Цетиње, шта то бјеше?

Пише: Вукчевић Милош

Последња дешавања на Цетињу су задњи час, а можда је и прошао, да грађани тог, некада, понос града, ставе прст на чело и размисле ко и куда их води?

Цетиње, од настанка, када је прва и најзначајнија институција, Митрополија црногорско приморска подигнута, је биљежило само свијетле примере у свом постојању.

Знам да нећу успети набројати сва ремек дјела, када је у питању архитектура, као и све институције које су биле понос Црне Горе, од разних посланства, богомоља, музеја, биљарде, и много других, Цетиње у коме су столовали духовне и световне вође Црне Горе.

Цетиње које је, чак, и за вријеме социјализма, илити комунизма, назовите га како год хоћете, доживјело привредни бум, јачи од многих општина у држави.

Када су институције које сам поменуо забатаљене, а умјесто њих подигнути привредни гиганти, вриједни респекта за то вријеме: Обод, Кошута, Тара, Бојана, трговинско предузеће, Санитас, и много других, а који су учињели да у Цетињу није било незапосленог способног грађанина, још су и увозили недостајућу радну снагу.

Овакво Цетиње некој, за мене, непознатој сили, није одговарало, па се деведесетих година прошлог вијека на првим вишестраначким изборима, појавише партије рушитељице свега што је било и обећавајући нове вриједности, благостање и процват само да се ослободимо „комунистичког јарма“!

О жртвама, ратовима, распаду, несрећи, нико није могао ни сањати. А десило се најгоре што ни највећи песимисти нијесу могли предвидети ни очекивати.

Комплетну власт преузеше настављачи оних које су рушили, али овог пута у невиђеној диктатури, самовољи, терору и што је најгоре ПЉАЧКИ!

По оној народној:“завади па владај“!, успјеше у свом злом науму.

Више од три и по деценије, колико су били недодирљиви, опљачкаше све што није било за небо окачено, посвађаше народ и направише подјеле до усијања, раширише мржњу и негативну пропаганду према Српском народу, језику и вјеру, до нивоа неиздржљивости.

У тој и таквој атмосфери Цетиње је, блага је ријеч ако кажем, уништено. Затворена сва, ама баш сва, предузећа, радници истјерани на улице, и ни послије тридесет година не могу да остваре своја минимална права они који су још увијек живи.

Трагедија Цетиња се усложњава тиме што његови грађани и дан данас подржавају политику и политичаре који су их довели на те гране, што подсјећа на дјевојку која се уда за свог силоватеља.

И да се вратим на задња дешавања која су бацила тужну слику на Цетиње, иако се радило о шаки јада, али за бруку и срамоту довољно.

Да је то било у организацији ДПС а, знао је свако ко се иоле разумије у политичка дешавања, а да су доживели блам и фијаско, показала је и она сцена у пленарној сали, када су исказали бијес нагомилану због дебакла на улицу.

Мој апел Цетињанима: оканите се једном за свагда ових несрећника, који вас гурају у изолацију од остатка Црне Горе. Нијесу славни Цетињани: Браћа Братичевићи, Нико Мартиновић, Милош Вушковић, Ристо Драгићевић, од савременика, Јоцо Маркуш, па Пеђа Вукић, нека ми опросте многи које нијесам поменуо, а заслужују бити на овом списку, заслужили да им пар изрода засјене славу којом су овјенчали Цетиње.

Многи ће ми, с’правом, замјерити што нијесам поменуо светородну лозу Петровића, али то би ме далеко одвукло, и то је посебна прича.

За почетак укинути им статус престонице и апанажу коју по том основу добијају, јер се ради о новцу народа по коме пљују, то може скупштина да изгласа по скраћеном поступку. Овако, само продужавају агонију!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: