Књегиња Даринка Петровић – жена која је Црној Гори показала свијет

На данашњи дан,  2. фебруара 1892. године преминула је Даринка Квекић која је удајом за књаза Данила 1855. постала црногорска књагиња.

На Цетиње је донијела европске манире и говорила је више страних језика. Умрла је у Венецији 1892. године. Историја Црне Горе не памти много жена.

Пресељена у оквире строгих еталона колективне прихватљивости, вјековима успостављаног у Црној Гори, жена је могла заслужити поштовање, само уколико би испуњавала строга схватања захтјевне друштвене заједнице.

Било какво индивидуално поимање жене ван породичног и племенског оквира, било је осуђено на друштвену осуду, неријетко и потпуну изопштеност.

Доласком Даринке Квекић на Цетиње гдје постаје прва књагиња Црне Горе, ствари су се бесповратно промијениле. Даринка је прва жена која је остала упамћена по атрибутима женствености у савременом поимању, али и по томе што није марила за суд средине у којој се нашла. Ево приче о томе.

Удаја за књаза Данила

Враћајући се с пролећа 1853. године из Русије и Беча у Црну Гору, млади књаз Данило задржао се неколико дана у Трсту, гдје је постојала значајна колонија српских трговаца.

Чекајући брод којим је требало да се пребаци до Котора, а одатле на Цетиње како би учврстио тек добијену и несигурну власт, задесио се у кући Гопчевића када је тамо била и Даринка Квекић, дјевојчурак префињених манира, не толико лијепа колико шармантна и љупка.

Свом секретару Вуку Врчевићу, књаз је касније испричао, а овај записао, да је истог часа одлучио да је испроси што је и учинио већ сјутра дан. Иако се љубав не помиње експлицитно, Вуков запис дозвољава да наслутимо да се књаз те вечери и заљубио у њу.

Да су, наглости склоног, Данила Петровића заиста опила гола рамена 15-тогодишње тршћанске дамице и њен љупки осмјех, нека посвједочи и то да је управо тих дана очекивао вијест са двора књаза Александра Карађорђевића, чију је кћер био намјеран да проси.

Како год било, на срећу и част српске колоније из Трста и не баш велико задовољство братственика Петровића, књаз је у једном дану ријешио питање црногорске књагиње.

Иако је вјеридба личила на исхитрени потез младости, показаће се касније да избор није био погрешан. Напротив. На основу података који су доспјели до нас, стиче се утисак да је само жена њене нарави могла да се носи са књазом, којег су, не без разлога, његови поданици звали „Зеко манити“.

Наредне двије године, Данило се бори за сигурност тек успостављеног књажевског престола, упоредо са константном дипломатском акцијом према скадарским и приморским конзулатима свих великих сила.

Даринка за то вријеме брижно пише Данилу да „не мушкета Црногорце“, да буде уздржанији и промишљенији. Непосредни и брижни тон у њеним писмима, можда су код младог књаза и одржали одлуку, будући да су га многи на Цетињу убјеђивали да се предомисли и ожени Црногорку из неког од виђенијих братстава.

Све до јануара 1855. године, када Даринка ступа на тле Црне Горе и њене сиротињске престонице Цетиња. Тада је имала тек навршених 16 година.

Нови свијет на Цетињу

Од како су је бирани сватови срели у Котору, па све до краја свадбеног весеља у убогој црногорској престоници које је трајало два дана, Даринка је привлачила пажњу појавом, страним и њима непознатим манирима које је донијела са собом, не хајући на примитивно згражавање својих поданика.

Уосталом, књегиња се мудро и понијела што је игнорисала притајену нелагоду, јер неразумијевање горштака никада није ни престајало, па чак и данас су хроничари-потомци њених поданика, склони да изводе хипотетичке закључке о њеној моралности.

За вјеровати је да су се тог дана под Ловћеном десила два крупна културолошка шока.

Први је морао бити засигурно Даринкин, јер је тешко претпоставити да је у епским, готово митским представама тршћанских Срба о слободној Црној Гори, она могла да наслути сву суровост живота ове државице.

Тај први поглед на цетињско поље, манастир са Биљардом и 20-так раштрканих колиба прекривених сламом, над којим доминира табља са застрашујућим трофејима у турским главама, изазивао је страх и јасну представу мучног опстајања у непријатељском окружењу. Цетиње је, као и сва Црна Гора, био војнички логор у коме није било мјеста за аристократске навике. Као ни за жене изложене и укључене у јавност.

Шок је, међутим, морао бити и колективни, изазван на другој страни код главара и народа који јој је по обичају изашао у сусрет. У раскошној тоалети, са дамским шеширом, накитом и господском охолошћу, била је уочљиво неприпадајући лик у каменом колориту подловћенске пустиње.

Књаз је први дочекао своју изабраницу и, маниром правог каваљера, пољубио је у руку пред двором и народом.

Колико је само то могло бити чудно, страно и узнемирујуће горштацима, добровољно преданим изолацији, недовољно свјесним да се дешавају први кораци у рушењу њиховог свијета.

Већ после два сата, када је обављено вјенчање сви присутни, осим једног старог сердара, су у мимоходу морали да честитају књагињи вјенчање- рукољубом! Оно што је до јуче било понижење, тога дана је постало обавезујуће.

Како тада, тако и до краја владавине. Два свијета која су се срела тог тренутка, остаће до растанка уочљиво раздвојени. Није забиљежено да је црногорска средина ичим утицала на књагињу, њене манире и начин опхођења, али је записано да су се на Цетињу од тог дана могле видјети многе промјене, раније-незамисливе.

Париски шмек Биљарде и лумбрела на Обилића пољани

Можемо само наслућивити колико је одлучности Даринка морала имати да буде књагиња Црне Горе, када је ненавикла на сиромаштво и племенске обичаје, у оскудном, једноличном и сивом пејзажу каменог мора, морала да трпи и пријеку нарав свог супружника књаза Данила.

Не бити у вољи књаза, или не дај Боже бити његов противник, значило је сигурну смрт или у најмању руку изгнанство из Црне Горе.

Уз све то, Данило је гајио и велику љубомору. Никад се неће знати тачан број страдалих, али се поуздано зна за два врсна младића које је убио Даринкин осмјех и следствена књажева казна. Уз њих још десетак других, које су усмрћивани по књажевој наредби. За то је било довољно да је књаз начуо, да се неко изразио о књагињи како њему није било мило чути.

Ни пред Даринком није крио пргаву и разуздану нарав. До нас је дошао опис његове вике која се из биљарде ширила полупустим цетињским пољем: „Ја сам господар Црне Горе… и твој сам господар Даринка!“

Али, и поред тога, треба одати Данилу признање што је својој изабраници дозволио да задржи и сачува свој мали свијет и навике. Упркос суровом амбијенту којем је и сам припадао, упркос гунђању главара и братственика.

Страни конзули и агентуре вјечно заинтересованих дворова Русије, Аустрије, Енглеске и Француске, пишу својим владама да на табљи изнад манастира, више нема сасушених турских глава. Књаз је, по Даринкиној молби, наредио да се уклоне постојеће и да се на табљи више никад не истичу.

Унутар зидина биљарде, уводи се дворска етикеција, говори се француски језик, спремају се француска јела, за која је, нарочито, у службу примљен и кувар Француз…

Једна просторија (кула) се адаптира за пријеме и сједнике уз чај или кафу.

Књагиња се посветила помагању једине црногорске школе која се налазила у манастиру, у коју је такође настојала да уведе француски образовни дух. Обезбиједила је бесплатна одијела, прибор и књиге. Старала се да се ђаци добро образују, пратила оне који су одлазили на даље школовање, а бринула се и о образовању већ испрошене Милене Вукотић, будуће књагиње и прве црногорске краљице.

Дуге цетињске ноћи, по свједочењу све чешћих гостију-извањаца, проводила је углавном читајући. Француски адмирал Жиријен де ла Гравијер описује да је савремена европска литература налазила пут до Цетиња, чиме се библиотечки фонд прилично умножио Даринкином читалачком пасијом. Де лаГравијер истиче и да је књагиња увијек била елегантно обучена, са обавезним накитом и уређеном фризуром.

Даринка је Цетињу показивала савремени свијет, а њени поданици су морали да се навикавају на то, иако се потајно поспрдавајући. За њене шешире коментарисали су како „књагиња носи решето на глави“. Даринкине шетње у друштву књажевих сестара уз обавезне дамске кишобране, које су сада носиле и Петровићке, изазивали су подсмјехе, јер: „ка да су на машкаре пошле“.

Недуго потом, руски конзул је примијетио: „Сада већ није ријеткост да се сретну Црногорке које употребљавају европску тоалету, а разне тоалетне ствари, које се добијају из Котора, више се не сматрају привилегијом дворских дама“.

Жене се у Црној Гори нису мијешале у политику, нити, не дај Боже, у „мушке послове“ вођења државе. То није дозвољавано ни књегињи. Међутим, многи се слажу да је она играла пресудну улогу у крупним књажевим одлукама. Приписује јој се заокрет црногорске спољне политике у ослањању, прије свега на Француску, умјесто на Русију. Такође, како кажу, стало је распиривала књажеву амбицију да овлада што већом територијом, па је овај све чешће почео да вјерним главарима обећава будућа намјесништва у Скадру, Сарајеву и другим великим градовима царства.
Утицај књагиње је био свеприсутан, али невидљив и непримјетан. Спремни смо да повјерујемо да га ни сам књаз није био свјестан.

Последња мисија

Атентат на књаза Данила у Котору, десио се у присуству књагиње Даринке. Присебношћу прекаљених ратника, какви су били њени Црногорци, Даринка је прихватила посрнулог мужа и није се одвајала од њега дуга два дана колико се књаз растајао са душом.  Потом је, на коњу са ћеркицом Олгом у наручју, допратила самртну поворку до Цетиња.

Црногорце узрујане Даниловом смрћу, више је плашило шушкање да за упражњени престо има више кандидата, што је наслућивало међусобни рат.

Пред двије хиљаде поданика, Даринка је скинула калпак са главе свог мртвог мужа и ставила га Николи Мирковом на главу:

„Нек вам је срећан књаз и господар браћо Црногорци! Овако ми је покојник наредио и препоручио“, одрешито је обзнанила књагиња, при том пољубивши руку новом књазу, тек три године млађем од ње, што су затим сви редом учинили.

Дилеме су истог часа биле отклоњене, а Никола ће до краја живота бити захвалан својој стрини на овом потезу.

Књагиња Даринка после три мјесеца одлази са малом Олгом на Крф, код своје сестре, а потом се опет појављује на Цетињу, гдје ће периодично са прекидима боравити до 1867.године.

Тада, ношена интригама и несупјелим амбицијама, оставља Црну Гору одлазећи у Венецију, одакле је повремено посјећивала књажевину све до смрти 1892. године.

Уз све почасти тијело јој је пренешено на Цетиње, по личном старању књаза Николе, гдје се и данас налазе у порти цетињског манастира.

И данас се при помену прве црногорске књагиње, узбуђују духови. Десетине неразговјетних сјенки затамњује поглед на њену улогу у Црној Гори.

Број њених љубавника расте са протицањем година, а такође и њена улога оновремене Мата Хари. Зато, оно што се назирало, нисмо ни помињали, поучени да су само доказане, цјеловите истине (или лажи) заслужне да се о њима говори, по њиховом карактеру.

Између њих стоје полуистине, пратиље многих зала на овом свијету. И добра прилика да се неко на пољу непознатих чињеница непримјерно уздигне, или незаслужено унизи.

извор: www.slobodnarijec.me

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: