Црвен бан или Безобразне ријечи
• Данас је ваљда и деци јасно да је „ЦРВЕН БАН“, као популарно издање које садржи 121 „особиту пјесму и поскочицу“ из Пете (необјављене) Вукове пјесмарице, имало среће да 1979. године у библиотеци „Еротикон“ (Просвета–Београд) буде објављено за најширу јавност захваљујући покрету који је шездесетих и седамдесетих година прошлог века кренуо са Запада и брзо освојио свет.
• Реч је о покрету који је имао за циљ ослобађање спутаног говора и понашања везаног за еротско. Име покрета је у историји субкултуре новијег времена познато под називом – СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА.
Аутор: Драган Р. Млађеновић
„Безобразне ријечи женских пјесама“
Прво велико лексикографско дело Вука Ст. Караџића (Тршић, 1787 – Беч, 1864) је „СРБСКИ РЈЕЧНИК“ који је саставио и објавио у Бечу 1818. године. У овај први „Рјечник“ Вук је без посебног одабирања унео све речи које су употребљаване у тадашњем живом српском народном говору, па су се ту нашле и оне „безобразне“ везане за еротско, које се у пристојном друштву не изговарају.
У Првој књизи „Србских народних пјесама“ Вук је објавио чак осам стотина лирских српских народних песама, које је он називао „женскињем“. Пун наслов књиге је гласио: „Србске народне пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме“ (Беч, 1841). За ову прву велику збирку СНП Вук је извршио строг одабир тако што је у књигу унео само оне песме које у себи нису садржавале „безобразне“ речи.
Кратка и за данашње појмове потпуно безазлена игра с певањем из Срема под насловом „Знање“ у тренутку одабира бацила је Вука у бригу, јер није био сигуран да ће проћи код (пре)строге бечке цензуре. Но, ипак је прошла. Ево те поскочице:
„Ој девојко, ој Милена!/ Седи мени крај колена;/
Ни ми нисмо дивљи људи,/ И ми знамо гди се љуби:/
Удовице међу оке,/ А девојке међу дојке.
(Прва књига, бр. 582)
Тај Вуков опрезан уредничко–редакторски поступак је био разумљив ако се узме у обзир да су тада бечки цензори били у стању да због једне „безобразне“ песме или чак само једне „проблематичне“ речи забране штампање и објављивање читаве књиге у којој се она налази.
„Само за научну употребу“
Песме које Вук из ових разумљивих разлога није објавио остале су у његовим рукописима. Тих 367 лирских („женских“) српских народних песама „безобразног“ садржаја, колико их је било и остало у Вуковом рукопису, Српска академија наука и уметности (САНУ) је објавила као Пету књигу СНП, али са важном назнаком и напоменом да је „САМО ЗА НАУЧНУ УПОТРЕБУ“. Пун наслов Пете књиге гласи: „Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига пета, `Особите пјесме и поскочице`“, (САНУ, Београд, 1974).
Илустрације ради, ево једне песме из Пете књиге (бр. 8 „Најбоље мјесто за село“) која је по данашњим мерилима сасвим безазлена, а коју су 1974. као „особиту“ и „безобразну“ могли да читају само научници САНУ:
– Ајде село да селимо!/ Гдје ћемо га населити?/ Међу очи дјевојачке./
Ту не може село бити!/ Нема шуме, нема воде,/ Нема земље за орање!
– Ајде село да селимо!/ Гдје ћемо га населити?/ Међу руке дјевојачке./
Ту не може село бити!/ Нема шуме, нема воде,/ Нема земље за орање!
– Ајде село да селимо!/ Гдје ћемо га населити?/ Међу груди дјевојачке./
Ту не може село бити!/ Нема шуме, нема воде,/ Нема земље за орање!
– Ајде село да селимо!/ Гдје ћемо га населити?/ Међу ноге дјевојачке./
Е ту може село бити!/ Има шуме, има воде,/ Има земље за орање!
„Црвен бан“
Захваљујући понајвише иницијативи Благоја Јастребића (1941–79), књижевника и тада главног уредника издавачке куће Просвета–Београд, одабрани део Вукових „особитих пјесама и поскочица“ су из уског круга научника и истраживача САНУ „ослобођене“ већ после пет година (1979) и бивају објављене и доступне широј читалачкој публици као збирка „ЦРВЕН БАН – еротске народне песме“ (Просвета–Београд, 1979).
Јастребић се по овој књизи ускоро прославио, јер ју је публика радо прихватила. Приређивач и уредник је у „Црвен бан“ унео 121 „особиту“ песму од постојећих 367 колико их је било у збирци САНУ („само за научну употребу“). (Зоран Радисављевић, „Поцрвенео `Црвен бан`”. Политика, 19.01.2008)
Појава те књиге је изазвала жучне дискусије, при чему је Јастребић био нападан да је приказао Вука на недоличан начин. (З. Радисављевић, исти чланак) Вишемесечна расправа водила се јавно преко штампе при чему је Јастребић бранио ставове да „све то припада народу и култури овог народа“.
У поговору збирке „Црвен бан“ Благоје Јастребић, наглашава да се, за разлику од епике са измишњеним јунацима који „џилитају копљем небу под облаке“, и „женским пјесмама“ у којима се тугује попут „плавог зумбула и зелене каде“, у „особитим пјесмама и поскочицама“ појављује свакодневни народни живот у пуној мери, без намере да засмејава, већ је израз посебног стицаја различитих стварних животних згода и незгода. Штавише, из ових песама проговара крепко животно здравље, а народни певач као да хвали живот чије се лепоте не може довољно науживати. Кад се „сваде пица и гузица“, онда је тај „заплет“ баш сасвим смешан. У најуспелијим шаљивим песмама и бећарским поскочицама у мало речи народни песник налази истинске исказе и изразе животне ситуације и младалачке радости: „Зора свити/ Још на кити/ Тихо дрема/ Снаша Вема“; или: „Хај, хај, те у гај – / Ал` у гају саме дају!“
Сексуална револуција
Данас је ваљда и деци јасно да је „ЦРВЕН БАН“, као популарно издање које садржи 121 „особиту пјесму и поскочицу“ из Пете (необјављене) Вукове пјесмарице, имало среће да 1979. године у библиотеци „Еротикон“ (Просвета–Београд) буде објављено за најширу јавност захваљујући покрету који је шездесетих и седамдесетих година прошлог века кренуо са Запада и брзо освојио свет. Реч је о покрету који је имао за циљ ослобађање спутаног говора и понашања везаног за еротско. Име покрета је у историји субкултуре новијег времена познато под називом – СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: