Чудесна Васкрсења Срба

Пише: Јована Баљошевић

Каква је то клица драга браћо и сестре, која вјековима Српство Србином проноси, а наш народ, гледајући често са свих страна смрти у лице, ипак живи, радује се животу?

И када је скоро извесно да ће искра нашег постојања међу народима утихнути, ми, по правилу, чудесно васкрсавамо!

Каква је то клица и од куд унутар нас тај тихи огањ, који се неочекивано, када мислимо да га нема, претвара у пламен који спаљује грех и заблуде наше и осветљава нас у врлини пред светом.
Шта нас то, када смо на дну и видимо да је пропаст неизбежна, увек подиже на врх и враћа у живот…?

Ко смо то „ ми“, чији смо, на кога то личимо? Ко то умираше па васкрсаваше, те и МИ као народ умирасмо али и васкрсавасмо?
Није ли то Он – “ Светлост свему свету“, као човек умро и као Бог васкрсао?! Није ли то наш Господ Исус Христос – Богочовек, у телу, од Дјеве Марије, међу људима рођени, умро и васкрсао за грехе света, усадивши човеку КЛИЦУ Божију, КЛИЦУ ВЕЧНОГА ЖИВОТА, остављајући иза себе лестве ка Вишем свету, ДА КОЈИ ХОЋЕМО, пођемо за Њим у Царство Небеско.

Пре нешто више од осам векова, тим путем је пошао отац наш духовни, син Немањин Сава, умноживши у себи многоструко ову благодатну искру вечнога живота и заувек је усадио у срце свога народа, који је веома волео и добро познавао. Волели су и Срби Саву, јер је био њихова рода, јер је Богу омилио, јер су му дела била света и одушевљено су ишли за њим, не испитујући, не сумњајући, веровали су му као што дете верује своме родитељу.

Наш народ никада није прихватао туђина за господара, иако су околним народима, најчешће туђини господарили. Нисмо волели ни туђих обичаја да нам се намећу, особито је одувек Србин љуто омрзао сваки јарам на својим плећима, осим оног који је себи на плећа добровољно стављао.

Па ни православље, које му се туђим језиком и начином наметало, Србин није темељито прихватао, већ је старој вери приврженији био. Дом његов, беше уточиште његове слободе а преци путоказ.

Знао је то Сава Немањић, свога рода најмилије чедо, и веру Христову је прилагодио своме роду, а обичаје старе Христом преобразио, јер Бог није тлачитељ, но милостиви родитељ…..
Зато српско православље назвасмо СВЕТОСАВЉЕ, којим је равноапостолни Сава трајно к`Небу Србе привезао и оставио ИСКРУ Божијега огња да у нама тихује, без знања о томе, када ће се у огањ вере претворити.
Вековима су српском земљом крстарили разни „путописци“, „трговци“ и многи други које смо ми добро примали верујући да су добронамерни а које је слала Римска курија у тајне мисије, да сазнају, која је то „тајна формула“ која нас чини таквима какви јесмо, како нас осујетити и избацити са сцене овога дела света. Како то они нас вековима уништавају а ми и даље постојимо, па нас они једном згазе а ми се усправимо, они нас спрже а ми поново из праха никнемо.

Нажалост, не можемо да им „помогнемо“, јер ни ми незнамо да објаснимо ту појаву . Не знамо како се та клица у нама буди, како се готово угашена искра претвара у пламени огањ вере, не знамо како… али ових дана ТО видимо у ЦРНОЈ ГОРИ!

Литија на планини Сињајевини: кроз сметове и снежну мећаву
Молитвама Светога Саве, нека Господ свима подари мир и разум, да огњем вере и љубави надвладамо све наше непријатеље, видљиве и невидљиве!

Амин Боже дај,

СРЕЋАН НАМ САВИНДАН!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: