Да ли је Русија научила историјску лекцију?

Пише: Игор Дамјановић

Након што се „вратио из коме међу живе“, руски блогер и једна од истакнутијих фигура руске либералне опозције Алексеј Наваљни изјавио је да је наређење за његово уклањање издао лично предсједник Путин и то ни мање ни више него оружјем за масовно уништење. За многе у Русији ово представља очекиван развој догађаја и изјава у тамошњој јавности није одјекнула као сензација.

Већ годинама Алексеј Наваљни покушава да у Русији постане крупна политичка фигура. У то сврху често је прозивао министре, градоначелнике, губернаторе, руководиоце државних предузећа и посебно руског предсједника. Изузев релативног успјеха на изборима за градоначелника Москве 2013. године када је освојио 27%, добрим дијелом захваљујући рекордно ниској излазности од свега 32%, политичка опција коју заступа Наваљни по анкетама никада није пребацила 5% на територији цијеле државе. У бирачком тијелу овог недавно „васкрслог опозиционара“ диференцирају се 2 доминантне групације, бунтовна градска омладина и стари дисиденти, који још од времена СССР-а, са изузетком епохе Јељцина, са једнаким жаром мрзе представнике власти у својој држави.

Упркос што већину своје подршке црпи из либералних кругова руског друштва његови светоназори нијесу посве либерални. Рецимо често је критиковао имиграциону политику Русије, залажући се за увођење допунских ограничења на улазак у земљу људима других етничких и религиозних група поријеклом из бивших совјетских република. Упркос популистичким паролама, неколико запажених документарних прилога и 2,3 милиона пратилаца на свом YouTube каналу, Наваљни и његова политичка групација остајали су на периферији руске друштвено политичке сцене. Последња афера не само да ће му тешко помоћи да се одатле помјери, већ и реално пријети његовом политичком нестанку.

Ако би на анкетирали просјечног грађанина Руске Федерације шта мисли о САД и Западу, најблажи одговор који би могли добити је неповјерње и посебан опрез. Економске санкције и учестала антируска реторика западних политичара последњих година допринијела да се међу обичним руским грађанина учврсти неповјерење према Западу. Стога, просјечан Рус, па и онај незадовољан политиком званичног Кремља, тешко да ће икада прихватити политичара кога гурају западни медији и државе. И не само Рус, сличан однос према Западу је и међу осталим народима којима је Руска Федерација матична држава, којих је више од 120. На Кавказу рецимо данас готово не можете срести никога ко би вам рекао лијепу ријеч о Америци и Западу.

Стога, заиста је чудно како Алексеј Наваљни не разумије да ће му подршка западних политичара и копирање реторике да је „за све крив Путин“ прије залијепити етикету „шпијуна“ и „издајника“, односно одузети оних неколико процената подршке у јавном мњењу и потпуно девалвирати какав такав кредибилитет који је градио као борац против корупције. У мјери у којој му буде растао значај на Западу, Наваљни реално ризикује пад политичког рејтинга у домовини.

Новичок – бојни отров који не убија?

Реторика да руска држава трује опасним бојним отровом „Новичок“ непожељне није нова. Сјетимо се само неубједљиве верзије да је Сергеј Скрипаљ, бивши официр војне службе ГРУ у Русији осуђен због доказаног одавања државних тајни британској Ми-6, заједно са својој ћерком Јулијом отрован у Лондону, гдје је живио након одслужене затворске казне за шпијунажу у домовини.

Неколико мјесеци од распламсавања афере, која је имала за резултат масовно протјеривање руских дипломата широм Европе, укључујући и Црну Гору, објављено је да су се Јулија и Сергеј Скрипаљ након опоравка под измијењеним идентитетом преселили у Аустралију. У овој афери једино неспорно је кључна улога британског Ми-6, док је као главни кривац означен руски предсједник Владимир Путин, а да ниједан доказ за такве тврдње није понуђен јавности.

Зато, намеће се питање, да ли је сам Наваљни у читавом скандалу који последњих мјесец и по дана додатно оптерећује и раније напете односе Русије и Запада, заиста жртва чију ситуацију злоупотребљавају западне тајне службе, или личност која је свјесно пристала да буде учесник завјере?

Много тога је спорно у читавој причи, почев од мистериозног третмана у берлинској клиници „Шарите“, преко учешћа у лабораторије њемачких оружаних снага Бундесвер у идентификацији Новичока у узорцима Наваљног, укључивања лабораторија у Шведској и Француској и потпуне затоврености за руске стручњаке свих ових истраживања. У лабораторијским и медицинским извјештајима последњих недјеља било је елемената који су заударали на политику и сплетке тајних служби. 

Њемачка се оглушила на вишеструке молбе званичне Москве да детаљни налази Алексеја Навaљног буду општедоступни. Идникативна су најмање два момента. Прво, љекари берлинске клинике „Шарите“, једнако као и љекари у Омску, граду у Сибиру у коме је Наваљни првобитно хоспитализован, нису пронашли никакакве трагове тровања бојним отровом. Друго, због чега Француска и Шведска нису одговориле на низ питања, почев какве су им податке доставили њемачки војни специјалисти из Бундесвера, да ли су раније имали узорак Новичока и ако је од кога су га добили? С обзиром да инцидент са Алексејем Наваљним може изазвати и глобалне политички потресе, интерпретације и тезе без аргумената су недопустиве.

Русија данас, као и током историје неспорно представља директног конкуретна Запада. Чак и када су имали исте геостратешке циљеве, савезништво Русије са Западом је било изнуђено као у Другом, односно непоуздано као у Првом свјетском рату. У овом моменту западним тајним службама пружа се прилика, да можда заиста личну несрећу и реалне здравствене проблеме истакнутог руског опозционара, злоупотријебе намећићу му обавезу да из осјећања захвалности напада власт у својој земљи без доказа.

Током Хладног рата много на различите начине западне тајне службе врбовале су незадовољне у СССР-у и нема сумње да су се икада одрекли те праксе. У овом моменту тешко је да би могли пронаћи бољу фигуру од Наваљног за утицај на екстремно незадовољни слој руског друштва.

У контрадикторној општој ситуацији коју је произвела ова афера имамо САД које позивају Европу да уведе нове санкције и заустави градњу већ практично завршеног гасовода „Сјеверни ток-2“, Наваљног који се противи санкцијама, затим ЕУ која тражи подизање оптужнице за „покушај тровања“ и поново Наваљног који одбија сарадњу са руским органима. На оптужбе прес-секретра Кремља Дмитрија Пескова да је сарадник америке ЦИА-е, Наваљни је одговорио најавом тужбе за клевету.

За сада нема најава да планира да се готово потпуно опорављени опозиционар из Њемачке врати у домовину. Вјероватно ће и тај евентуални корак у највећем степену зависити политичке процјене најповољнијег момента.

Русија је научила историјску лекцију. Алексеј Наваљни не само да нема никакве шансе да постане нови вођа револуције, већ што западни политички патронат над њим буде видљивији, попут недавног сусрета са канцеларком Ангелом Меркел, то расту шансе да изгуби и ону маргиналну подршку коју је до сад уживао у отаџбини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: