Чекајући Трампа

Пише: Џевад Галијашевић

Док министар одбране Зукан Хелез „открива“ руске кампове у Републици Српској, у Сарајеву је, на позив два бошњачка члана Предсједништва БиХ, Дениса Бећировића и Жељка Комшића, све са аплаузима, боравио „историјски брат“, политички савезник у борби против српског народа Аљбин Курти

Док се ватре будућег сукоба пале, а пијани министар одбране завирује по ћошковима и испод камења тражи ратоборне Русе, јавила се и једна мала дилема: шта се то дешава у Сарајеву — коме треба и како нам може помоћи Аљбин Курти као партнер? За које послове он може бити користан и шта да поручи бошњачкој свјетини, тај једини „европски лидер“ који је спреман доћи у Сарајево?

Хероинска и кокаинска дипломатија

Било би једноставно закључити да постоји западни притисак на муслиманске представнике и да је Куртијев долазак посљедица тог притиска. Али, Сарајлије су пале у севдах, а стари, мржњом задојени бјесни пси рата, из „Круга 99“ организовали су „проширену сесију“ а на њој, дуго и френетично, стојећи на ногама, аплаудирали властитој самообмани и болести. Јер, Албанци нису ни богат, ни важан народ — немају никакве историјске сродности са Бошњацима и једино што их повезује је индустрија наркотика и трговина дрогама у којој чак нису били ни конкуренти. Албанци са Косова пласирају на европско тржиште хероин који долази преко Турске, а Бошњаци убацују кокаин, који стиже из Перуа преко Уједињених Арапских Емирата.
По томе, ово би могао бити историјски савез хероинске и кокаинске мафије на челу два народа — бошњачког и албанског — који су заједно подржавали терористичке промијене у Сирији. Уосталом, за њих су се, више од деценије и борили.

Терористичка демократија

Све што се дешавало у Сирији, од самог почетка било је јасно. Америчка специјална операција у којој је главну улогу добила Ердоганова Турска, под именом „Арапско прољеће“ започела је 2011. године у Тунису. Са власти је уклоњен и из земље побегао дугогодишњи предсједник Бен Али, а затим је, са Муслиманском браћом, срушена власт у Египту. Наставило се у Либији убиством Моамера ал Гадафија, комадањем земље и пљачком државних ресурса у којој су предњачили Турци и Французи.

Када је нападнута Сирија, са снагама терориста Ал каиде и ИСИЛ-а, уз садејство турске војске, операције нису ишле тако глатко, али су ишле. То је трајало до 30. септембра 2015. године, када почиње руска војна интервенција у Сирији, након што власт предсједника Башара ал Асада, званично тражи помоћ Руске Федерације.

Турска је одговорила терористичким нападом након мјесец дана, тј. рушењем цивилног руског авиона Аирбус-321. За тај злочин је одговорност преузео тада ИСИЛ, а страдало је укупно 217 путника (214 Руса и три Украјинца), 138 су биле жене, 62 мушкарца и 17 дјеце. На овом лету за Шарм ел Шеик погинуло је и седам чланова посаде, али Турска није стала на томе.

Већ крајем новембра те исте 2015. године, Турска војска је срушила руски авион, Сухој 24, који је патролирао сиријским небом.

Непун мјесец дана касније, у Анкари, припадник турских специјалних јединица је у Анкари убио угледног руског амбасадора, Андреја Карлова.

Руски одговор је стигао 16. јула наредне године: обавјештајним подацима руских служби откривен је сценарио државног удара у Турској што спашава и главу и власт, теократском аутократи, Ердогану.

Од тада, турски савез са терористима Ал Каиде и ИСИЛ-а се проширио на још један, одметнути огранак под називом Ал Нусра. Ове три глобалне терористичке организације су на чело поставиле особу за коју се, у медијима, спекулисало да је јеврејског порекла и да је прошла обуке специјалних израелских снага на Голанској висоравни. После тога је, наводно, прошао и америчку обуку, у друштву са будућим командантом ИСИЛ-а Абу Бекром ал Багдадијем, у војном кампу под називом „Бука“, на граници Ирака и Кувајта. Голани је остао лојалан Америци, Израелу и Турској, а то није било нимало једноставно. Његове терористичке структуре су уз помоћ Турске војске донијеле америчку форму „демократије“ у Сирију, а након интервјуа на америчкој телевизијској мрежи ПБС, јавност је сазнала да је његово ратничко име Абу Мухамед ал Голани тј. „Мухамед са Голана“ али да је рођен као Ахмед ал Шара. Све друго је, већ сада, историја.

Подијела Сирије између Турске, Израела и Америке, те нови, вишеструко ослабљен положај Русије на Блиском Истоку и Медитерану, уз уништење иранске регионалне моћи, чини се и нису теме које би требале узнемиравати становнике ‘Тамног вилајета’ који су здушно подржали долазак терористичке демократије након аутократско-панарапског социјализма у Сирији. Али, такво увјерење би било погрешно јер, Бошњаци су, предвођени Нусретом Имамовићем у самом почетку рата, дошли у Сирију и прихватили учешће у војној формацији Џабхат ал Нусра, под именом Саудијска мрежа „Меали“, што је у ствари, име злогласног команданта Одреда ел Муџахедин — Абу Меалија.

Остаје питање, хоће ли и босански муслимани добити свој комадић сиријске државе за коју је вежу нацистичке успомене, на доба, у коме је Павелићев замјеник Џафер Куленовић нашао уточиште, нови живот, склонио се од казне због злочина који су чиниле „усташе са фесом“ у НДХ и тамо скончао.
Па да се некада обиђе и тај свети Куленовићев гроб.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: