Црњански, Андрић и постСрби

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Једна од највећих трагедија народа који раскрсте са сопственим идентитетом јесте потпуна непрозирност предачког погледа на свијет и неразумљивост – појмовна, не нужно језичка – сопствене књижевности. Најубједљивији су у својој трагичној залудности примјери Црне Горе и Украјине, тј. монтенегристике и украјинистике, које раздире дубока амбиваленција пред Његошем и Гогољем.

Са једне стране стоји генијалност које ниједна национална књижевност, па макар и она у настајању, не може да се одрекне. Са друге – са сваке странице нове идентитете дочекује повик јединства са оним од чега се одвојило – са цјелином српске тј. руске књижевности и бића. Зато се увијек мора прибјећи идентичном трику: новостворена амбиваленција према самом себи рационализује се баналним теоријама завјере.

Његош – тај свеумник шекспировског формата – постаје заведено ђаче Симе Милутиновића Сарајлије, који му је из Сарајева донио „Српство“ (тек је права мистерија бунила откуда Сарајлији „Српство“ када новија муслиманска јужнословенска историографија тврди да се оно у Босни појављује тек крајем 19. вијека, „србијанском“ пропагандом).

Око Гогоља је украјинистика подијељена: да ли је у питању „слуђени“ Украјинац или кетмански крипто-Украјинац? Да ли је Николај Васиљевич – московски агент (попут статуса „српског агента“ који имају Меша Селимовић у савременој муслиманској, или Блаже Конески у пробугарској македонској књижевној историји)? Или је само „жртва царистичке цензуре“?

Кривица и илузија

У сваком случају, прекид са самим собом је коначан и трагичан, а књижевникова „кривица“ је садржана у његовој „илузији“ да је Цјелина мјерило онога што се од ње открунило. Коначни акт уништења сваког трага себе у себи зато потребује латиничног Његоша у коме је сваки помен Српства избрисан, или спаљивање књига на руском језику од стране људи који једва натуцају „украинску мову“.

Да ли је оваква судбина могућа и за Русе и Србе? Да ли је наша књижевност у стању да нам понуди тачке оријентације и опстанка и у овим одлучујућим временима? Да ли погледом у сублимиране исписе наше историје и судбине можемо да разазнамо будућност?

Дух епохе нас загушује увјеравањем да живимо времена без преседана. Но довољно је само још једно ишчитавање „Пишчевих записа“ Фјодора Михајловича, или само кратак увид у дистопијски профетизам Олдоуза Хакслија, да се увјеримо да заиста, осим Богочовјека, ништа ново под сунцем. Чак и да на једној страници запишемо сва зла која смо видјели у посљедње три деценије и, нарочито, у посљедње двије године, од куге до земљотреса, тешко да би се тај запис разликовао од слике коју нам Христос даје у 24. глави Матејевог јеванђеља. Царство устаје на царство, глад и куга тек су знак да „још није крај“. Студен међуљудских односа, умножење лажних пророка – лице савремености до танчина је записано у ријечима о Богу Ријечи.

Како ствари стоје са српском књижевношћу?

Узимам прве књиге које ми стоје над главом. То су (свакако, не случајно): „Друга књига сеоба“ Милоша Црњанског и „Травничка хроника“ Иве Андрића.

Реално и случајно

Запањујућа је али неспорна чињеница да не постоји нити једна позиција – политичка, културолошка, идејна, философска, идентитетска – коју нећемо срести само у тој књизи Црњанског. У књизи објављеној 1962. године сусрећемо глас „реалних“ а заправо „случајних“ Срба који вјерују у „просвешченије“ иначе у њиховим очима назадног народа (у лику и ријечима мајора Јоана Божича – није ни чудо да исти персонаж изриче крај доба завјетности мишљењем да је „дошао крај њима, официрима, који су руку цара Лазара у Срем пренели“).

У детаљима је пресликана идеологија циничне равнодушности када нас Божич поучава да је њему „Росија – као и свако друго царство овог света… царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга“.

Опет, чуди ли нас да управо глас посуђен човјеку без оријентира истиче прекор Павлу Исаковичу да „наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека“.

Колико је Црњански далековид историософ може да нам покаже смјештање једне врсте „православног“ хедонизма као опозита косовској завјетности у говоре левантских трговаца Трендафила и Агагијанијана. „Зашто прича све о Косову? Што спомиње цара Лазу? Чему та јадиковка о ономе што је давно прошло? Зар не види да се неки чудан светац направио? А уобразио је да је на њему остануло царство. Из свог детињства, каже (Трендафил – нап. Д. Ђ) и он се сећа да га је отац кљукао причама о Акилу и греческим јунацима, али он све то давно заборавио. Треба живети. Треба децу изродити. Треба живети весело.“

Кутак српске душе

О Исаковичима и њиховој Росији – стварној и жељеној, већ се много код нас говорило. Није зато наше питање данас пред Црњанским „да ли смо русофили?“, већ, можемо ли разумијети Црњанског без Исаковича у свакоме од нас? Можемо ли издати Росију – као име за сваку људску наду – без ненадокнадиве штете по нас?

Или Андрић. Тешко да би се том књижевном и културном Србину поријеклом из средњобосанске католичке средине могла приписати нека русофилија као хематолошки „поремећај“. Но већ и он зна за све медијске манипулације „руским злоћудним утицајем“ када на пријему у травничком конаку српске рипиде и носеве, трофеје побједе над једном литијом, везир прикаже западним конзулима као резултет војног похода над српском устаничком војском „коју су Руси организовали и предводили“.

Колико је добро познавао сваки, најинтимнији кутак српске душе показује сцена разговора француског конзула Давила са митрополитом Калиником и владиком Јоаникијем.

У јеку Наполеоновог похода на Русију, српски епископи се суочавају са „дипломатском иницијативом“ француског конзула и притиском да се „опредјеле“. Иако се суздржани митрополит труди да се сакрије иза уопштених ријечи о нади у све хришћанске силе, из владике Јоаникија избије она само српска необузданост: „За Русију смо, господине, и за ослобођење православних хришћана од некрста. За то смо, и ко ти каже друкчије, не веруј му.“

Андрићева интроспекција у неодољиву наду српског човјека у руску побједу коначно доноси сусрет травничког јеромонаха Пахомија са „колективним Западом“: „Давна га је изазивао, тврдећи да сваки народ и свака вера, сви који нешто очекују, треба да упру очи у свемоћног француског цара, а не у Русију, коју ће Французи још овога лета покорити као последњу европску државу која им још није подложна…“

На овај предлог из 2023, записан за вријеме нацистичког напада на Русију а књижевно смјештен у 1812, чак и ћутљиви јеромонах „крупним, живим гласом“ одговара:

– Слушај шта ти кажем, комшија: избиј ти то из главе!

Зато читање Црњанског или Андрића данас није ствар окретања пажње са брига и невоља већ настојање да се оне разазнају у ријечима далековидијих од нас. Наше недоумице, као и одговори, тако постају не само наши, него бољих и умнијих од нас.

Та могућност нам је дата докле год остајемо на трагу сопственог постојања, на путу који се у теологији назива Предање, или, у српском случају још тачније: Завјет. Удаљавање од Завјета онемогућава човјека да разговара са прецима, попут оног Црногорца који би да разумије Његоша али без косовског завејта, или Андрића без Андрићевог разумијевања Његоша.

Бескрајни плави круг

Но не би књижевност као траг своје душе имали ни разумијели ни Срби, који би се одрекли Косова и Метохије и увели санкције Русији, народ који би политичким чином поништио све седименте свога бића, од колективног несвјесног преко етички императивног и завјетног до политички рационалног. Можда би такав народ и таква постСрбија били срећнији и удобнији од нас. Али постСрби не би имали право, образа, а можда ни потребе да читају Пушкина, Љескова, Прилепина, Водоласкина ни оба Јерофејева.

Пред Његошем и Андрићем би осјећали исту ону непријатност која данас осјећају наши бивши сународници – можда би и сами развијали теорије о томе како ни они сами нису знали ни разумијели себе или су то чинили на један превазиђен начин.

Они који вјерују да само смрти има неће знати шта значи да је нема.

И да Исаковичима увек светли бескрајни плави круг. И у њему звезда.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: