Црногорска љепота

Пише: Дарко Прелевић

Последња година 20. вијека је била можда последња „велика“ година за америчку кинематографију. Велике године су оне у којима је направљено макар 3-4 филма, које вријеме учини класицима. Управо те, 1999. године настали су „Борилачки клуб“ Дејвида Финчера, „Матрикс“ браће, односно сада сестара Вачовски, Кјубриков „Широм затворених очију“.

„Америчка љепота“ је неизоставан дио горе поменуте групе. Сем Мендес је овим филмом скенирао, оголио и попљувао конзервативну Америку и све њено лицемјерје и дебело загребао у крупне проблеме таквог друштва. Једна од највећих вриједности „Америчке љепоте“ је Кевин Спејси у главној улози. Глуми мужа, оца, који постоји али не живи.

После свађе са женом, први пут изговара оно што мисли. Тиме враћа изгубљено самопоуздање, осјећа да је поново жив, након 20 година емоционалне коме. Мијења живот, иако само површно али не и суштински. Покушава да поврати младост и слободу тако што тренира, купује ново спортско ауто, налази нови посао са минималном одговорношћу.

Заправо ријеч је о готово наказној кризи средњих година. Има и сексуалне фантазије са кћеркиним вршњакињама, пуши траву и дружи се са локалним нарко дилером. На крају се и искупљује на неки начин, постаје поново отац и муж, почиње да осјећа мистерију родитељства и љепоту породичних односа, спреман да им се посвети и коначно прихвати улогу одраслог.

Касно…

У последње вријеме овај глумац је углавном у фокусу јавности због откривених, поприлично прљавих афера из његовог приватног живота а много мање или готово никако због филмских улога. Нажалост, људи као Кевин Спејси, Харви Вајнстин и Џефри Епштајн нису амерички ексклузивитет. Сексуални предатори и изопачени педофилски монструми живе широм земљине кугле, па, ево, свједоци смо, и на нашим просторима.

Неки други људи, који су сушта супротност оваквој сорти, су им давно поручили да им је узалуд сва слава и паре овога свијета, ако су својој наудили души. А очигледно јесу. Очигледно и да нису много потрешени због тога, јер такав њихов свијет има координате пакла.

Увид у животе многих великих умјетника, научника а тек владара и политичара, показује да нису били ни најмање у складу са величином њихових дјела. Бесконачан је списак познатих особа и из других, разних области људске дјелатности, чији је живот пун контроверзи.

Норвешки нобеловац Кнут Хамсун и дан данас интригира јавност својим животом и политичким опредјељењем. Колико је неупитна његова књижевна величина, толико и сјенка која лебди над његовим политичким ставовима и никада неће престати да се воде расправе на тему Хамсуна као књижевника и Хамсуна као поборника Хитлерових идеја.

Хајдегер је, такође, остао запамћен као бриљантни мислилац, високе интелектуалне оштрине. Његови текстови важе као путокази који нису изгубили на актуелности. Већину свог животног и радног вијека провео је у Фрајбургу и Шварцвалду, и исказивао симпатију за Адолфа Хитлера и био члан националсоцијалистичке странке НСДАП. Такав печат бешчашћа нико и ништа не мозе да избрише, па ни његово велико дјело.

Упркос свему, овај философ има изузетно велики значај за свјетску историју и филозофију а његова дјела ће и у будућности да буду незаобилазна. Осим тога, сваке године се одржава „Философска јесен“ с књижевним семинарима, читањима, округлим столовима и дискусијама о Хајдегеровим дјелима.

Радјард Киплинг испуњава потребне и довољне услове да се надје на овом списку.
Његова пјесма ‘Ако’ према многим критичарима, али и гласовима шире публике, једна је од најбољих пјесама протеклог миленијума. Њега снага и вриједост налазе се, осим у љепоти ријечи, прије свега у готово јеванђељским порукама. Киплингова животна и политичка увјерења су била у супротности са његовом пјесмом, па су , студенти у Манчестеру прекречили мурал на којем је била песма „Ако“, у знак протеста због његовог „расистичког рада“.

Интересантно је да се превода ове пјесме латио и велики Иво Андрић.

Колико је тек опскурних а опјеваних ликова из наше нове, па и најновије политичке историје, између којих би се водила мртва трка у бескрупулозности и несојлуку. Занимљиво је, да упркос свему, све ове чињенице не могу код мене да потру утисак да је пјесма „Ако“ и даље величанствена, па и да је Кевин Спејси и даље велик глумац.

Вратимо се филму.

Улогу каријере је остварила Анет Бенинг, која у филму игра Спејсијеву супругу. Њена улога представља отјелотворење жртве суровог потрошачког друштва. У трци за статусом не бира средства, газећи по темељним породичним вриједностима. Манично се мотивише идиотским продајним мантрама. После неуспјешне продаје куће, чиме се бави, испливава тешко разочарење самом собом, пада у хистерију, плаче, удара се и самокажњава. Затим успијева да се поврати, јер одбија да је преплави песимизам и негативност. Није то производ хармоније њеног бића, нити је од срца усвојено, већ је једна од научених мантри које ‘дижу’.

Таква, очајан је узор својој кћерки, довољно збуњеној самим животом и својим тинејџерским годинама.

У околностима у којима су и одрасле особе под тешким притиском наметнутих очекивања, прије свега останка и напредовања на друштвеној љествици, колике су тек жртве њихова дјеца. Као последица бијега супружника од свих одговорности које захтијева вођење породице, њихова кћерка препуштена је себи и суровости околине. Резултат тога су њена лутања и потрага за сопственим идентитетом. Пале су све маске и обзири, па суноврат такве породице више нико не може да заустави, њен распад и крај су трагични.

Филм је бриљантна критика материјализма, конзумеризма и површности живота у Америци. Намеће се питање какав би био сценарио за филм – „Црногорска љепота“. Покушајмо овако…

Главни лик, по овом сценарију је 35-годишњи ‘малољетник’ из неке градске, најприје, подгоричке породице. Наш главни ‘јунак’ живи и храни се код родитеља, добија џепарац, дуване га и заклањају од проблема. Није он крив, криви су други, који заправо никад нису дали праву шансу таквом лумену. Кафана и кладионица су дневне рутине нашег тридесетпетогодишњег “тинејџера”. Егоизам,н езрелост, неспремност за било какво жртвовање, нереална очекивања од других, па и чланова породице а нејасна од самог себе, нису сама по себи ништа необично у популацији која баштини култ “малољетног” мушког потомка од 30 и кусур година.

Речено му је од малена да он низашта није крив, криво је друштво, које није препознало његове потенцијале, пуно неправде. Не може он тако добар, јадан, са тим да се носи. Сто пута је пред њим поновљено и да не треба да га уче да је поштен, лоше ће проћи.

Какав би то уопште избор био и чиме оправдан, са било ког становишта!? Ма неће он лоше проћи ако је добар, има неко ко је већи судија од свих што држе предмете у ладицама и не рјешавају их.Тај судија све посматра и мјери.

У кући се хода на прстима да се “макањица” не пробуди на подне, јер је онда страшно љут и нервозан вас дан. Мајка га двори док једе и само што не ‘чека да подригне’.

Кад се такав ожени, е тек онда се отвара Пандорина кутија. Ненаучен да рјешава сопствене проблеме, брзо бива несхваћен. Не мора ни да призива арбитражу мајке, њој родитељски инстикт говори да сама мора да се умијеша, поспреми ствари, јер неће тамо нека да ‘командује’ у кући и да присиљава њеног љубимца на нечасне и њега недостојне радње пажења сопствене дјеце и учествовања у породичном животу. Овдје моје запире познање, прекидам.

Слаба је и млака ово драматурска основа за филм. Њу би једино неки нови Гончаров или Чехов успјели да доврше у успјешан текст за позоришну представу. У недостатку таквих, неки скрибоман би успио од свега да направи евентуално сценарио за серију. И то ‘сапуницу’.

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Цетињани оптужили премијера да жели да нестане држава: Кривокапић – Морамо градити бољу Црну Гору

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: