Чије је Косово и Метохија?

Пише: Проф. др Војо Лаковић

Реконструкција етничке карте Балкана, а нарочито подручја Косова у време насељавања Словена је веома тежак и захтеван посао. Постоје бројне контроверзе, које прате историјска истраживања и тешко је да се озваничи крајње објективно научно дело. Ово се не односи само на субјективан став аутора, већ је у питању методолошки проблем због веома штурих  и опречних извора до којих се долази ишчитавањем литературе везане за ову област.

Основно питање из кога се може тумачити зачетак конфликта на Косову и Метохији је: Да ли се албански народ може сматрати староалбанским и староседелачким, у односу на Словене?  На то питање није уопште лако одговорити.

Код Срба, појам Косово и Метохија  означава српску земљу, простор „Српског Јерусалима“ чији је блистави културни и економски успон у средњем веку био брутално заустављен походом осмахлијских освајача. Косовска страдања која су се десила после велике битке 1389. године  и данас су урезана у бит индетитета српског народа. После 5 векова османлијске владавине 1912. године Косово поново улази у састав Србије. Према Др. Јовану Цвијићу („Балкански рат и Србија“) који у својој обимној студији  1912. године, бавећи се етнодемографском сликом балканског полуострва, каже: „  U Старој Србији  има православног живља 400.000 dо 500.000 душа. Поред тога  има око 300.000 Срба Муслимана који говоре само српским језиком , око 150.000 до 200.000 Срба Муслимана који су на пола арбанизовани и који говоре и српски и арбанашки, као и остатак од око 300-400.000 који чине прави Арбанаси.“

Из  ове Цвијићеве статистике, види се да број српског народа православне вере није безначајан како покушавају преdставити многи страни извори.

Албанска страна има другачије становиште у коме себе представља као аутохтоно „староседелачко“ становништво. За њих то је „древна албанска земља“ коју директно повезује античку илирску и савремену албанску етничку заједницу на тим просторима, а у новије време симбол дијаспорског типа национализма који се храни сталном демографском експанзијом, у виду етничке легитимизације захтева за одређеним простором .Дијаспорски тип национализма везан је за простор и идентитет и складно се уклопио у социјалну мотивацију сиромашних брђана из северне Албаније, који се вековима спуштају у плодне равнице суседних земаља.

Професор Универзитета у Приштини  Селим  Даци, наводи неке чињенице  („Историјско право у светлу средњевековних извора и истраживања“) којима покушава оспорити територијални легалитет  Србије на Косову и Метохји. Он сматра да  је ова територија била настањена Дарданима  који су били становници јужних илирских подручја, где су се развиле политичке формације, као што је илирска држава. То подручје је данас настањено Албанцима. Исти аутор се позива на доба владавине српске динстије,  када је српско становништво представљало безначајну мањину у односу на аутохтоно илирско-албанско становништво.

Аутор овог  чланка у циљу објективности прилаже  табелу  где и наводи извор исте,  која је у супротности  са истраживањем  професора Селима Дација, а коју међународна заједница прећуткује иако је она њен аутор.

Табела1: Статистичка канцеларија КиМ,Светска банка (2000) ОСЦЕ (2005)

Такође прилаже и последњи  званични извештај о демографској слици Косова и Метохије

Табела2:  Етничка структура становништва Косова и Метохије  према пописима из: 1948; 1953;                    1961;1971;1981 и1991. године

Напоменуо бих и  шокантне податке  које је изнео Албански историчар и албанолог из Тиране Аридан Клоси  о спорним и мало познатим детаљима из албанске историје.

У прилог независности Косова и Метохије, смењивали су се различити аргументи спољних актера, али ниједан се није показао уверљивим јер није могао да издржи тест доследности. Због тога је лансиран аргумент којим се Косово проглашава јединственим, посебним случајем, неупоредивим са било којим другим сукобом. Један од првих аргумената у прилог независности почивао је на моралним разлозима: Србија је изгубила морални основ да влада Косовом због масовног кршења људских права Албанаца.[1] Том аргументацијом се сугерисало да је обим кршења људских права такав да може да послужи као основ за трајну суспензију суверенитета.[2] Иако још не постоје поуздани подаци, процењује се да се укупан број жртава сукоба – тог најдраматичнијег индикатора репресије креће око осам хиљада (5.500 Албанаца и 2.500 Срба). Упркос несумњивој трагичности сваке жртве, њихове размере ипак не говоре у прилог томе да је реч о таквом светском преседану, случају који надмашује све друге и који беспризивно захтева редефинисање критеријума суверенитета. Поменути број жртава, дакле, не може бити уверљив изговор за радикално релативизовање принципа суверености ако се питање суверенитета не покреће тамо где је број жртава далеко већи.

Посматрајући тренутно стање на КиМ,  дао бих коментар,  са поређењем конфликата у другим деловима,  света  где се за неке преко 1000 година траже решења и добијају се Нобелове награде за било какав, па и најмањи помак ( ради се о Северној Ирској  година 1169. норманска инвазија), где решење још увек није нађено и нашег Косова и Метохије где се за брзу интервенцију „Милосрдни анђео“ и предлога  за отимање туђе територије  добија   Нобелова награда.

Битан закључак који се намеће из ове студије је да без обзира на међународно право и арбитражу, постизање трајног мира и разрешења конфликта није ни најмање лак посао, а такође треба нагласити да једнострана решења као што је проглашење независности Косова не постижу дуготрајне резултате и нису одржива.

„Косовски проблем“  је територијалне природе и треба га решавати у том контексту. Најближа опција коју треба  узети за репер је израелско-арапски сукоб који треба прилагодити нашим условима узимајући у разматрање, нажалост,  и податак да право није увек правда , да међународно право се цени на више начина и да би  требало да извучемо максимум  који нам дозвољава међународна заједница, а да размишљамо као две Немачке, предузимамо све мере и радње да би ојачали позицију Србије на међународној сцени и чекамо пад „Берлинског зида“.

[1] Vidi: Urlich Beck (2005), Power in the Global Age, Cambridge, Polity Press, p.2. Autor polemiše o principima stvaranja univerzalne globalne politike, orijentirane oko ideje humanitarne intervencije za obranu ljudskih prava. Beck raspravlja da je doba moderne donelo jedan veliki pomak u međunarodnom pravu i da su ljudska prava, nešto što može pokrenuti vojnu intervenciju.  Ovim Beck formulise argumenate rata na Kosovu. gde su vojno intervenirale zapadne sile, da bi zaustavile “etničko čišćenje” u regiji. Autor opisuje savremene vojne intervencije kao vojni humanizam.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: