„Црногорци и Србство“

Пише: Илија Петровић

На доказивање изворног и стварног Србства данашњих наци­о­налних Црногораца не треба трошити много времена и простора, али само под условом да се та чиње­ни­ца представља разло­ж­ним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из ло­зе ње­гушких Пет­ровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830­-1851) и кња­же­ви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Го­ре, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих по­да­ни­ка стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство.

Тако, на пример, Петар I уо­чи би­т­ке на Марти­ни­ћи­ма (1796) по­зива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено срб­ско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, док се че­ка битка на Крусима, тражи од војске да се устреми на непри­јате­ља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољно­сти”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ србске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Кад 1845. годи­не тражи од србске владе дозволу за насељење Црного­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до је­дине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки инопле­меник и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону на­шу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола, који Ловћен назива “Олимпом србским”, о Бо­жићу 1912 (по старом календару), под Скадром, својим војни­ци­ма­-витезовима честита “србске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још вели­чанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђе­дова и мојијех пред­шаственика Немањића, Гребљановића, Бран­ковића, Балшића и Црнојевића”.

Црногорци и Црна Гора

За историчара Бранка Павићевића, црн­о­горског академика, главног уредника Редакције хрватске Ен­ци­клопе­диј­е Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, Црно­гор­ци су србско племе које је насељавало “ужу област средњовјеков­не Зе­те, такозвану подловћенску Црну Гору”, састављену од чети­ри на­хи­је: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До бита­ка на Мар­ти­нићима и Крусима, кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” озна­чавано је искљу­чи­во становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијал­не добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут се по­миње у повељи кра­ља Милутина из 1276. године. У италијанским изворима тај се на­зив помиње 1348. као Cerna Gora, у ду­бро­вач­ким 1379. као Cernagora, а у которским као Montenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору из­међу деспота Ђурђа Бран­ко­вића и Млечана из 1435. године спо­мињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора: Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697 – лат.).

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. сам доми­слио, по­што је Милутин постао краљ 1282) углавном су преу­зе­ти из књижевне радње Ивана Јастребова, руског конзула најпре у При­зрену, потом у Скадру, коме је Гласник србског ученог дру­штва објавио већи број прилога за србску црквену историју, де­лом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора на­звата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Гором”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар”, поме­нуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Ги­ланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са сво­јом матером свршио цркву коју је започео био градити Ду­шан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком сре­зу, па Ка­радаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији бли­зу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Србпског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Под­горица 1970), која се бави и Зетом у држави Немањи­ћа, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “дана­шња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала те­ритори­јална нити управна (административна) јединица под тим име­ном. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Цр­на Гора” (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича би­ла мало јаснија, док се пише о вла­дању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), са­мо се “планин­ски масив изнад Боке Которске и Будве” сматра Цр­но­м Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то по­твр­ђује се и по­датком да “само име Црна Гора, које се први пут по­миње у ду­бро­вачким докумен­тима 1376. године, још дуго ће оз­начавати пла­нин­ски масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касни­је ће се, у доба успона Цр­ноје­вића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на окол­не предјеле, а на крају замијени­ти старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ уз Црну Гору помиње србски краљ Милутин (Сте­фан Урош II, ? – 1282-1321), онда се први запис о тој србској об­ла­сти ти­че његове хри­со­вуље (повеље са златним печатом) “којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа” (Иван Јастребов, Исто, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Цр­ној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско При­морје, данас пре­и­меновано у Црно­горско, и цело његово српско за­леђе звано да­нас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслу­га” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то под­ручје од искони било не­сумњиво србско (а Скадар је некад био пре­сто­ни град свега Србства), верујући у чврстину и по­стојаност србског духа тамошњег живља и проглашавајући Скоп­ље престони­цом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако прено­сио тежиште српске државне поли­ти­ке са Јадранског на Егејско мо­ре” (Владимир Ћоровић, Милутин, од­ре­д­ница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање Нови Сад 2000, 782).

Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне коју такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, “ми ви­ди­мо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар српски и грчки решава рас­пру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неро­ди­м­љу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важ­на лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, ко­јом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поме­ну­ти исти Михо и Радосав Чрнојевићи” (Исто, 421). Биће да се ра­ди­ло о неком дуго вођеном спору, пошто се архиепископ (a нe патријарх, како читамо код Ћоровића) Данило II, доц­нији србски светитељ, на трону налазио од 1324. до 1337. године.

Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929-1998), коме се већ и због самог наслова јед­ног недугог текста, насловљеног као Освајачка политика краља Душана, баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наво­д­ној својој потрази за историјском истином не препознаје чињени­цу да краљ Ду­шан није освајао суседне крајеве већ васпостављао србск­у власт на појединим деловима Србске Земље које су у ра­ни­јим време­ни­ма отели ратоборни бсуседи, он каже да се “у пр­вим годи­на­ма владавине краљ Душан морао суочити с не­о­чеки­ваним тешко­ћа­ма у самој Србији. Већ у пролеће 1332. годи­не из­би­ја по­бу­на ве­ликаша у Зети, баш у области где је једва годи­ну дана ра­није млади краљ и почео акцију за преузимање престо­ла. Неза­до­вољни свакако наградама којима је Душан по преузимању вла­сти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако ус­по­ставио унутрашњи мир у држави, што је био неоп­хо­дан преду­слов за предузимање офанзиве према визан­ти­ским областима на север­ним обалама Егејског мора” (Божидар Ферјанчић, Освајач­ка политика краља Душана, Историја српског народа I књига, Београд 1981, 511).

Прича о побунама на западној и северозападној граници србске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окон­чан је тако што је краљ (по­то­њи цар) Душан, по­вељом из 1333. године, део србске др­жавне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз једнократ­ну нак­на­ду од 8.000 перпера, годишњи трибут срб­ским влада­ри­ма од 500 перпера и уз обавезу да православном жив­љу са тог подручја оси­гура право на слободно бо­гослужење. Ми­мо то­га, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је мла­ди краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку де­ла­т­ност преусмери на своје византијско суседство (Ис­то, 511-513).

А због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће…

Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско цар­ство не може одржати, започето је с обновом србске национал­не државе, за време римске владавине познате под именом Или­ри­ја. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Све­вла­дових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом уч­вр­сти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар, који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), насле­ђи­вале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794­-­1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Ми­хаила (1065-1084) а унук србског краља Доброслава И Војисла­ва (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чвр­сту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, иза­бран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, ода­кле су Срби успели да га ослободе. “То је био човек великих спо­соб­но­сти и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је про­крстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновни­ке и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Ра­шкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Сте­фана, сву тројицу са Бодиновог двора”. На западу, Боди­нова Ср­би­ја укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).

Појам Црна Гора преноси се на суседне области. Павићевић не спори да се “појам Црна Гора у дуго­трај­ном историјском про­це­су ширио према сусједним областима. Го­ди­не 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком XIX ви­јека та­ј се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Ње­го­ша Црна Гора обухвата поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мора­че још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Ли­је­ву Ријеку и дио Васојевића. У доба разграничења са Турском 1859. до црно­гор­ско­-турског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на дру­ге об­ла­сти, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке об­ласти, дио Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Берлинским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала при­морска земља. Од 1912. историјско-географски појам Црна Гора обухва­та и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној оба­ли Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Цр­не Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Мето­хи­је… У састав Црне Горе ушло је у II свјетском рату под­ру­ч­је Боке которске” (Б. Павићевић, Исто, 698). Таква и толика Црна Гора про­сти­ре се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута ви­ше од повр­ши­не Ста­ре Црне Горе и што Црну Гору чини највећом европском импери­јалном силом 19. и 20. века.

Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната да­нас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неко­ли­ко пута, увек на рачун србских племена у Брдима “и шире”. Тако, на при­мер, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипе­ри и Бјело­павлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлин­ског конгре­са, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на ра­чун србских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана – нешто што је сасвим раз­личито од Срба, морало би бити црногорска окупација срб­ских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснова­ног на расизму.

Заиста, за кога се може рећи да је Црногорац

Све ово што је до сада написано вреди, и употребљиво је, само под условом да га прочита разложан ум. У супротном, ако се на другој страни нала­зи било који загрижени национални Црно­го­рац, а такви су данас у “огромним количинама”, никакав доказ не може бити довољан, на­рочито не ако је заснован на поставкама које нам о србском Црногорству и црно­гор­ском Србству нуди Пе­тар Милатовић Остро­шки (1949) у свом тексту Српство Црногораца – тестамент светаца!, објављеном 11. но­ве­м­бра 2012. године.

Занемари ли Милатовићеве некорисне вербалне егзибиције о “верско-националном грађанском рату”, о озваничавању Тито­вих граница “у српској крви”, о “безочном инсистирању наводно фантикомунистичког Запада” на тамо нечем, о лицемерном За­па­ду, о “лажном антикомунизму”, о комунистичким национали­сти­ма и марксистичким четницима, о полицијско-војно­-обаве­штај­ним службама из комунистичких и неокомунистичких номен­клатура, о квазипатриотским и квазинационалним организацијама, сваки разложан читалац његовог текста биће збуњен подацима да је “је­дан од највећих Црногораца свих времена Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици, која се тада звала Рибница”, те да је “та­кав велики Црногорац створио моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској истори­огра­фији и бласфемично договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком”. (Не би било лоше да се о овим својим тврдњама “дого­вори” са Хрватима који за Стефана Немању веле да је Хрват, ваљда због то­га што је први пут крштен у римокатоличанству, и који, врло љути на лингвисту Петра Ђорђића што је написао књигу Историја срп­ске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1971, не признају да је ћирилица српско писмо).

Има ли се на уму да се Стефан Немања родио 1114, а упокојио 1200. године, много пре првог помињања Црне Горе и Црного­раца, непристојно је за њега рећи да је то “један од највећих Цр­но­гораца свих времена”, а чак и ако све то схватимо само као сим­болику, или црногорски епски прећеризам, недопустиво је рећи да је Црногорац и син му Растко, потоњи Свети Сава.

Ни Ђорђије Петровић, познатији као Карађорђе, ни по чему није могао бити Црногорац, пошто је, претпоставља се, рођен у Васојевићима, око 1768. године (убијен 1817), једанаест до четр­на­ест деценија пре прикључења Васојевића Црној Гори. Он је “свега” Брђанин, утолико пре што се крај у коме је рођен увек по­миње као једно од седморо Брда, а држава у којој се то Брдо данас налази, све до 1905. године звала се Црна Гора и Брда. (Не бих се сложио ни са Милатовићевом тврдњом, преузетом од разних ана­ци­онално расположених историчара, да је Карађорђе “поди­гао Срп­ску револуцију”, барем из једног разлога: свака револу­ција ру­ши и уништава све постојеће институције, најпре цркву, а Кара­ђорђе је, започињући велики Покрет за обнову србске државности, успео да очува све затечене србске националне вред­ности).

Његош, владика Раде (1813-1851), јесте Црногорац, пошто је рођен у Старој Црној Гори, у цетињском племену, у Катунској на­хији, али је противно здравој логици проглашавати Светог влади­ку Николаја Велимировића (1880-1956) за “једног од највећих Црно­гораца”. Он јесте пореклом из Бјелопавлића, али су Бјело­пав­лићи тек једно од седморо Брда, и то оно на које се књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860), Зеко Мали, намерачио да га силом насрамоту поцрногорчи. У најстарије записе о тим Да­ниловим поступцима спада онај који, крајем 19. века, у књизи под на­словом Неколико крвавих слика из ал­бума Петро­вић­-Њего­ше­вог дома, у виду поруке краљ­у Николи (1848-1921), подсећа на ок­о осам до де­вет хиљада политичких убиста­ва током Данилове владавине (про­сечно око хиљаду годишње) и, између ос­талог, опи­су­ју “подвизи” Данилови у Бјелопавлићима:

“Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смрт­но мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко пер­јаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је сво­ју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошко­ви­ћу за жену, еда би му овај својим упливом повратио љубав и за­добио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај на­чин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана (1852. године – ИП), гдје се о тој слави мана­стир­ској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета та­ко­ђе из остале Црне Го­ре и Херцеговине.

У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате не­вје­сте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сје­ди­шту може их се поређати преко четири стотине. И том прили­ком, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а међу њи­ма је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро избанчио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је би­ла сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.

Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су об­ја­чане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те тако тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са же­ном попа Пунише – сестром Тодора Кадића.

Међу овим дјевојкама биле су три-четири из породице Бошко­вића, а оне остале из најугледнијих бјелопавлићких кућа” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 241-244).

То јесте било пре нешто више од подруг века, али је довољно свеже да бјелопавлићки Брђани очувају у личном и племенском памћењу оно што су им тада приредили Црногорци, у једној од нај­већих србских светиња, у кругу србског манастира Острог, сла­ва му и милост!

Ни Вук Караџић (1787-1864) није Црногорац, он је само Ср­бин пореклом из Херцеговине, патријарх српски Гаврило Дожић (1881-1950) такође је Србин, рођен у Врујцима, у Доњој Морачи, једном од седморо Брда, а могло би бити да Петар Милатовић Острошки, Бјелопавлић, Брђанин, несвестан да је и сам малкице затрован “југословенском” логиком братства и јединства, олако препушта забораву оно што су о Тројичинудне 1852. године Цр­но­горци приредили његовим саплеменицима, нарочито њиховом женском делу.

И, на крају, једна мала досетка настала у научном кругу:

Поодавно, на неком међународном научном скупу у Бе­о­гра­ду стално се помињу мало Срби а мало Црногорци. Не сналазећи се у томе, jeдaн Бугарин нагиње се ка старом академику Васи Чубриловићу (1897-1990) и пи­та, у поверењу:

– О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?

А Васо му одговара:

– Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: