Будо Симоновић о „10 највећих заблуда црногорске историје“

Новинар и публициста Будо Симоновић, написао је реаговање на текст историчара Бобана Батрићевића „Десет највећих заблуда црногорске историје“, објављен у дневном листу „Вијести“ 6.априла ове године.

Реаговање, које је у три наврата покушао да публикује у „Вијестима“, није до данас објављено, па је Симоновић овај текст понудио за објављивање нашем порталу, што чинимо и преносимо га у цјелости.

ИСТОРИЈА ИЗА КАФАНСКОГ СТОЛА

Трагом написа у „Вијестима“ „Незнање, глупост и – фалсификати, 10 највећих заблуда црногорске историје “

У прошлонедјељном броју „Вијести“ са знатижељом сам прочитао „топ листу десет највећих заблуда из црногорске историје“, коју је направио, како је веома наглашено истакнуто, „историчар Бобан Батрићевић“ (у даљем тексту ББ). Кад сам довршио, слатко сам се насмијао јер сам помислио да се некакав доконик спрда и историји и историчарима, јер само у биртији, за кафанским столом, неко може тако неoдговорно, приземно и неуко, са тако неподношљивом лакоћом претрчати пет-шест вјекова црногорске историје, испљувати и багателисати све што су историчари, и не само историчари, до сада радили, покушавајући да се у тмушама прошлости приближе истини о ономе што представља црногорску историју.

Сазнао сам онда да је у питању ипак неки млади, новопечени историчар, који у својој „топ листи“ топовски грми да се на Цетињу не чува никакав трон Ивана Црнојевића, јер, забога, није родоначелник ове гласите династије био ваљда толико „глуп или демократа“ да сједне на столицу на којој је извајан орао са само једном главом.

Открива потом ББ да је и Црна Гора барем 379 година „де јуре“ била турска колонија и вазал и да су се турски паше и везири шетали по Цетињу кад им се год прохтјело – да је сва срећа да су и Турци бијели јер би и Црногорци, као и Срби, данас били црнци, те да би Турци, да су хтјели и имали економског интереса, „згромили Црну Гору без обзира на јунаштво које је красило њене војнике“.

Сазнајемо даље да нема ништа од Царевог лаза, „црногорског свијетлог образа“, да је и то измишљотина „националиста“ попут оне о Косовском боју. Признаје, истина, „да су се Црногорци очајнички одупирали турској војсци и нанијели јој губитке“, али не признаје да су Црногорци на Царевом лазу, како у шали веле Цетињани, те крваве 1712. године Турцима узели три бода.

По ББ измишљотина и лаж је и истрага потурица у Црној Гори. То је ујдурма светог Петра Цетињског и Симе Милутиновића Сарајлије на коју је касније насјео наивни и аветни Његош па написао „Горски вијенац“.

Кафанска лицитација

Нећу бити изненађен ако се у некој сличној „топ листи“ ускоро појави и откриће да је и „Горски вијенац“, или барем она омражена „Посвета“, фалсификат и нека српска ујдурма попут оне коју је, како сугерише ББ, направио Милорад Медаковић када је 1855. године у Новом Саду штампао Законик књаза Данила и у њега, без његове сагласности и знања, „увалио“ Србе, иако се они не спомињу у оригиналном рукопису. Бајаги, нашао се, ето. неко ко се дрзнуо да тако дрско подвали манитом и немилосрдном Зеку, који је, управо по том закону, скидао главе и онима који су рекли непристојну ријеч на рачун књаза или књегиње.

Да и не спомињем жртве у скадарској кланици, вјерујем да је ББ добро избројао да је Црна Гора у оба Балканска рата имала тачно 3.000 погинулих и тачно 6.500 рањених (нијесам, нажалост, запамтио дједа који би ми, по савјету ББ, умио казати како је било на Скадру са којег је и он донио рану), или већ изанђалу причу о погибији Марка Даковића коју је још у оно „мрачно комунистичко вријеме“, недвосмислено разјаснио Михаило Марић у својој књизи о бјекству краља и владе.

ББ највише пажње поклања – и то је и основни разлог за моје реаговање – похарама које је књаз Данило починио у Бјелопавлићима и Кучима. Он, истина, не спомиње изричито моје име – ваљда из „хигијенских разлога“, како имају обичај да кажу ововремени полемичари – али спомиње моју књигу „Зеко Мали“, која је већ 17 година у жижи јавности и добро се зна ко је њен аутор.

Ја сам, дакле, један од оних који „из личног анимозитета према књазу Данилу покушава да умањи његов државнички значај, служећи се измишљотинама из похода на Куче“, аутор „памфлета“ чија је употребна вриједност – цитирам и ову врло пристојну и научничку метафору ББ – „једнака оној коју има тоалет папир“. Због оних који не знају, а увјерен сам да је и ББ о њему чуо само у кафанској причи, прво издање „памфлета“ Зеко Мали појавило се 1997. године, након неколико фељтона објављених на ту тему, и од тада је ова књига доживјела пет издања, а само два посљедња, прекпрошле године, за само два мјесеца планула су у Црној Гори у чак 9.000 примјерака.

Све то, наравно, не мора да значи да то није тенденциозни памфлет, чија је употребна вриједност равна тоалет папиру, да није зборник измишљотина и „френетичних лажи“ срачунатих на распиривање историјских неистина, а поготову није разлог да ББ поштује и ту књигу и мене и моје године као аутора и све остало што сам написао и објавио. Увјерен сам, ипак, да би он морао поштовати и с више уважавања говорити о равно 99 књига, фељтона, студија и других извора на којима почива моја књига, ако ни због чега другога а оно због чињенице да највећи број тих аутора одавно више није међу живима и нема могућности да одговори на овакве пашквиле.

Лаже ли војвода Ристо Бошковић?

Што се тиче Бјелопавлића и разлога за њихову побуну, у мојој књизи је све до танчина разјашњено и нећу понављати. ББ тврди да на Тројичин дан 1854. године у Острогу није било никаквог силовања бјелопавлићких дјевојака и невјеста и да то није био непосредни повод за побуну. При том се позива на извјештај француског конзула у Скадру Ијасента Екара, који је присуствовао овој теревенки младог, двадесетосмогодишњег црногорског књаза под острошким гредама. И он, који је, као што је познато, више времена проводио на Цетињу него у Скадру, поготову откад је у Биљарду дошла књегиња Даринка, млада Тршћанка европских манира и образовања (очигледно је да су у Црној Гори одавно постојале дипломате типа Липке или Лајчака), у свом извјештају – цитира га и ББ – каже „да је дошло до инцидента између перјаника и Бјелопавлића, али зато што су ови, по наредби књаза Данила, „наморали бјелопавлићке жене да играју са њима у црногорском колу“ (нагласио Б.С).

Нема потребе да и овом приликом понављам како је, управо у присуству конзула Екара, поп Ристо Бошковић тражио од књаза Данила да казни „лајавог“ Јована Машанова Вукотића, капетана перјаничког, који се јавно фалио како су он и перјаници провели лијепу ноћ са бјелопавлићким женама и невјестама и како су потом, кад је књаз одбио зетов захтјев, и он и његова свита једва главу изнијели испод Острога.

Ја у овој причи, ипак највише вјерујем управо војводи попу Ристу Бошковићу и његовим мемоарима – ваљда је он боље од икога знао колико је имао дјеце и шта је било с њима јер нема сумње да му је супруга Јана, сестра књаза Данила, казала кад се вратио из егзила како је било: како јој је брат спалио кућу и покушао сестриће Машана и Лазара да баци у ватру, како га је у томе спријечио Јоле Пилетић и како су дјеца сјутрадан осванула мртва (причу о Тодору Кадићу и његовим разлозима да жртвује своју да би се домогао главе књаза Данила нећу ни да спомињем јер је толико позната, а увјерен сам да је и моја „памфлет – књига“ макар мало допринијела да та истина избије на видјело послије више од 150 година)
Што се, пак, тиче Куча, прво не могу ни да замислим колико би црногорска, и не само црногорска култура и духовност били сиромашнији без Марка Миљанова и његових „Примјера чојства и јунаштва“ – његове етичке библије, на чијим је постулатима написао и све оно што се тиче похаре Куча, несумњиво најкрвавијег и најсрамотнијег злочина, не само у кратковјекој владавини књаза Данила. Ја стога више него икоме вјерујем тој „перјаничкој подрепуши“ која је, како тврди ББ, држала скуте и рукаве књазу Данилу док су летјеле главе и гореле куће у његовим Кучима. Неистина је да је он тада био на Цетињу – ко хоће да чита све је објаснио он лично у свом дјелу – а што се тиче похаре он је, коначно, на прагу гроба, као на исповиједи испричао како је било и по имену казао шта је ко радио и како се ко понашао тог крвавог дана када је он имао 23 године.

Лаже ли војвода Марко Миљанов?

Прошло је 113 година од смрти Марка Миљанова а не нађе се нико ни од прозваних и њихових потомака да једну његову препорекне до младог историчара ББ, који индиректно твди да похаре Куча, уствари, није ни било. А чак и ако је Марко Миљанов све измислио и претјерао, и што се тиче броја жртава и што се тиче клања дјеце и убијања нејаких стараца, зар о свему довољно не говори овај извјештај главнокомандајућег у тој операцији, књажевог брата, „великог“ војводе Мирка, онај брзојав књазу Данилу, којег спомиње и ББ, а у којем кликће:

„Поздрављам те драги Господару,
Богу фала и Петру светоме,
кренух јутрос у зору бијелу
и разредих твоје соколове,
што смо кћели то смо учињели
и 50 главах откинули…“

Мало ли је скинути 50 глава својих сународника да би се, бајаги, утврдили темељи државе!? Зар постоји иједна држава и ко ће се то осјећати срећан и спокојан у кући чији су темељи у крв окупани, која је то држава потрајала а да је грађена на крви, поготову на крви дјеце и нејачи? Колико год да су трајале то су вазда биле тамнице. А колико је и назлобрзом књазу Данилу и његовом немилосрдном брату, војводи Мирку, било стварно стало до Куча најбоље се видјело двије године касније када су ово мученичко племе предали Турцима без метка, као шугаву јарад на рђавом пазару.

На крају и нешто о „јефтиним покушајима“ да постанем интелектуалац на конто прича о „клању беба и бацању дјеце у ватру“.

„Потвду“ да сам интелектуалац, ја сам, увјерен сам, поштено зарадио и стекао прије равно 45 година кад сам у рекордном року и не баш са ма кавим просјеком, завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност – дакле у вријеме кад није било „болоња“ и садашњих тараковина са образовним системом и кадровских спрдња у њему. Извео сам потом четири генерације гимназијалаца и онда се сасвим посветио новинарству и публицистици – путу на којем је до сада остало петнаест разноврсних књига, десетине фељтона и небројени чланци и репортаже настали у вријеме кад се ББ још није био ни родио или кад је учио прва слова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: