Да се разумијемо – српски

Пише: Веселин Матовић

(Како у дебело ухо забости нежну реч?
В.М. Мајаковски)

Преименујући српски језик, како би магијом његовог новог, црногорског, имена „створила новог човјека“ и нову цркву у Црној Гори, бивша власт је ударила маљем у подумијенту Црне Горе, помјерила је и расцијепила, па су онда и сви њени носећи зидови попуцали: етика, култура, духовност, родољубље, заједништо народно…, Зато она не може бити стабилна држава све док јој се та подумијента поново не утврди.
Међутим, падом ДПС-режима, 2020, та концепција (смишљена да искоријени сваки траг српског идентитета Црногораца), нажалост, није угашена. Учаурена, прије свега, у највишем правном акту државе, који су његови обретници учинили готово непромјењивим (па се сад, иако поражени, смјешкају иза спуштених завјеса, с надом да ће тако заувијек и остати), она ће и даље тровати Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила.
Питање уставно-правног статуса имена српског језика није, формална, администартивна недоумица која се смије запостављати и одлагати за нека боља времена. Напротив, тo је питање које најдубље задире у биће народа, у крајњем – и у поимање живота и свијета, сваког појединца, и по којем се најдубље дијели Црна Гора. У том смислу Скупштина Црне Горе дужна је да покрене процедуру измјене постојећег Устава (Чл. 13), како би се, напокон, спријечиле даље штетне посљедице његовог манипулативног тумачења и примјене, како то и даље чине присталице и сљедбеници политичко-идентитетске концепције бившег режима. За политичко, културно и морално оздрављење црногорског друштва, та измјена није неважнија, ни мање прешна, него што је била промјена Закона о слободи вјероисповијести. Промјенa Закона о слободи вјероисповијести спријечила је Црну Гору од рушења, али је тек рјешење језичког раскола може сјединити и учврстити.
Уосталом, након обављеног пописа становништва који ће, несумњиво, још једном показати да већина грађана Црне Горе свој матерњи језик именује како се овдје одувијек именовао – српским именом, Скупштина је дужна да уважи ту чињеницу. Народ, извјесно је, више неће трпјети понижавање имена свог језика и свог идентитета. Тражиће рјешење (као што је тражио, и нашао, за Закомн о слободи вјероисповијести), не чекајући страначка скањивање и труле нагодбе каква је била она из 2011 ,о називу наставног предмета за језик и књижевност. Доста је народу смутње и празноречица о мултикултуралности, мултиетичности, мултиконфесионалности, те „да није важно како свој језик зовемо, важно је да се разумијемо“, и сличних. Нијесмо ми два народа, различитих вјера и култура, али се, нажалост, вољом неколицине злонаравних политичара – не разумијемо! Ми се већ двадесет година, нити разумијемо нити смо се о било чему ваљано споразумјели. Говоримо ми истим језиком, али откако га различито именујемо, презначене су нам, или презувене, како би се у народу казало, све његове главне ријечи, па га различито и разумијемо.
Захтјев народа за ослобађање имена српског језика из монтенегринских уставно-правних шкрка исказиван је на литијама (а и на многим ранијим протестима у протеклих двадесет година), са истим поривом као и захтјев за промјеном Закона о слободи вјероисповијести, и био је један од превасходних разлога народног устанка против режима, који је, током тридесетогодишње владавине, Црну Гору претворио у идентитетско буњиште. Разумно је онда и очекивати да новоуспостављена власт, коначно почне њено уљуђивање.
Иако не вјерујем да ће јој то нешто помоћи, али ће у том послу имати искрену подркшу никшићких професора који су прије 16 година, у знак протеста против тада учињеног насиља над именом српског језика, одбили да изводе наставу у својим школама, и тако зарадили доживотно академско звање отпуштени професори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: