Да ли је дошло вријеме да и ми научимо лекцију и не дозволимо да по хиљадити пут будемо преварени?

Пише: Јово Пејовић

Ако некоме није јасно какви су све људи живјели и живе у Црној Гори нека се подсјети ових ријечи и схватиће да се ништа није промијенило – напротив, све је много горе него што је било. Још у вријеме Аустроугарске, на питање постављено једном војнику или војсковођи о љепоти Црне Горе и народа у њој он је одговорио: „Земља је толико лијепа да се ријечима не може описати, нити мелодијом искомпоновати. Што се народа тиче, они се дијеле у три категорије. Први су патриоте! Они воле своју земљу и за њу без размишљања ако треба гину, без икаквог интереса. Гледају да је сачувају и да допринесу њеној слободи. Њих има најмање. Други су лопови и издајице. Живе на њен рачун и не воле је. Њих има много више. Трећи су битанге и љигавци. Они су добри са свима који су на власти. И како се власт мијења тако и они. Е они су најбројнији.”

Ове ријечи, како стоји у запису, а које ми је игром случаја прије пар дана прослиједио један универзитетски професор, изречене су прије више од 100 година. И гле чуда, као да је све записано данас. Опет неки нови главари и њима блиски људи узеше све што се могло узети. Опет богаташи и сиротиња. Опет безнађе и патња за већину становништва. Опет патриоте у мањини, лопова и издајника много више, а битанги и љигаваца највише. А прошлост нам је била тешка и суморна и са крајностима. Имали смо људи и изрода, херојства и издаје, великих подвига, али и великих посрнућа. За нас који смо у једном периоду свог одрастања живјели са посве другим вриједностима тешко је схватити да више нема оне тадашње солидарности и спремности да се другоме помогне у невољи, као и да актуелне политичке елите и они који их окружују имају тако бездушан однос према својим грађанима који једва састављају крај са крајем да се са правом питам да ли они виде икога осим себе.

У посљедњих 30 година црногорско друштво се све више економски, социјално, политички, морално и духовно раслојавало на једне које чине политичари и њма блиски тајкуни и криминалци, осиљене у богаству и незасите у грабежљивости, који се заклињу у Европу и оне друге који се боре за правду, имају душу и живе у духу најпозитивнијих вриједности наше државе и народа. Ова данашња аристократија која се обогатила преко ноћи у својој бахатости са понижењем гледа на обичне људе сматрајући их много мање вриједним од себе. Тако је од стране бившег режима изграђиван систем пљачкашког капитализма у коме је склоност једног дијела грађана ка грабежи, отимачини и корупцији дошла до пуног изражаја. У “Знаковима поред пута”, размишљајући о узроцима који онемогућавају балканске земље да уђу у круг просвијећеног свијета Андрић је записао:”Један од разлога одсуство поштовања човјека и његовог пуног достојанства и пуне унутрашње слободе. И то безусловног и досљедног поштовања… То је наша велика слабост.” Живјети у заблуди је врло забавно, али само док се не појави истина и опали вам шамарчину. А није да нијесмо покушавали све. Доводили смо у џемперима младе, паметне и лијепе, а они преко ноћи заборавили што су обећали и упловили у свијет корупције и криминала, па богате мислећи да њима више није потребно да краду, па и оне који су се представљали поштеним. И сви су на крају користили исте методе владања. Значи није у томе цјелина проблема. Нешто је у менталитету што је сликовито описао аустроугарски војник или војсковођа са почетка ове приче. Да ли је дошло вријеме да и ми научимо лекцију и не дозволимо да по хиљадити пут будемо преварени? Унапријед знам да то неће бити лако. Нагледали смо се свега и предуго трпимо. Не би било добро да опет будемо преварени, нарочито не од оних којима највише вјерујемо (ако таквих још има) и које смо препознали као личности које, надам се, највише воле своју земљу и који баштине оне вриједности које раздвајају људе од нељуди.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: