Чекајући резултате пописа: Којим језиком је говорио Његош?

Аутор: Зоран Шапоњић

Црна Гора ће после дугих десет месеци чекања, бројања и пребројавања, коначно сазнати колико је у овој држави Црногораца, колико Срба, колико их говори српским, колико црногорским језиком.

Овако дуго чекање резултата пописа упућује и на закључак да би они могли да изненаде многе у Црној Гори, међу њима свакако и оне који не остављају никакву могућност да се на Ловћену обнови стара, оригинална Његошева капела и у њој, коначно, поново сахрани највећи међу онима који су се на тим просторима родили и живели.

И док ће грађани Црне Горе одговор на дилему колико их говори српским а колико црногорским језиком, а то овде није више питање науке, лингвистике, већ првенствено политике, добити после десет месеци чекања, одговор на то исто питање, али, у вези са највећим међу њима, Његоша, некима остаје у магли већ век и по. И на њега и дан данас стижу различити одговори. У зависности од тога ко је на којој страни. За чињенице и оно што је неспорно ту остаје мало места.

Дакле, којим је језиком говорио и писао Његош?

За Милутина Мићовића, књижевника из Подгорице, само питање, којим је језиком говорио (писао) Његош, подразумева озбиљну кризу идентитета, кризу која се већ сама од себе ствара, као последица одступања од дубљих темеља.

„Његошево дело је кичма укупног српског културног и духовног идентитета. Те, ако смо дошли до тога да се питамо који је то језик, то је исто као да питамо – постојимо ли стварно, или нам се само чини да постојимо? Јесмо ли реални људи или сопствене утваре?“, каже Мићовић за РТ Балкан.

Он истиче да је Његош неко ко је о Српству најдубље мислио, и најснажније брижио.

„Разоткрио је човека и народ на многим слојевима постојања. Најлепшим стиховима изражавао је светлу, божанску страну човекову, као и ону тамну, богоодступничку и издајничку. Видео је ‘биће како ври у луче сјајне’, али и људску ничтожност (ништавило). Све је то изговорио на свом матерњем, српском језику. Језику свог племена, али и на богомудром језику српскословенског па и црквеноруског језика. За његову мисао, требали су сви ти слојеви“, речи су Мићовића.

Он подсећа да у првим издањима Луче и Горског вијенца, срећемо руска слова, руске говорне облике, лексику, литургијски језик – сво оно насљеђе које је наследио српски језик, као варијанта старословенског, а да је последњу своју књигу, Лажни цар Шћепан мали 1850, Његош штампао Вуковим језиком.

„Мајка Вука Караџића, Јегда, била је од Никшића (Херцеговина), а ђед Јоксим испод Дурмитора. Тај дијалект, источнохерцеговачки, Вук је узео као основу новог српског језика. Сви Црногорци за које се зна живели су и умирали на српском језику. Његош је многе од тих ставио у своје Огледало српско (1845). На срећу, и сам је експлицитно рекао: ‘Српски пишем и зборим, Свима громко говорим, Народност ми србинска, Душа ми је славјанска'“, каже Мићовић.

Његош у савременим читанкама у Црној Гори

На страницама читанке за други разред гимназије у Црној Гори, у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Подгорице, која је штампана 2011. године, може се наћи одломак из Његошевог Горског вијенца који је „преведен“ на црногорски језик додавањем слова која не постоје у оригиналном тексту, а која су коју годину раније „убачена“ у нови правопис црногорског језика.

Када се појавио већ чувени превод Његоша на црногорски језик, Матија Бећковић констатовао је да је чињеница „да једна књига не постоји у оригиналу, јединствено откриће у писаној историји“.

„А, то је утврђено за Горски вијенац, упркос сачуваном факсимилу оригиналног рукописа. И то сто шездесет и три године пошто је објављен. И у међувремену штампан у безброј издања. И преведен на готово све важније светске језике. И пошто су стотине хиљада читалаца, не знајући да није права, ту верзију научиле напамет. Захваљујући том открићу, у наше дане десило се нешто што се у прошлим временима није могло ни замислити. Наиме, тек после превода на јапански Горски вијенац се појавио на црногорском и на велика врата ушао у Гинисову књигу светских чуда“, изјавио је тада Бећковић.

Са друге стране, Факултет за црногорски језик и књижевност (ФЦЈК) и Црногорски ПЕН центар осудили су пре коју годину наводе из образложења локалног никшићког парламента поводом подизања споменика Петру Другом Петровићу Његошу у коме су његова дела третирана као „део српске књижевности“.

„Његош није српски песник нити се за живота сврставао у српске писце. Његош је црногорски владар и писац, те је као такав део црногорске књижевне и културне баштине. Захваљујући свом значају у 19. веку, на јужнословенскоме простору од Његошеве смрти до данас његов лик и дело често су били предмет отимања и реинтерпретација, но његово књижевно дело дубоко утемељено у црногорској култури надживело је све идеологије и великодржавне програме“, саопштено је тада из ФЦЈК и црногорског ПЕН центра.

Стефан Синановић, професор српске и докторанд опште књижевности, млади национални активиста из Црне Горе, уверен је да је „говорити о томе како је владика Петар II Петровић Његош српски писац – који припада српској традицији и књижевности српског језика – исто као и доказивати да је Пушкин руски или Шекспир енглески национални књижевник“.

„Не само да је владичино дело неизоставни сегмент српске културе него је и један од њених најчистијих симбола. И ако бисте, којим случајем, из Његошевог опуса истргли све оно што представља национални нуклеус српског народа, на првом месту видовданску етику и косовски завет, шта би од тог дела остало?“, истиче он.

„То је космогонијско дело. И за то нису потребни ни увиди највећих могућих ауторитета, почев од оних Андрићевих, у Његошев опус, него то савршено добро виде и знају и ови што тенденциозно покушавају да заобиђу суштинске и најпрепознатљивије особености Његошевог књижевног и националног профила, а све то на крају неминовно води у комични егзибиционизам и псеудонаучну гимнастику своје врсте“, каже за РТ Балкан Синановић.

Саговорник РТ Балкан додаје и да, наравно, на исти начин и у истом смислу доживљава и тзв. средњу линију „академског, политичког и друштвеног, рекао бих, прећуткујућег па и кукавичког приступа Његошевој литератури, која се често узима за најбезболнију, а која је такође својеврсно насиље над истином и то о највећем међу нама, о највећем кога смо имали“.

„Дакле, Његош је, без сваке сумње, и по властитом опредељењу, писац српског језика, а тој су истој трансверзали припадали у бројни други драгоцени и признати аутори из Црне Горе, такође по своме сопственом опредељењу – Брана Шћепановић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић итд. И свима им је било стало до свога идентитета. Потребно је, у том смислу, разбити сенку самонаметнуте кривице, безразложне бојазни или стигме – нема ништа лоше или анахроно у томе што говоримо истину“, каже Синановић.

Његошев језик је наслеђен од предака

Подсећајући да је „Његошев матерњи говор, идиолект Рада Томова, припадао источнохерцеговачком дијалекту, који се још чувао у Његушима, где је будући песник рођен 1. новембра 1811. године, на Свете Враче, професор др Радмило Н. Маројевић са Катедре за славистику Филолошког Универзитета у Београду констатује да су „тај говор донели Његошеви преци с обронака планине Његош, као и презиме Петровићи и племенско име Његоши“.

„Оба досељеничка племена, Ераковићи (којима су припадали Петровићи) и Раичевићи, досељена су из Херцеговине, а источнохерцеговачком типу припадало је југозападно окружење Његуша, од Ораховца, Пераста и Рисна до Кривошија и Грахова. На тај говор мало су могли утицати Пророковићи, Његошева ујчевина, досељени из места Света Врача, између Љуте и Котора, где су почињали зетски говори, с двоакценатским системом“, наводи за РТ Балкан професор Маројевић.

Саговорник РТ Балкан истиче да је Његош своја књижевна дела писао на српском књижевном језику, који се тада налазио више пред формирањем него у формирању (Радосав Бошковић). „Кад се каже: писао, не мисли се само на оно кад би узео ‘перо и мастило’ или мастиљаву оловку, него и кад би стварао, певао и приповедао.“

„У неким случајевима користи српске архаизме а изворне словенске облике, свакако и под утицајем руског језика; таква је не само именица свобода (и глагол свободити) него и речи с кореном ǀострǀ, који употребљава не само у топониму, у оним дивним стиховима кад су се две муње укрстиле и крст од огња жива направиле: једна сину од Кóмā к Ловћену, / друга сину од Скадра к Острогу – [ГВ 173–174], него и у придеву остри, прилогу остро и глаголу острити. За Комове користи, као и његови савременици, облик двојинског поријекла, у номинативу Кòма, у генитиву (од) Кóмā (као Пòда, Пóдā), а то значи да има у виду оба Кома, и васојевићки и кучки“, каже професор Маројевић.

Наш саговорник констатује и да реформисану графију и ортографију Вука Караџића Његош није у потпуности примењивао (Љубомиру протином Ненадовићу вели да је она добра, али да неће да у томе предњачи).

„Песму Србин Србима на части захваљује одштампао је по новом правопису (са ј, љ и њ), али речи с кореном ǀсрбǀ пише етимолошки (тачније би било рећи: фонолошки тачно). То ће чинити у свим својим текстовима (све остале текстове писао је по старом правопису): србски, Србкиња, Србство. Његош се држао, као и Иван Мажуранић, старије Вукове норме за стилски неутралне речи типа ђеца и ћерати“, наводи професор.

Будимир Дубак, књижевник из Подгорице, одговарајући на питање којим је језиком говорио и писао Његош, подсећа да се „свако чудо догодило Његошу за земаљског живота, а нарочито после његовог одласка са овог света“.

„Једно од највећих је што му несрећни отпадници од његовог рода поричу језик којим је говорио и писао. Као да је то и слутио Ловћенски Тајновидац. На календару „Даница“, уз посвету епископу ужичком, Никифору Максимовићу, о Ђурђевдану, на Ловћену, написао је, 1833. године, стихове: „Српски пишем и зборим, Сваком громко говорим: Народност ми Србинска, Ум и душа славјанска“.

Али, они који су погазили Његошев аманет, срушили заветну цркву Св. Петра Цетињског и Његошев гроб, зашто не би заратили и против његовог српског језика, каже Дубак.

Формирање „црногорског“ језика политичка одлука

Професор Филозофског факултета у Никшићу Јелица Стојановић у разговору за Спутњик пре неколико година осврнула се и на одлуку Конгресне библиотеке у Вашингтону да прогласи црногорски језик засебним језиком, констатујући како је јасно да се суштински ради о „политичкој одлуци“.

„Енглески језик је званични или један од званичних језика у 45 земаља света. Замислите сада да у 45 земаља света сви енглески језик назову именом своје земље. Или немачки језик, при чему се много више разликује немачки језик у Немачкој од немачког у Аустрији, него све ове варијанте српског језика и то је ексклузивитет само ових простора и нема нигде у цивилизацијској пракси да се један исти језик зове различитим именима него на овим просторима, где се радило на расрбљавању српског језика“, рекла је тада Стојановићева.

Професорка Стојановић подсетила је тада да у Црној Гори до последњих 10-15 година „никако другачије није именован језик којим се говори, осим као „српски“, при чему се ради о „народном именовању“, што упућује да су и сви језички облици који се користе у Црној Гори опет облици српског језика.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: