Црна Гора и Србија заједно браниле српске интересе у БиХ
1 min read
Аустро-угарско царство
Пише: Немања Поповић
Рат који су Србија и Црна Гора водиле против Османлија од 1876. до 1878. имао је за циљ ослобођење свег српског народа под Турском царевином.
Главни фокус за обје српске књажевине биле су Босна и Херцеговина, међутим према одредбама Берлинског мировног конгреса (1878) Аустро-Угарскa је добила право управе над Босном и Херцеговином, при чему су оне само de jure остале под султановим сизеренством.
Аустро-Угарскa која је 1878. окупирала Босну и Херцеговину, дуго је припремала и формално припајање поменутих етнички српских територија. Младотурска револуција. отворила је ситуацију за Беч да брзо реагује. Манифестом од 23. септембра 1908. аустријски цар Франц Јозеф је потврдио, „своје право суверености над Босном и Херцеговином“. Овим су поменуте земље стављене пред чин анексије.
Анексиона криза и судбина Срба у Босни и Херцеговини зближила је Србију и Црну Гору. Влада Краљевине Србије је у октобру послала меморандум црногорској влади у коме предлаже да се превазиђу међусобне несугласице (види: „Бомбашка афера“ 1907. догађај који је затегао односе два српска двора) и позива Црну Гору на заједничку реакцију. Између двије владе је 24. октобра 1908. потписан савезнички уговор. У име Црне Горе потписник је био сердар Јанко Вукотић, а у име Србије премијер Петар Велимировић.
Кратак текст уговора је представљао један прелиминарни споразум за касније дјеловање. У прва два члана уговора, оцијењена је озбиљност ситуације на Балкану изазвана кршењем Берлинског споразума. У члану 3. двије српске државе изражавају спремност „да сва своја права и интересе и оружјем заједнички бране, ако се за то укаже потреба“.
Са аспекта посматрања односа између двије земље, поменути споразум и обостране тенденције за његово доношење су интересантни докази о превазилажењу криза у односима између два двора када то општи српски народни интерес налаже. Како год да било, ток наредних догађаја везан за анексиону кризу јасно је давао на знање да ће Аустрија истрајати у својој политичкој намјери и да Србија и Црна Гора неће моћи да промијене такву судбину.
Силе Антанте су биле мишљења да је овакав једнострани чин анексије Босне и Херцеговине противан Берлинском уговору. Оне су жељеле да се ово питање рјешава пред међународном комисијом, не би ли се анексија спријечила, а Аустро-Угарска натјерала на споразум са осталим силама. Чак је и Италија, тадашња савезница Аустрије, била незадовољна оваквим аустријским руковођењем. Намјера сила Антанте да без међународне конфренције не прихвате овај чин присаједињења, слабила је пред одлучношћу Њемачке и Аустрије.
Велики диломатски успјех за Беч био је споразум са Турском царевином 26. фебруара 1909. године, при чему се Турска одрекла правног суверенитета над Босном и Херцеговином у корист Аустрије, у замјену за обештећење од 2,5 милиона фунти стерлинга и обавезу повлачење аустријских трупа из Новопазарског санџака.
Свакако је тачно, да је ова анексија у Србији, Црној Гори и Српству уопште изазвала велико незадовољство. Она је доживљена као велики ударац за српско питање и општи народни интерес. Обје српске државе су биле гласне у протестима против овог аустријског маневра. Оне су полагале велику наду у снагу Русије, међутим Русија је била изморена ратом са Јапаном (1904-1905) и унутрашњом политичком кризом, тако да свакако није била спремна за јачу реакцију од протеста.
У сваком случају, споразум Аустрије и Турске је везао руке свима и финализовао анексију. Русија је на ово питање морала ставити тачку и натјерати суверене српске државе да се помире са анексијом ових двију предоминирајуће српских територија. Србија је чак била приморана да 1909. потпише једну прокламацију којом даје изјаву да анексија Босне и Херцеговине не повређује српске виталне унтересе. У оваквим околностима и Књажевина Црна Гора је морала да се помири са припајањем Босне и Херцеговине од стране Двојне монархије.
Књаз Никола је овим поводом изнио прикламацију црногорском народу, са ријечима: „Црногорци! Ваше тужне двије сестре Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српског загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. (…) Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде, она ће учинити још чвршћим везе и залогу трајнога уздања у побједу правде. (…) Чланом 29. Берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суврених права у дивноме приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе Берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи, отпада и она његова одредба која ни је била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. више не веже“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„ЈЕДНОМ МАСОН , УВЕК МАСОН“ – Проф. Радоје Л. Кнежевић
Ово ће можда бити интересантно за извесне читаоце Вашег цењеног портала. У „Гласу Канадских Срба“ објављен је чланак проф. Радоја Л. Кнежевића (1901 – 1983), под насловом „Једно писмо Јована Дучића“, и он гласи…
Једно писмо Јована Дучића
Писац ове уводне белешке налазо се од 21 јуна 1941 у Лондону, Енглеска, камо га је после Хитлерова напада на Југославију довео развој ратних догађаја. Велики српски песник Јован Дучић, кога је рат затекао у Мадриду као југословенског посланика при Шпанској влади, убрзо се нашао у Сједињеним Америчким Државама, где ће остати као Краљевски посланик на расположењу све до своје смрти, упролеће 1943. Потписани је био поштовалац Ј. Дучића, – који је, узгред, од младих дана био и пријатељ оца писца ове белешке. Почетком 1942 потписани се, по некој прилици, јавио Дучићу једним
пријатељским писмом. Дучић је одговорио 17 априла 1942, по о Живојину Ристановићу, који ће као дворски прота остати у Лондону на служби све до краја рата.
У оно време Дучић је, као и цела српска емиграција, цептео под утиском покоља које су усташке звери вршиле над Србима на територији Независне Државе Хрватске. Ти покољи огромних размера, извођени систематски пуне четири године као програм Павелићеве државе, издубили су још више ионако не мали јаз у односима између Срба и Хрвата. Покољиу су уздрмали и саму мисао о заједничкој држави Срба и Хрвата. То је дошло до изражаја изузетно гласно међу Србима у САД, где је главнина српских исељеника потицала управо из крајева у којима је тај геноцид започет и још увек био у току.
Под тим околностима, крајем марта 1942, преко Радија – Лондон, одржао је један говор
народу у земљи члан Југословенске владе Милан Грол. Грол је истакао потребу да се
Југославија очува „упркос и оних болних догађаја под режимом у Хрватској, Босни
и Херцеговини. Јер је тим принципом недељиве државне заједнице Срба, Хрвата и Словенаца условљен интегритет свих граница Југославије… У времену које безусловно води широким заједницама чак и народа који су се кроз векове крвили, сваки Србин, Хрват и Словенац био би неуман ако би данас доводио у питање државну заједницу Срба, Хрвата и Словенаца“. Грол је подвукао и то, да ни у току претходних двадесет пет година није у држави увек све ишло глатко. Закључио је овим речима: ЉАли једно је сигурно: да немамо другог пута којим бисмо упутили нови живот него тај. Јер нам је судбина тај пут одредила укрштеним животом милиона Срба и Хрвата, милона домова, њива и гробова. Судбина нас гони, прилике око нас опомињу, а скупа искуства уче“.
Дучићево писмо од 17 априла, састављено под непосредним дејством Гролова говора (и цело писано руком), то је један очајан крик душе која се растрже од мука што их преживеше и још увек преживљаваху стотине хиљада Срба у НДХ, – крик душе која види крв што лази испод врата цркве у Глини, из телеса ножевима-карикашима искасапљених људи, жена и деце. То писмо – вапај одговор је на поменуто Гролово излагање. То је једна полемика коју сваки Србин и данас, тридесет година после оних крвопролића, води сам са собом у добинама своје савести, полемика недовршена, – јер се кроз несанице и ноћне тишине оре још увек та два моћна гласа, глас Дучићев и глас Гролов. Топ је (авај, и с пуно разлога) једна недоумица стално отворена у милионима српских душа. Одговор ће дати слободна сутрашњица.
Р. Л. КНЕЖЕВИЋ
7500 Oak Avenue, Gary, Ind., U.S.A.
17 апр. 1942
Драги господине Кнежевићу,
Пуно ми је радости учинило ваше љубазно сећање из Лондона. Нико ми се отуд није био сетио; океан се много пробудио међу Србима.
Не треба да вас нарочито уверавам колико ме дирнула трагична смрт вашег доброг брата, који је био син мог одличног пријатеља Лазе, друга заједно са Скерлићем и Гролом из нашег студентског доба у Паризу. Вест да је умро З. Балугџић ме је такође дубоко
ожалостила; а глас да је нестао без трага Владимир Ћоровић окаменила ме је.
Ми присуствујемо, драги Господине Кнежевићу, не само катастроги наше несрећне државе, основане на лажи и издајству, него и расулуједног друштва које је могло бити близу великим остварењима у сваком погледу. Последња четврт века у тој кући је била болест без пребола. И најужасније од свега, то је, што сад треба да нас спасавају
они који су нас довде и довели. Акција појединих министара Срба који су овде
у свити Цветковићевог бана Шубашића испуњава ме правим ужасом.
Не знам има ли већег и жалоснијег парадокса. И говор мог друга и пријатеља Милана Грола од 27. марта, поражавајући је. Ја верујем да страшнијим речима није могао тај дан бити обележен. Грол говори са којег је некада говорио Немања или Карађорђе. Онај
његов “једини пут“ о којем говори, то је степеница плача scala gemonia, пут
очајања, пут бродолома. Ја одувек верујем у чудеса српске идеје о животу и о
идеалу, да поверујем да постоји само један пут зато што тако мисле људи једне
групе ма колико часне и умне. Све живе силе у природи не знају за пут
предвиђен него само за пут непредвиђен, него за пут инстинкта, значи пут
Божји који отвара само пророк пред којим иде стуб од огња.
Ја сам веровао да ће наш драги и велики пријатељ Слободан Јовановић, према оном што смо говорили у Лисабону на случајном сусрету, јула 1941. примити власт само зато да јасно покаже да Крњевић и Шутеј не представљају међу вама друго него тројанског коња и да их треба предати енглеским властима као петоколонаше какав је цео хрватски
народ. Ово је доказано списком хрватских официра који су после издајства
прешли листом Павелићу и списком о покољима мојих несрећних Босанаца и
Херцеговаца, ма колико ове истине биле прикривене.
Српском народу одузет је један драгоцен моменат; да Срби на влади објаве urbi et orbi, нарочитим гласом који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500.000 нејачи један народ који је био наш суграђанин, и којег представљају и данас у нашој влади његови нарочити изасланици, што се није видело до данас у историји европској. Ми смо на овај
начин изгубили поштовање хришћанских народа. Изгубили смо, што је врло
жалосно и кобно, право да на основу овог злочина затражимо право да стварамо
друкче своју сопствену кућу; на рачун ових зликоваца.
Ми смо Босанци и Херцеговци 1918. године својевољно предали наше две земље Србији, која је за њих и у 1914-1918, пролила море крви; јер да није било недељивости између Србије и Босне и Херцеговине, Србија је могла, једном изјавом, избећи рат који је био
ужасан. Али нашим земљама нису завладали људи Србије него њене најсрамнији
режими и најгоре режимлије. Чак неком злом судбином, већ сутрадан после 1918.
те две земље су престале да буду за Београд од интереса. Најпре препуштене политичким
шпекулантима, затим муслиманским вођама, а најзад компромисима
муслиманско-хрватским, те земље су изнесене на пазар између Београда и
Загреба. Ја сам, коме је требало, износио у право време да су оне две земље
језичак на ваги, и када претегне, виде ће се јасно да ли ће наша земља поћи
здравим принципима Србије, или перверзним инстинктима Хрватске. Београд није
реагирао кад је вођ муслимански најзад громко изјавио да је он по убеђењу
Хрват, што је значило да је његов онамошњи народ (800.000) решио питање своје
националности. После 27. марта је он то показао и делом.
Споразум од 26. августа 1939. није изазвао узбуну, чак ни протест ниједне српске групе из “нашег Пијемонта“, него је изборни споразум између група опозиције, октобра 1938. у Купинцу(!), чак и омогућио поделу српских земаља Босне и Херцеговине Хрватима, који се за моје време онамо нису смели ни показати живи у оној области.
Али би све ове недостојне заблуде отпале да којом срећом није спречен мој пријатељ Слободан Јовановић да одбије прљаву руку Крњевића, и да наш увек часни Милан Грол није апеловао на све “неумне“ да има само један пут за нашу немањићску кућу, онај који он одређује. И тај пут би била највећа вратоломија какву бисмо ми данас
изабрали; јер “једини пут“ то је, по дефиницији, само пут очајања. Тим се
речима говорило и цело четврт века нашег расула у оној несрећној
Прибићевићевој држави. Да је Југославија трајала још четврт века, не би више
било ни монархије, ни династије, ни православља, ни државе, ни српства, ни
Београда. А ако би се и даље говорило истим гласом, и са истог места, то би
било отварати пу у једну народну револуцију где би српско племе морало
крварити са војском неизвесне боје.
Ви знате, Господине Кнежевићу, ону жалосну периоду историје Црне горе кад је један од њих Станиша, прешао у муслиманство, превео у ту веру и велики део својих православних земљака, да најзад на једном пољу код Подгорице с тим муслиманима бије велику битку за
праву веру Мухамедову, против вере Христове, кад су већ на Цетињу биле три џамије,
а свуд другде мујезини и минарети, и кад су сва црногорска племена појурила
била да се турче. О овом кука млади владика Данило на почетку “Горског
вијенца“. Треба мало да један народ пропадне, много мање него један паметан
човек. Ми се већ четврт века налазимо онде где су овако били Црногорци на
крају XVII века, а не у доба богумилско. Мене је на вечери код овд. владике
избезумљен Божа Марковић уверавао пред свима да треба да погине још 300.000
Срба (Босанаца и Херцеговаца) да победи владавина идеја о даљој заједници.
Ја вас преклињем Господине Кнежевићу да са тога места, да са тог места на којем сте, спасавате заједно с вашим тамошњим добрим братом, и нашим пријатељима српског осведочења, да влада не пође “путем јединим“ о којем говори Грол наилазећи само у њему спасење за наше две упропаштене српске државе. Неће бити могуће, уверавам
вас, да српство изван Србије прима даље икакав диктат из редова наших
политичара о свом будућем животу за који су они дали толико мало. На
згариштима босанским и херцеговачким, где су, благодарећи таквој политици,
поклани сви наши (и моји, и свачији други), није могућ даљи живот заједно са
убицама. Овај народ хоће да живи, да србује, да има своју веру православну,
свог српског краља, свој вековни завет. Он неће пристати на даље вођство оних
који су их довели под нож убица. Да није било Југославије, никад Хрвати
друкче не би постигли свој идеал: да они једини буду наоружани, а сви Срби
обезоружани и да могу пре плебисцита о својој будућности скинути број гласача
који мртви не гласају. Биће права несрећа ако онај народ увек велик, и увек
величанствен, буде зависио од тог диктата о “једном путу“ за који је сазнао
из говора мог пријатеља Милана Грола.
Босна и Херцеговина, као што споменух раније, постала је одавна пазар између београдских политичара који су ишли у Купинац, и онамошњих непријатеља. Због тог пазара између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба, у нас је у оним земљама права пропаст већ одавно почела. Све главне српске породице стожери народне свести оног народа, напуштене су од тих режима већ од почетка: Јевтановића у
Сарајеву, Шоле и Шантићи и Ђокићи у Мостару, Јовановићи у Тузли, Кујунџићи у
Лијевну, милионери из времена Аустрије. И хиљаду других. Онамошњих српских 74
што банке, што штедионице, уништене су. Четири листа ћирилицом смакнута су да
завладају листови само латиницом. Они који су вешали аустријским конопцем
Србе на губилиштима по Херцеговини и Босни, као чувени Фејзо Салковић, имали
су очиглед редом своје пензије и ордење мање и веће Светог Саве, на очиглед
оног честитог народа којег нису још били упропастили њихови случајни вођи.
Најзад је 26. августа 1939. Босна и Херцеговина подељена без питања онамошњег српског народа који се затро правећи за њу устанке, умирући на турском коцу и аустријском конопцу. Уступљене су као с правом Хрватима централна Босна (Зеница тополивница и Фојница стратегијска) заједно с Брчком и Дервентом које је област достизала с друге стране тај центар Босне. Наш Мостар, где су Срби молили Бога за барут и олово, кад су католици молили за тамјан и уље, предат је издајничком Загребу.
Драги господине Кнежевићу, требало је затим да се та деоба Б. и Х. још
“употпуни“, ниједан србијански политичар није због овога послао ниједан
знак протеста ондашњим јатацима хрватства. (Једино је Српски културни клуб, у
Београду, устао против ове издаје српског народа, због чега је и био основан
– прим. уредн.). Ја сам нешто раније дао о овом питању свој опширан
меморандум кнезу регенту, на који се он није осврнуо, макар што у њему стоји
предсказано све што ће се доцније догодити. (Копије сам дао Драгиши Васићу и
Вл. Ћоровићу својим пријатељима par acquit de consience.). Изборни споразум
српске опозиције у Купинцу октобра 1938. по мом мишљењу је, напротив, добро
утро пут овом братском споразуму на рачун несрећне Босне и Херцеговине за
коју је и Србија толико пута умирала.
После наше катастрофе у 1941. години су остале ствари нејасне за цео свет српски, који ипак више значи него цела влада, или цео један режим. На западном фронту су већ првог дана сви Хрвати и Словенци издали и положили оружје и заставе, а сви Срби избегавали у планине да се даље боре. Ово је било већ од 7 . априла. Молим вас, реците ми
да ли је постојала таква наредба, јер верујем да је она могла доћи само на
навалу хрватских чланова владе, увек свемоћних, и само у њихову доцнију
корист. Јер како је наша влада прикривала и доцније све издаје и покоље,
српски свет у Америци, за који она нема итереса, не зна шта има да даље
очекује од тих истих људи.
Ја сматрам, драги господине Кнежевићу, за своју дужност Србина из Босне и Херцеговине, да вас уверим да рана може преболети само ако се оваква загађена добро сагори. Срби морају да буду окупљени око свог српског краља да га сачувају, око своје српске владе
да је изведу на прави пут, и у сопственој српској кући у којој ће опет бити и
силни и велики и на линији коју ћемо повући “по дубини савести и дуљини
мача“. Без овог ми ћемо имати нове Марсеље, капитулације, Врбасе,
преверавање, упропашћење свих даљих илузија потребних народу који увек мора
да верује. У прошлом рату је сама Србија изгубила 1.500.000 народа, пак је
била преболела; у овом ће рату наши губици бити можда опет толико на целој
српској територији, и преболећемо. Али ако Хитлер и не победи, него само ако
рат продужи још три године, нас ће као народа у којег сви пуцају коначно
нестати.
Будућа Србија је окружена непријатељима Бугарском и Мађарском и Хрватском; али су Хрвати у горем случају с Италијом и Немачком на западу, а Мађарском и Србијом (Великом) на истоку. Ми увек имамо Грчку и Румунију са собом, и с даљим комбинацијама и
осталим малим државама. А Србин нема рачуна да узме и даље на далеком западу
две велике силе на своја леђа. Молим вас, учините све с тога места да се
онемогући даље овако кобан рачун наших политичара који говоре о “једином
путу“ у заједници. То би био живот у најбестиднијем браку каквих дегенерика.
Није истина да Енглеска намерава да у средњој Европи прави какву конфедерацију у којој би вековни непријатељи били осуђени до по туђој вољи живе заједно: Грци и Бугари, Турци и Бугари, Румуну и Мађари, Срби и Хрвати. Овако луду комбинацију не могу правити људи који знају да ни кавези у једном зоолошком врту нису онако непомирљиви колико инстинкти и најпросвећенијих нација. –Што Енглеској треба, то је једна држава
(или блок) демократска која би држала у својим рукама кључеве Истока. А то су
само Србија и Грчка, њени пријатељи и савезници, од Дунава до рта Матапана;
од главног пута у средњој Европи, до у срце Средоземног мора. Тај блок, с
највећим гарантијама наших савезничких демократија, а не наша жалосна
комбинација са народима Павелића и Степинца, Мачека и Крњевића, најсрамнијих
савезника откад има света и века.
Немци имају у овом рату право да кољу оне с ким су у рату: али Хрвати немају право да кољу оне с ким седе у заједничкој влади. Ово се није видело нигде у свету. Прикривањем злочина се не може успети, и неће, да се прикрију злочинци. Давање нових хипотека, на
рачун српски, неће донети среће ни дароватељима. За моју Босну и Херцеговину,
верујте ми да ће и поред свих покланих од Лике и Крајине до Санџака (Старог
Раса, нпр.), остати по планинама још толико да се онамо обрачунају без обзира
на све друго него на један свети принцип самоодржања, везе са својом
прошлошћу, љубављу за свог краља (којег треба спасавати), и светог семена
српског које заслужује данас већма него икад име “племена Ахиловог“ као што
га је у средњем веку у Мађарској назвао један католички писац.
Треба једним ударцем мача решити нашу српску судбину (спасити нашу десетвековну монархију, 825-1918), нашу угрожену славну динстију, наше неизбројне српске кредите међу свима народима.
Неки наши политичари све бркају и кукавички разводњавају: монархију с демократијом,
српство с југословенством, православље с хришћанством, федерацију с
монархојском традицијом, балканство с идејом о свом сопственом државном
праву. Државу праве само хероји, и нико више; и ја верујем да ће они и овај
пут и код нас понићи из таквог светог корена. Ово је једино које ми не даје
да паднем у очајање после говора нашег пријатеља Милана Грола од 27. марта, у
којем говори да су “неумни“ сви они и у свакој прилици, који не мисле као
понеки од нас, па ни како мисли наш Грол. Бог је ипак милостив.
Ја вас молим, драги Господине Кнежевићу, да у интересу што мање конфузије, будете на страни логичне солуције, историјске истине, народног инстинкта и воље; јер ја дубоко жалим да и шефови српске демократије намећу свој диктат као што су до јуче наметнули
и сви наши диктатори, по чему видим да у погледу режима остаје све по старом.
А по новцу који овамо примају “мисионари“ у стотинама хиљада долара, да
овамошњи свет увере о “једином путу“ (о каквом су они једино и до сад
говорили), показује се да отпочиње једна ружна политика насиља, за рачун
Хрвата (који су нас у Б. и Херц. поклали) и Словенаца који су нас Србе
издали. Овај новац у Њујорку то је оних “седам кула гроша и дуката“ које
нису расковане ни раније на наџаке и буздоване (него остављене овако за
крајње недело), а нису остављене ни за војску Драже Михаиловића, толико
непогодног неким овамошњим од тих “мисионара“.
Ја вас молим да ничег не очекујете од ових људи, познатих пустолова, друго, него само најжалосније резултате немоћи и кукавиштва, самоодрицања и давања хипотека, да правим творцима будуће поштене српске куће само онемогуће слободни замах и углед међу народима.
Све је ово противно од оној што очајни војници Драже Михаиловића исписују данас својом крвљу, а нарочито што они очекују од нас на данашњим позицијама.
Молим вас најлепше, драги Господине Кнежевићу, да знате да овом приликом пишем да бисте ово писмо прочитали нашим пријатељима Слободану и Гролу, који су били једина моја узданица (сасвим противно од фаталног Бањанина и његовог друштва), као и нада
оних с Дражом, који уверен сам, не знају још ништа о “једином путу“ нашег
Милана Грола. Ја овим писмом, најпре као Србин из Херцеговине и Босне,
одговарам својој савести.
Молим вас најучтивије, да, ако вам је могуће, упознате с њим и Њено Величанство Краљицу Марију, која зна какво сам поверење у мом дипломатском животу уживао код блаженопочившег Мученика Краља, и какво пријатељство у Краљевој кући. Ја се надам у Бога и историјску правду да ће сачувати славну српску династију и на овим последњим путима нашег трагичног лутања.
Молим вас да изразите нашем младом Краљу, Њ.В. Петру II, моју свагдашњу поздравну оданост.
Ово писмо вам шаљем по дворском проти г. Живојину Ристановићу који је исправан православац и одличан Србин. Бићу радостан ако ми се опет јавите.
Молим топло поздравите наше заједничке пријатеље Слободана Јовановића и Милана Грола.
ваш увек срдачни
Јован Дучић, с.р.
НАПОМЕНЕ УЗ ДУЧИЋЕВО ПИСМО
1. „Степеница плача, scala gemonia” (обичније у множини: scalae gemoniae) – Степенице на падини Капитолина, једног од седам брегова на којима је био подигнут стари Рим. На тим степеницама стајала би неко време изложена тела злочинаца пре него што буду бачена у таласе Тибра. – У преносном значењу: мучилилиште; мучење, тортура.
2. Објавити urbi et orbi – граду (Риму) и свету, тј. Свима и свакоме.
3. Par acquit de conscience, да се одужим својој савести, ради умирења своје савести.
4. „Трагична смрт вашег брата“… – Јован Л. Кнежевић (1904-1941), свештеник, стрељан је од Немаца 21 октобра 1941 у Крагујевцу.
5. Дучићево познавање новије југословенске политичке историје није увек поуздано. Вероватно стога што је скоро стално боравио у иностранству, као посланик на страни, па је о много чему стварао свој суд према писању од режима дириговане штампе. Та штампа је често извитоперавала ствари кад је реч о унутрашњој политици земље. На извесне од Дучићевих нетачности треба указати у интересу историјске истине.
(а) Дучић у два маха тврди како је „Изборни Споразум српске опозиције у Купинцу октобра 1938… утро пут (тзв. Споразуму Цветковић-Мачек, од 26 августа 1939) на рачун несрећне Босне и Херцеговине“.
– Никада такав Изборни споразум, ни у Купинцу ни изван њега, није постојао. Био је закључен један Споразум између Удружене опозиције и Сељачко-демократске коалиције 8 октобра 1937. Тим Споразумом био је предвиђен искључиво поступак како да се из режима Дворске диктатуре пређе на нормалан демократски пореда. Ни о каквој територијалној подели земље, ни ту ни у неком другом документу, није било речи; чак нема ни помена ни о томе да ли ће држава бити уређена централистички или федералистички. Било је у том Споразуму речено да ће „Уставотворна скупштина донети Устав одлуком такве већине, у којој ће бити већина Срба, већина Хрвата и већина Словенаца, народних посланика Уставотворне скупштине“. Та одредба је искључивала надгласавање и прописивала као принцип при ударању нових темеља државног уређења договор она три народа чијом је снагом и вољом држава била створена.
(б) Споразум од 26 августа 1939 (који Дучић с правом осуђује) био је уствари погодба између кнеза Павла и Претседника Хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Разговори о
томе вођени су у две фазе: прво, тајно, у Београду, непосредно између кнеза Павла и Ивана Шубашића као Мачекова претставника; потом, јавно, у Загребу, између Д. Цветковића и В. Мачека.
Дучићево тврђење да је „најзад 26 августа 1939 Босна и Херцеговина подељена без питања ономашњег српског народ“ тачно је; али је непотпуно. Преговарачи нису питали ни ономашње Муслимане, нити уопште иједну од српских странака. Они су свеукупни народ Босне и Херцеговине третирали том приликом као марву.
(в) Дучић је нетачан кад тврди да је „Босне и Херцеговина… постала одавна пазар између београдских политичара, који су ишли у Купинац, и ономашњих непријатеља“, тј. Хрвата. Никад такав или сличан разговор о томе није био вођен између српских странака и Хрватске сељачке странке.
(г) Дучић је исто тако нетачан и у своме двапут подвученом тврђењу како Споразум
Цветковић-Мачек „није изазвао узбуну, чак ни протест ни једне српске групе из ‘нашег Пијемонта’ “, односно како „ни један србијански политичар није због овог послао ни један знак протеста ондашњим јатацима Хрватства“. Узгред, изненађује што Србин Дучић означава потсмешљивим наводницима Србију као „наш Пијемонт“. Србија је то ваистину и била; у том својству је поднела тешке жртве и пролила много крви.
Насупрот ономе што тврди Дучић, опште је познато да је споменути Споразум изазвао оштро негодовање у Србији, не мање него међу Србима изван Србије: Разлога су била углавном три: (1) То није био споразум између претставника Српског народа и претставника Хрватског народа, како је предвиђао Споразум УО – СДК од 8 октобра 1937; то је био пазар између кнеза Павла и Хрватске сељачке странке. (2) У жељи да задржи свој режим самовлашћа над Српским народом, сада уз политичку подршку ХСС, кнез Павле је Бановини Хрватској подарио силом своје власти границе које су ишле јако на штету Српског народа. (3) Хрвати су Споразумом Цветковић-Мачек добили изузетно повлашћен положај у држави: док се у послове Бановине Хрватске нико изван ње није могао да меша,
дотле су претставници Хрвата у централној Владили суодлучивали у пословима који су се тицали осталог дела државе.
Против те погодбе кнеза Павла и Хрватске сељачке странке, која је довела Српски народ у један подређен и понижавајући положај, устали су и повели живу акцију: Демократска странка с Љубомиром Давидовићем, Радикална странка с Ацом Станојевићем, Српски кулурни клуб са Слободаном Јовановићем, група српских интелектуалаца и политичара око часописа „Српски књижевни гласник“, – једном речи, цела она слободољубива језгра Србије која је одбијала да се пресипа из једне дворске партије у другу дворску партију, која је била зачетник и главни носилац идеје споразума између Срба и Хрвата, и која је битку за политичке и грађанске слободе свих Југословена водила без поклецања и без сустајања кроз цео међуратни период.
6. Дучић каже у свом писму како га је професор Божидар Марковић, Министар правде у
Симовићевој Влади, „увредио да треба да погине још 300,000 Срба (у НДХ)
да победи владина идеја о даљој заједници“. Те речи морају бити последица неког
необјашњивог неспоразума. Божа Марковић је био један културан и благородан човек: он, буквално, ни мрава не би хтео да згази. Потписани га је упитао о тој ствари приликом посете краља Петра Рузвелту улето 1942. Марковић се љутнуо: „Не. Такву чудовишну бесмислицу никад не бих могао рећи“.
7. Потребно је указати да у Дучићевом писму има и других претеривања, уопштавања и нетачности., – напр., да су „сва црногорска племена појурила да се турче“, или да су Усташе – Хрватски народ, или суд о „фаталном“ Бањанину (чија је породица такође страдала од усташких звери) итд.
Додајмо на крају: да смо приликом штампања Дучићева писма поштовали његов правопис. Оставили смо на неколико места реч „инстинкт“ онако како је Дучић доследно пише ‘“инстикт“.
Р. Л. К.
(Види: Проф. Радоје Л. Кнежевић, Једно писмо Јована Дучића, „Глас Канадских Срба“, Година XL, Број 2089, 13 септембар 1973, Windsor, Ontario, Canada).
Super. Samo napred!
Odličan tekst. Puno uspeha autora u budućem plodonosnom radu
“Оне су полагале велику наду у снагу Русије,…”
Има у нашем случају нешто што многом Србима није јасно о извесној руској елити. Зато бисмо указали на делатност Михаила Александровича Бакуњина (1814-1876 г.), теоретичара анархизма и једаног између осталих руских идеолога народњака и социјалиста. Бакуњин је свуда подбадао на друштвене нереде да би се остварио програм европских и америчких тријалиста тзв. „Великих изабраника“, који воде свет. Мрежа његових агената или саучесника била је разграната не само у унутрашњости подземне, подривене и труле олигархиске Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској. Није дакле изненађујуће, што је 1862 године Бакуњин преузео програм Катехизиса Уједињених Словена, већ га и проширио. У једној брошури коју је издао под насловом “Мојим руским и пољским пријатељима”, он изјављује:
“… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…” Јасно је да се под “Великим Изабраницима” подразумевају структуре идолатриских, окултних, езотериских организација римских католичких темплара и Чаробњака међународне Масонерије. Не заборавимо да је руски нихилизам само огранак Републиканског Универзалног Савеза ( Alliance-republicaine-universelle in America), који је основан 1865 године, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, италијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајка.
Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за међународне експерименте, имали су мисију да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам Cветске Bладе (Imperium universel – Novus ordo saeculorum) тзв. “Великих Изабраника”, тзв. „великих кадрова“ европског и америчког тријалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, реакционарног, мулти-корпоративног и револуционарног империјалистичког лидершипа у остварењу овог програма „високе
паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernemet mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. стр. 131).
Да би се ово постигло, руски народ је морао у ХХ столећу да буде потчињен Светској Влади тзв. „Великих Изабраника“ и националним и интернационалним финансијерима, који воде свет, да прихвати фабијански, бундистичко-бољшевички самоубилачки програм извесних структура из Лондона, Берлина, Рима, Вашингтона и Њујорка. Тај програм је имао у виду између осталих и свемоћни амерички сенатор Џемс П. Варбург (J. P. Warbourg ), кад је у току 1950. године дословно рекао:
“Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу!
Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на
основу њеног прихватања или пак победом…” – ‘WE SHALL HAVE WORLD GOVERNMENT WHETHER WE LIKE IT OR NOT. THE QUESTION IS ONLY WHETHER WORLD GOVERNMENT WILL BE ACHIEVED BY CONSENT OR BY CONQUEST’…“ (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).
На жалост ми смо живи сведоци да се у свету мало шта изменило у међународним односима у односу на несрећни, обесправљени и понижени србски и руски народ. Јер свемоћни међународни поредак, којег је између осталих најавио и Џемс П, Варбург личи на џунглу, користе се тезе, синтезе и антитезе за сваку агресију, подвалу и сваки незаконити подухват да се то оствари.
Достојевски је то пророчки сагледао и предсказао 1877. године:
„…Приближaва се њихово царство, њихова апсолутна власт. Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…“ (Види: Фјодор Михаилович Достојевски, Пишчев дневник, 1876 – 1877, 1880 -1881).
Што се пак тиче извесних руско-србских односа, послужићу се цитатом из књиге пуковника Милана Грујичића, обавештајног официра Главног Ђенералштаба Краљевине Југославије и школског друга француског државника де Гола, са којим је одржавао извесну коресподенцију, књигу је објавио под насловом „Тајне организације у Србији“, где између осталог стоји:
„Још из доба Миленка Стојковића и Петра Добрњца, ова двојица су јавно примала паре из Русије, да раде за Русију. (Светолик Гребенац – ‘Кроз историју Срба’ – 1938 г.). А како се у Петрограду у то доба мислило о Србији, ево нека нам каже Вук Караџић, када је он 1828 г. Био у Петрограду код Родофиникина. Грк пореклом, у Министарству Спољних Послова све све српске ствари су ишле преко њега. А када би гроф Неселроде куда ишао, у Министарству би га заступао Родофиникин. И када је Родофиникин чуо да је Вук издао српски речник, рекао је: ‘А што ће српски ријечник? Али је и то добро, јер када не буде било Срба да се зна, којим су језиком говорили?’ Ово дословно пише Вук. Али ето већ прође од тога доба 135 година, а нигде и нико од Срба се не сети, да ово коментарише?…
Данас се бар јасно може да види, зашто је Русија стварала Санстефанску Бугарску, тј. Да би њина будућа губернија, као залеђе Дарданела и као мостобран за даља освајања била што већа на рачун српских земаља. Само тако су Руси и замишљали њихово ‘чврсто стајање на Дарданелима’.
Али далеко пре Сaн Стефана, Руси су извршили у Србији и културну агресију,
да нуништењем српског језика тако униште и Србе. Отуда је и постао тако звани
‘славјано сербски језик’, који је толико био узео маха међу српским писцима, да
они другим језиком нису хтели ни да пишу. Правитељствујушћи Совјет Сербски,
Гарашаниново ‘Начертаније’… Карађорђе је толико био наиван да је и писао руском
цару писмо, у коме га је молио да дозволи да се Срби иселе у Русију, само да
руски цар издејствује од Аустрије да Србе пропусте. И да је тако било, данас
Срба давно не би било. Као што је нестало Зорића, Милорадовића и других Срба,
који су се давно утопили у братском руском мору. Противу наказног и
скандалозног књижевног језика устао је српски џин ВУК КАРАЏИЋ, и уз велику
борбу је успео да уведе у књижевност народни, сељачки језик и језик српског
народног епа. А накараде, на пример Милована Видаковића ‘Љубомир у Јелисијуму’
са немогућим изразима: торжествени, нарицајеми, љубими и друга чуда над чудима,
да дефинитивно избаци ту губу из српске торине…
На стр. 99 Светолик Гребенац пише: ‘Данас није тајна на који је начин финансирана радикална странка докле је се налазила ван власти, а знају се и извесна лица у Београду, која су од руских курира примала паре за рачун радикалне акције. Тако су морали, због својих смерова на Балкану да подржавају и издржавају целу једну политичку странку. А уз то организовати атентате, буне и хајдучију итд’. И што је интересантно, када се та
књига са драгоценим и страховитим открићима појавила, нико живи од Срба до
данас није ни слова коментара о овој књизи написао. У радикалној ери, није
друкчије ни могло бити. ‘Руским новцем су отваране све нове и нове бугарске
школе на српском Југу и издржавале бугарске комитаџијске чете, које су имале да
употребом силе помажу циљеве Егзархије, онде где је био дурашњи отпор Срба’
(стр. 98 – Гребенац). На стр. 36 – Гребенац – видимо: ‘Склопљен је Тројецарски
Савез на бази Источног Питања, где се Аустроугарској од стране Русије одобрава
да у повољном тренутку изврши окупацију Босне и Херцеговине и једног дела
Новопазарског Санџака (који одваја Србију од Црне Горе)…“ (Види: Милан
Грујичић, Тајне организације у Србији, Chicago, Ill., USA, 1960, стр. 10-13)