Црна Гора сад

Пише: Веселин Матовић

Демонтирање диктаторског режима, какав смо у Црној Гори имали више од три деценије, подразумијева, прије свега, разваљивање његове политичко-идеолошке концепције, што, изгледа, нове црногорске власти не желе, не могу, или не смију да учине. Напротив, оне је одржавају и слиједе, и то управо у ономе што чини њену суштину, понекад доследније од њених обретника. На то су се, уосталом, и обавезале тзв. „побједничке“ странака које су, након пораза ДПС-а, 30. августа 2020, односно 11. јуна 2023. године, формирале владе (три за три године), споразумно – по низини и по близини. Рекло би се – оне нијесу смијениле него су само, на некој транзитној станици, одмијениле („Где ја стадох ти продужи“) режим М. Ђукановића, посустао у спровођењу Ц. Горе у Европску интернацију, односно „у нови цивилизацијски круг“ – како кажу они који су је, насупрот њеној вјековној културно-духовној оријентацији, прије двије деценије преусмјерили на тај пут. И док су је њени ДПС- еманципатори спроводили свезану и силом, сад би њихови побједиоци да је прокријумчаре савијене кичме и с врећом на глави – да не зна којим путем су је провели и куда ће се вратити, ако се икада ослободи из тог заробљеништва.
Први услов за њихово преузимање власти, које су им испоставили евроамерички „стројитљи“, био је да нема промјена у спољној политици коју је спроводио бивши режим, а то подразумијева: безусловну подређеност Сјеврноатлантском пакту, посвећеност, без остатка, придружењу Европској унији, уважење Косова* као независне и пријатељске државе, санкције Русији као агресору над Украјином, признање да се у Сребреници десио геноцид од стране војске Републике Српске, и – што је посебно значајно – да је министрима у Влади Црне Горе, важно једино оно шта ће за њихове поступке казати у Бриселу, како недавно, у једној ТВ емисији, призна несташни министар правде. Што се тиче унутрашње политике, услов је био – приврженост постојећем Уставу, без и најмање примисли о његовој промјени, посебно одредаба која се односе на тзв. идентитетска питања, у које је уграђена суштина новоцрногорске (дакле, ДПС-овске) идеолошко-идентитетске концепције.

Само под тим условима Квинта је дозволила формално развлашћење режима М. Ђукановића и његове сатрапије. (Али ће га, несумњиво, држати као Дамоклов мач над главом, свакој будућој влади црногорској, све док се Црна Гора до краја не уклопи у њене калупе. У ствари, Црна Гора остаје до даљњег безнадни талац свог свргнутог режима.) И све су то прихватиле (и три пута потписале) странке које су деценијама заступале супротне ставове о сваком од ових питања и на томе изграђивале своје страначке репутације.
Након тога, вишедеценијска битка између двије идеолошко-идентитетске концепције српске и црногорске (која се у једном тренутку умало није претворила у прави грађански рат), свела се на страначка ћарења и тактичка престројавања интересно мотивисаних група и појединаца у оквиру тзв. побједничког блока: шта је чије, ко ће гдје, ко ће коме. Тако је, ма колико то парадоксално звучало, падом ДПС-режима, непослушна Црна Гора напокон укроћена.
Држећи се рајетинске мудрости: Коју руку не можеш посјећи, ти је пољуби, прекаљени опозициони лидери пристали су да саучествују у ономе што су деценијама оспоравали. Веле: Боље је и тако него да нам се врати бивши режим. Што ће рећи – да се не би вратио бивши режим, морамо наставити тамо гдје је он стао, и чинити оно што је он чинио. Страх од враћања режима Мила Ђукановића заледио је, очигледно, сва њихова увјерења и обеснажио све њихове аргументе. Тако су до јуче непожељни партнери и русофили, постали све виђенији гости по европским џендер-канцеларијама и НАТО-штићеници, спремни да изврше сваки (из тих стројарница добијен) домаћи задатак“ – како то, приликом једног од својих евро-излета, самозадовољно обећа актуелни предсједник Владе, иначе познат по сликовитој вербализацији (паф, паф!) сложених политичких изазова и инвестиционих подухвата. Биће да у те задатке спада и слање црногорске омладине да „паф, паф“ гине за интересе евроамеричких империјалиста по источноевропским и ко зна којим још бјелосвјетским ратиштима?! Да ли је оваква изјава повреда Устава Црне Горе (чл.1), у коме се каже да је Црна Гора независна и суверена држава, питање је за надлежне државне установе, али је, несумњиво, без обзира на околности и разлоге због којих је изречена, увреда – да виша не може бити – и Црне Горе и сваког њеног здраворазумног грађанина.

То што су г. Премијер и његови министри спремни (ако су баш сви?) да изврше сваки задатак добијен од европских неоколонијалиста и НАТО-империјалиста, не значи да је на толику сервилност и удвориштво (и лудост!) спремна и сва Црна Гора? Додуше, ако је судити на основу, у овом примјеру, показане државничке незрелости и дипломатске незнавености њеног Премијера, може бити – није ни далеко од тога. Тим прије, што је евроунијатско опредјељење данас једина неспорна визија међу свим политичким чиниоцима у бившој заробљеници косовске мисли. (Колико искрено, друго је питање.)
Дочим, кад већ морамо наставити путем који нам је трасирао бивши режим, морамо ли то чинити баш на кољенима, слугерањски, без имало самопоштовања и националног достојанства? И зашто баш сад, када већ и „слијепи“ виде шта се дешава са економијом, културом, етиком и духовношћу, са демократијом и људским правима, и, уопште – са цијелим тим евроцентричним свијетом, и његовим фасцинирајућим вриједностима, до којих ми, ирационални патријархалци и неуљуђени митомани, никако да се уздигнемо? И као цивилизовани европејци, коначно схватимо, и с тим се помиримо, да је злочин у Сребреници, у коме није страдала ниједна жена нити иједно дијете – геноцид, а покољ у Гази, у коме је од тридесет хиљада ликвидираних сваки трећи дијете – самоодбрана егзекутора. И да је отимање Косова и Метохије НАТО-бомбама цивилизацијски чин, а враћање Крима својој матици – окупација и злочин. И зашто баш сад кад је све очигледније да је приступање Европској унији заправо улазак у евроунијатску војну коалицију против Русије, истовјетну, оној из 1941. године, у коју су се, предвођене Хитлеровом Њемачком, сврстали сви европски народи осим Срба и Грка. Па, умјесто да се отима из загрљаја НАТО-звијери, у који ју је преваром угурао бивши режим, Црна Гора се, напротив, у том стању осјећа све угодније.
А, што се тиче Премијеровог мимоилажења с Уставом (ако га има у наведеној изјави), то му се не може, само по себи, узети за неко велико зло, јер много шта од онога што пише у црногорском Уставу не слаже се ни са истином, нити са Црном Гором, оваквом каква је. Пише тамо, поред наведеног, да је она и грађанска, и демократска, и еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права, али ако мало пажљивије осмотримо, видјећемо да су све то само „општа мјеста“, политичко-идеолошке (страначке) прокламације, далеко од њене стварности, право рећи – лажно легитимисање. Нити је она независна (ни политички, ни војно ни економски), ни суверена (ниједна влада од проглашења црногорске независности, није формирана суверено – вољом њених грађана и њихових изабраних представника, нити се иједан њен закон или важнија одлука, а како чујемо ових дана – ни било које именовање на значајнију функцију, смије донијети без одобрења разних евроунијатских комисија).

И не само што није ни самостална ни суверена, него је, насупрот тријумфалистичких објава тзв. побједничких странака о њеном ослобођењу, Црна Гора и сад заробљена држава, исто онако као што је била прије 30. августа. С једне стране – опсесијом тзв. европским виједностима и агендама, од чега је није отријезнило не само оно што се, већ деценијама збива на Косову* него ни оно што се данас дешава у Гази и Украјини), а с друге – сопственим Уставом, у коме је, као негација њеног историјског, културног и духовног идентитета, проглашен за службени тзв. црногорски језик (Чл.13), као сажетак цјелокупне новоцрногорске државотворне мисли. О демократији, екологији, владавини права и социјалној правди, сувишно је и говорити. Дакле, осим те наказне одредбе о службеном језику, све поменуте одреднице из њене легитимације, иако су чл. 157 Устава учињене недодирљивим, не казују ништа о Црној Гори, осим да није монархија, а то што је држава републиканског облика владавине (да ли је република, или шта?) не значи да не може бити и аутократија. И била је више од 30 година.
Пишући овакав устав, наводно грађански, његови аутори имали су гео-стратешки задатак да конституишу државу без идентитета (да се не зна ни чија је, ни ког народа), да би таква, безлична, и раскоријењена, односно измјештена из свог културно-духовног контекста, била испоручена, на презир и употребу, Европској унији.
Кад ако не сад? Путин је пред вратима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: