takvima, zajedno sa njihovim favoritima na političkoj sceni Srbije, istovetan scenario u našoj zemlji bi očigledno bio najprikladniji, da narod, što bi se reklo, nema ni ‘leba ni sa ‘lebom. Zato je tim drugosrbijanskim, krugodvojkaškim i samoprozvanim kosmopolitama nejasno to što jeftiniji prehrambeni proizvodi, ograničavanje rasta kamatnih stopa, penzionerske kartice i mnoge druge stvari koje je naša država obezbedila svojim građanima tim istim građanima toliko puno znače.

Znače im jer je reč o normalnom, pristojnom i radnom svetu koji nije kroz političke malverzacije i tajkunske privatizacije zgrnuo milione i milijarde, već se borio da preživi kako zna i ume svih ovih decenija i uvek bio spreman da sa svojom državom deli i dobro i zlo. Ako su oni uvek razumeli državu, čak i kada je sprovodila nepopularne mere smanjenja penzija i plata u javnom sektoru kako bi spasila i javne finansije i penzioni fond, zašto država, kada je već zaradila više novca od planiranog što je i potvrđeno pozitivnim rebalansom budžeta, ne bi preusmerila deo tog novca onima kojima je on najpotrebniji?

Zašto bi bilo kome smetalo to što će se penzionerima ponovo povećati penzije i što će oni dobiti novih 20.000 dinara pomoći od države za koju su dali krv, suze i znoj? Nije li takav odnos prema jednoj od najranjivijih kategorija u našem društvu mera naše solidarnosti i humanosti, nije li to vrhunski dokaz patriotizma o kome svi toliko pričaju? Napoleon je rekao da će narod koji neće da hrani svoju vojsku hraniti tuđu, a ja pitam te poluintelektualce i kvazigrađaniste – ko će hraniti naš narod ako neće njegova sopstvena država? Od šargarepe njihovih zapadnih mentora još se niko nije najeo, ali je, nažalost, i te kako osetio njihov štap po svojim leđima.
Krajem 19. i početkom 20. veka naše mladiće koji su odlazili na školovanje na Zapad, pre svih u Francusku, običan narod neretko je podrugljivo zvao Parizlijama zbog toga što su, zajedno sa stečenim znanjem, u seljačko društvo poput srpskog donosili i neke nove običaje i navike, a neki od njih počinjali da preziru sopstveni narod. Mi danas imamo Parizerlije, ljude koji se u javnoj sferi oglašavaju oko tema koje pokušavaju da ismeju na račun vlasti, zapravo skrivajući ismevanje sopstvenog naroda koga se, kako to slučajnim Srbima i dolikuje, stide do besvesti. Tako je nekima od njih smetao spomenik Stefanu Nemanji, opisivali su ga kao vrhunac kiča i šunda i predlagali da se isti izmesti u Borču ili Marinkovu baru. To su ti ,,vrli građani“ kojima su usta puna jednakosti, tolerancije i jednakih šansi za sve, a koji se gnušaju Roma i Srba, mahom radničke klase, koji u pomenutim delovima Beograda žive. Lažna elita je lažna, pre svega, zbog toga što iza sebe nema narod, jer korenje iz koga potiče ona je odavno sasekla, te se sada njeno beživotno stablo suši u samomržnji. Neka našeg naroda, neka jede jeftini parizer, njihovi junački preci su jeli tain, pa mogu i oni valjda tu mesnu prerađevinu. Oni koji ih ismevaju mogu jesti škampe i kupati se u magarećem mleku do mile volje, ali će im u glavi, kao i do sada, biti praziluk.