Čije je Kosovo i Metohija?

Piše: Prof. dr Vojo Laković

Rekonstrukcija etničke karte Balkana, a naročito područja Kosova u vreme naseljavanja Slovena je veoma težak i zahtevan posao. Postoje brojne kontroverze, koje prate istorijska istraživanja i teško je da se ozvaniči krajnje objektivno naučno delo. Ovo se ne odnosi samo na subjektivan stav autora, već je u pitanju metodološki problem zbog veoma šturih  i oprečnih izvora do kojih se dolazi iščitavanjem literature vezane za ovu oblast.

Osnovno pitanje iz koga se može tumačiti začetak konflikta na Kosovu i Metohiji je: Da li se albanski narod može smatrati staroalbanskim i starosedelačkim, u odnosu na Slovene?  Na to pitanje nije uopšte lako odgovoriti.

Kod Srba, pojam Kosovo i Metohija  označava srpsku zemlju, prostor „Srpskog Jerusalima“ čiji je blistavi kulturni i ekonomski uspon u srednjem veku bio brutalno zaustavljen pohodom osmahlijskih osvajača. Kosovska stradanja koja su se desila posle velike bitke 1389. godine  i danas su urezana u bit indetiteta srpskog naroda. Posle 5 vekova osmanlijske vladavine 1912. godine Kosovo ponovo ulazi u sastav Srbije. Prema Dr. Jovanu Cvijiću („Balkanski rat i Srbija“) koji u svojoj obimnoj studiji  1912. godine, baveći se etnodemografskom slikom balkanskog poluostrva, kaže: „  U Staroj Srbiji  ima pravoslavnog življa 400.000 do 500.000 duša. Pored toga  ima oko 300.000 Srba Muslimana koji govore samo srpskim jezikom , oko 150.000 do 200.000 Srba Muslimana koji su na pola arbanizovani i koji govore i srpski i arbanaški, kao i ostatak od oko 300-400.000 koji čine pravi Arbanasi.“

Iz  ove Cvijićeve statistike, vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije beznačajan kako pokušavaju predstaviti mnogi strani izvori.

Albanska strana ima drugačije stanovište u kome sebe predstavlja kao autohtono „starosedelačko“ stanovništvo. Za njih to je „drevna albanska zemlja“ koju direktno povezuje antičku ilirsku i savremenu albansku etničku zajednicu na tim prostorima, a u novije vreme simbol dijasporskog tipa nacionalizma koji se hrani stalnom demografskom ekspanzijom, u vidu etničke legitimizacije zahteva za određenim prostorom .Dijasporski tip nacionalizma vezan je za prostor i identitet i skladno se uklopio u socijalnu motivaciju siromašnih brđana iz severne Albanije, koji se vekovima spuštaju u plodne ravnice susednih zemalja.

Profesor Univerziteta u Prištini  Selim  Daci, navodi neke činjenice  („Istorijsko pravo u svetlu srednjevekovnih izvora i istraživanja“) kojima pokušava osporiti teritorijalni legalitet  Srbije na Kosovu i Metohji. On smatra da  je ova teritorija bila nastanjena Dardanima  koji su bili stanovnici južnih ilirskih područja, gde su se razvile političke formacije, kao što je ilirska država. To područje je danas nastanjeno Albancima. Isti autor se poziva na doba vladavine srpske dinstije,  kada je srpsko stanovništvo predstavljalo beznačajnu manjinu u odnosu na autohtono ilirsko-albansko stanovništvo.

Autor ovog  članka u cilju objektivnosti prilaže  tabelu  gde i navodi izvor iste,  koja je u suprotnosti  sa istraživanjem  profesora Selima Dacija, a koju međunarodna zajednica prećutkuje iako je ona njen autor.

Tabela1: Statistička kancelarija KiM,Svetska banka (2000) OSCE (2005)

Takođe prilaže i poslednji  zvanični izveštaj o demografskoj slici Kosova i Metohije

Tabela2:  Etnička struktura stanovništva Kosova i Metohije  prema popisima iz: 1948; 1953;                    1961;1971;1981 i1991. godine

Napomenuo bih i  šokantne podatke  koje je izneo Albanski istoričar i albanolog iz Tirane Aridan Klosi  o spornim i malo poznatim detaljima iz albanske istorije.

U prilog nezavisnosti Kosova i Metohije, smenjivali su se različiti argumenti spoljnih aktera, ali nijedan se nije pokazao uverljivim jer nije mogao da izdrži test doslednosti. Zbog toga je lansiran argument kojim se Kosovo proglašava jedinstvenim, posebnim slučajem, neuporedivim sa bilo kojim drugim sukobom. Jedan od prvih argumenata u prilog nezavisnosti počivao je na moralnim razlozima: Srbija je izgubila moralni osnov da vlada Kosovom zbog masovnog kršenja ljudskih prava Albanaca.[1] Tom argumentacijom se sugerisalo da je obim kršenja ljudskih prava takav da može da posluži kao osnov za trajnu suspenziju suvereniteta.[2] Iako još ne postoje pouzdani podaci, procenjuje se da se ukupan broj žrtava sukoba – tog najdramatičnijeg indikatora represije kreće oko osam hiljada (5.500 Albanaca i 2.500 Srba). Uprkos nesumnjivoj tragičnosti svake žrtve, njihove razmere ipak ne govore u prilog tome da je reč o takvom svetskom presedanu, slučaju koji nadmašuje sve druge i koji besprizivno zahteva redefinisanje kriterijuma suvereniteta. Pomenuti broj žrtava, dakle, ne može biti uverljiv izgovor za radikalno relativizovanje principa suverenosti ako se pitanje suvereniteta ne pokreće tamo gde je broj žrtava daleko veći.

Posmatrajući trenutno stanje na KiM,  dao bih komentar,  sa poređenjem konflikata u drugim delovima,  sveta  gde se za neke preko 1000 godina traže rešenja i dobijaju se Nobelove nagrade za bilo kakav, pa i najmanji pomak ( radi se o Severnoj Irskoj  godina 1169. normanska invazija), gde rešenje još uvek nije nađeno i našeg Kosova i Metohije gde se za brzu intervenciju „Milosrdni anđeo“ i predloga  za otimanje tuđe teritorije  dobija   Nobelova nagrada.

Bitan zaključak koji se nameće iz ove studije je da bez obzira na međunarodno pravo i arbitražu, postizanje trajnog mira i razrešenja konflikta nije ni najmanje lak posao, a takođe treba naglasiti da jednostrana rešenja kao što je proglašenje nezavisnosti Kosova ne postižu dugotrajne rezultate i nisu održiva.

„Kosovski problem“  je teritorijalne prirode i treba ga rešavati u tom kontekstu. Najbliža opcija koju treba  uzeti za reper je izraelsko-arapski sukob koji treba prilagoditi našim uslovima uzimajući u razmatranje, nažalost,  i podatak da pravo nije uvek pravda , da međunarodno pravo se ceni na više načina i da bi  trebalo da izvučemo maksimum  koji nam dozvoljava međunarodna zajednica, a da razmišljamo kao dve Nemačke, preduzimamo sve mere i radnje da bi ojačali poziciju Srbije na međunarodnoj sceni i čekamo pad „Berlinskog zida“.

[1] Vidi: Urlich Beck (2005), Power in the Global Age, Cambridge, Polity Press, p.2. Autor polemiše o principima stvaranja univerzalne globalne politike, orijentirane oko ideje humanitarne intervencije za obranu ljudskih prava. Beck raspravlja da je doba moderne donelo jedan veliki pomak u međunarodnom pravu i da su ljudska prava, nešto što može pokrenuti vojnu intervenciju.  Ovim Beck formulise argumenate rata na Kosovu. gde su vojno intervenirale zapadne sile, da bi zaustavile “etničko čišćenje” u regiji. Autor opisuje savremene vojne intervencije kao vojni humanizam.