Čekajući rezultate popisa: Kojim jezikom je govorio Njegoš?

Autor: Zoran Šaponjić

Crna Gora će posle dugih deset meseci čekanja, brojanja i prebrojavanja, konačno saznati koliko je u ovoj državi Crnogoraca, koliko Srba, koliko ih govori srpskim, koliko crnogorskim jezikom.

Ovako dugo čekanje rezultata popisa upućuje i na zaključak da bi oni mogli da iznenade mnoge u Crnoj Gori, među njima svakako i one koji ne ostavljaju nikakvu mogućnost da se na Lovćenu obnovi stara, originalna Njegoševa kapela i u njoj, konačno, ponovo sahrani najveći među onima koji su se na tim prostorima rodili i živeli.

I dok će građani Crne Gore odgovor na dilemu koliko ih govori srpskim a koliko crnogorskim jezikom, a to ovde nije više pitanje nauke, lingvistike, već prvenstveno politike, dobiti posle deset meseci čekanja, odgovor na to isto pitanje, ali, u vezi sa najvećim među njima, Njegoša, nekima ostaje u magli već vek i po. I na njega i dan danas stižu različiti odgovori. U zavisnosti od toga ko je na kojoj strani. Za činjenice i ono što je nesporno tu ostaje malo mesta.

Dakle, kojim je jezikom govorio i pisao Njegoš?

Za Milutina Mićovića, književnika iz Podgorice, samo pitanje, kojim je jezikom govorio (pisao) Njegoš, podrazumeva ozbiljnu krizu identiteta, krizu koja se već sama od sebe stvara, kao posledica odstupanja od dubljih temelja.

„Njegoševo delo je kičma ukupnog srpskog kulturnog i duhovnog identiteta. Te, ako smo došli do toga da se pitamo koji je to jezik, to je isto kao da pitamo – postojimo li stvarno, ili nam se samo čini da postojimo? Jesmo li realni ljudi ili sopstvene utvare?“, kaže Mićović za RT Balkan.

On ističe da je Njegoš neko ko je o Srpstvu najdublje mislio, i najsnažnije brižio.

„Razotkrio je čoveka i narod na mnogim slojevima postojanja. Najlepšim stihovima izražavao je svetlu, božansku stranu čovekovu, kao i onu tamnu, bogoodstupničku i izdajničku. Video je ‘biće kako vri u luče sjajne’, ali i ljudsku ničtožnost (ništavilo). Sve je to izgovorio na svom maternjem, srpskom jeziku. Jeziku svog plemena, ali i na bogomudrom jeziku srpskoslovenskog pa i crkvenoruskog jezika. Za njegovu misao, trebali su svi ti slojevi“, reči su Mićovića.

On podseća da u prvim izdanjima Luče i Gorskog vijenca, srećemo ruska slova, ruske govorne oblike, leksiku, liturgijski jezik – svo ono nasljeđe koje je nasledio srpski jezik, kao varijanta staroslovenskog, a da je poslednju svoju knjigu, Lažni car Šćepan mali 1850, Njegoš štampao Vukovim jezikom.

„Majka Vuka Karadžića, Jegda, bila je od Nikšića (Hercegovina), a đed Joksim ispod Durmitora. Taj dijalekt, istočnohercegovački, Vuk je uzeo kao osnovu novog srpskog jezika. Svi Crnogorci za koje se zna živeli su i umirali na srpskom jeziku. Njegoš je mnoge od tih stavio u svoje Ogledalo srpsko (1845). Na sreću, i sam je eksplicitno rekao: ‘Srpski pišem i zborim, Svima gromko govorim, Narodnost mi srbinska, Duša mi je slavjanska'“, kaže Mićović.

Njegoš u savremenim čitankama u Crnoj Gori

Na stranicama čitanke za drugi razred gimnazije u Crnoj Gori, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice, koja je štampana 2011. godine, može se naći odlomak iz Njegoševog Gorskog vijenca koji je „preveden“ na crnogorski jezik dodavanjem slova koja ne postoje u originalnom tekstu, a koja su koju godinu ranije „ubačena“ u novi pravopis crnogorskog jezika.

Kada se pojavio već čuveni prevod Njegoša na crnogorski jezik, Matija Bećković konstatovao je da je činjenica „da jedna knjiga ne postoji u originalu, jedinstveno otkriće u pisanoj istoriji“.

„A, to je utvrđeno za Gorski vijenac, uprkos sačuvanom faksimilu originalnog rukopisa. I to sto šezdeset i tri godine pošto je objavljen. I u međuvremenu štampan u bezbroj izdanja. I preveden na gotovo sve važnije svetske jezike. I pošto su stotine hiljada čitalaca, ne znajući da nije prava, tu verziju naučile napamet. Zahvaljujući tom otkriću, u naše dane desilo se nešto što se u prošlim vremenima nije moglo ni zamisliti. Naime, tek posle prevoda na japanski Gorski vijenac se pojavio na crnogorskom i na velika vrata ušao u Ginisovu knjigu svetskih čuda“, izjavio je tada Bećković.

Sa druge strane, Fakultet za crnogorski jezik i književnost (FCJK) i Crnogorski PEN centar osudili su pre koju godinu navode iz obrazloženja lokalnog nikšićkog parlamenta povodom podizanja spomenika Petru Drugom Petroviću Njegošu u kome su njegova dela tretirana kao „deo srpske književnosti“.

„Njegoš nije srpski pesnik niti se za života svrstavao u srpske pisce. Njegoš je crnogorski vladar i pisac, te je kao takav deo crnogorske književne i kulturne baštine. Zahvaljujući svom značaju u 19. veku, na južnoslovenskome prostoru od Njegoševe smrti do danas njegov lik i delo često su bili predmet otimanja i reinterpretacija, no njegovo književno delo duboko utemeljeno u crnogorskoj kulturi nadživelo je sve ideologije i velikodržavne programe“, saopšteno je tada iz FCJK i crnogorskog PEN centra.

Stefan Sinanović, profesor srpske i doktorand opšte književnosti, mladi nacionalni aktivista iz Crne Gore, uveren je da je „govoriti o tome kako je vladika Petar II Petrović Njegoš srpski pisac – koji pripada srpskoj tradiciji i književnosti srpskog jezika – isto kao i dokazivati da je Puškin ruski ili Šekspir engleski nacionalni književnik“.

„Ne samo da je vladičino delo neizostavni segment srpske kulture nego je i jedan od njenih najčistijih simbola. I ako biste, kojim slučajem, iz Njegoševog opusa istrgli sve ono što predstavlja nacionalni nukleus srpskog naroda, na prvom mestu vidovdansku etiku i kosovski zavet, šta bi od tog dela ostalo?“, ističe on.

„To je kosmogonijsko delo. I za to nisu potrebni ni uvidi najvećih mogućih autoriteta, počev od onih Andrićevih, u Njegošev opus, nego to savršeno dobro vide i znaju i ovi što tendenciozno pokušavaju da zaobiđu suštinske i najprepoznatljivije osobenosti Njegoševog književnog i nacionalnog profila, a sve to na kraju neminovno vodi u komični egzibicionizam i pseudonaučnu gimnastiku svoje vrste“, kaže za RT Balkan Sinanović.

Sagovornik RT Balkan dodaje i da, naravno, na isti način i u istom smislu doživljava i tzv. srednju liniju „akademskog, političkog i društvenog, rekao bih, prećutkujućeg pa i kukavičkog pristupa Njegoševoj literaturi, koja se često uzima za najbezbolniju, a koja je takođe svojevrsno nasilje nad istinom i to o najvećem među nama, o najvećem koga smo imali“.

„Dakle, Njegoš je, bez svake sumnje, i po vlastitom opredeljenju, pisac srpskog jezika, a toj su istoj transverzali pripadali u brojni drugi dragoceni i priznati autori iz Crne Gore, takođe po svome sopstvenom opredeljenju – Brana Šćepanović, Borislav Pekić, Miodrag Bulatović itd. I svima im je bilo stalo do svoga identiteta. Potrebno je, u tom smislu, razbiti senku samonametnute krivice, bezrazložne bojazni ili stigme – nema ništa loše ili anahrono u tome što govorimo istinu“, kaže Sinanović.

Njegošev jezik je nasleđen od predaka

Podsećajući da je „Njegošev maternji govor, idiolekt Rada Tomova, pripadao istočnohercegovačkom dijalektu, koji se još čuvao u Njegušima, gde je budući pesnik rođen 1. novembra 1811. godine, na Svete Vrače, profesor dr Radmilo N. Marojević sa Katedre za slavistiku Filološkog Univerziteta u Beogradu konstatuje da su „taj govor doneli Njegoševi preci s obronaka planine Njegoš, kao i prezime Petrovići i plemensko ime Njegoši“.

„Oba doseljenička plemena, Erakovići (kojima su pripadali Petrovići) i Raičevići, doseljena su iz Hercegovine, a istočnohercegovačkom tipu pripadalo je jugozapadno okruženje Njeguša, od Orahovca, Perasta i Risna do Krivošija i Grahova. Na taj govor malo su mogli uticati Prorokovići, Njegoševa ujčevina, doseljeni iz mesta Sveta Vrača, između Ljute i Kotora, gde su počinjali zetski govori, s dvoakcenatskim sistemom“, navodi za RT Balkan profesor Marojević.

Sagovornik RT Balkan ističe da je Njegoš svoja književna dela pisao na srpskom književnom jeziku, koji se tada nalazio više pred formiranjem nego u formiranju (Radosav Bošković). „Kad se kaže: pisao, ne misli se samo na ono kad bi uzeo ‘pero i mastilo’ ili mastiljavu olovku, nego i kad bi stvarao, pevao i pripovedao.“

„U nekim slučajevima koristi srpske arhaizme a izvorne slovenske oblike, svakako i pod uticajem ruskog jezika; takva je ne samo imenica svoboda (i glagol svoboditi) nego i reči s korenom ǀostrǀ, koji upotrebljava ne samo u toponimu, u onim divnim stihovima kad su se dve munje ukrstile i krst od ognja živa napravile: jedna sinu od Kómā k Lovćenu, / druga sinu od Skadra k Ostrogu – [GV 173–174], nego i u pridevu ostri, prilogu ostro i glagolu ostriti. Za Komove koristi, kao i njegovi savremenici, oblik dvojinskog porijekla, u nominativu Kòma, u genitivu (od) Kómā (kao Pòda, Pódā), a to znači da ima u vidu oba Koma, i vasojevićki i kučki“, kaže profesor Marojević.

Naš sagovornik konstatuje i da reformisanu grafiju i ortografiju Vuka Karadžića Njegoš nije u potpunosti primenjivao (Ljubomiru protinom Nenadoviću veli da je ona dobra, ali da neće da u tome prednjači).

„Pesmu Srbin Srbima na časti zahvaljuje odštampao je po novom pravopisu (sa j, lj i nj), ali reči s korenom ǀsrbǀ piše etimološki (tačnije bi bilo reći: fonološki tačno). To će činiti u svim svojim tekstovima (sve ostale tekstove pisao je po starom pravopisu): srbski, Srbkinja, Srbstvo. Njegoš se držao, kao i Ivan Mažuranić, starije Vukove norme za stilski neutralne reči tipa đeca i ćerati“, navodi profesor.

Budimir Dubak, književnik iz Podgorice, odgovarajući na pitanje kojim je jezikom govorio i pisao Njegoš, podseća da se „svako čudo dogodilo Njegošu za zemaljskog života, a naročito posle njegovog odlaska sa ovog sveta“.

„Jedno od najvećih je što mu nesrećni otpadnici od njegovog roda poriču jezik kojim je govorio i pisao. Kao da je to i slutio Lovćenski Tajnovidac. Na kalendaru „Danica“, uz posvetu episkopu užičkom, Nikiforu Maksimoviću, o Đurđevdanu, na Lovćenu, napisao je, 1833. godine, stihove: „Srpski pišem i zborim, Svakom gromko govorim: Narodnost mi Srbinska, Um i duša slavjanska“.

Ali, oni koji su pogazili Njegošev amanet, srušili zavetnu crkvu Sv. Petra Cetinjskog i Njegošev grob, zašto ne bi zaratili i protiv njegovog srpskog jezika, kaže Dubak.

Formiranje „crnogorskog“ jezika politička odluka

Profesor Filozofskog fakulteta u Nikšiću Jelica Stojanović u razgovoru za Sputnjik pre nekoliko godina osvrnula se i na odluku Kongresne biblioteke u Vašingtonu da proglasi crnogorski jezik zasebnim jezikom, konstatujući kako je jasno da se suštinski radi o „političkoj odluci“.

„Engleski jezik je zvanični ili jedan od zvaničnih jezika u 45 zemalja sveta. Zamislite sada da u 45 zemalja sveta svi engleski jezik nazovu imenom svoje zemlje. Ili nemački jezik, pri čemu se mnogo više razlikuje nemački jezik u Nemačkoj od nemačkog u Austriji, nego sve ove varijante srpskog jezika i to je ekskluzivitet samo ovih prostora i nema nigde u civilizacijskoj praksi da se jedan isti jezik zove različitim imenima nego na ovim prostorima, gde se radilo na rasrbljavanju srpskog jezika“, rekla je tada Stojanovićeva.

Profesorka Stojanović podsetila je tada da u Crnoj Gori do poslednjih 10-15 godina „nikako drugačije nije imenovan jezik kojim se govori, osim kao „srpski“, pri čemu se radi o „narodnom imenovanju“, što upućuje da su i svi jezički oblici koji se koriste u Crnoj Gori opet oblici srpskog jezika.

Izvor: RT Balkan