Дани Радована Бећировића – Требјешког у селу Прошћење у Мојковцу

„Истина се мора проговорити“, казао је Драгослав Мијо Јокић, отварајући сабор „“Дани Радована Бећировића – Требјешког“, који је у суботу, 22. јуна настављен у селу Прошћење код Мојковца, поводом 20 година од обнове цркве у селу из доба Немањића, цркве Тројане, за чију су обнову заслужни бројни градитељи, али како је казао, мора поменути три најзаслужнија човјека, покојни Павић Станић, његов отац Милан Јокић и кум Светислав Смоловић.

Овогодишњи сабор је  окупио сјајне учеснике, пјеснике, бесједнике и гусларе.

Организатор ове манифестације већ трећу годину заредом је „Удружење српских епских пјесника Радован Бећировић“.

Тема овогодишње манифестације је била чувена Мојковачка битка.

Иницијатор идеје да се ова манифестација одржи у Мојковцу је био пјесник Мркоје Луковац у договору са Драгославом – Мијом Јокићем који је био овогодишњи домаћин.

Јокић је у име организатора отворио скуп, и обратио се окупљенима.

Водитељ ове манифестације био је Мркоје Луковац је на самом почетку говорио о епској поезији, гуслама и Радовану Бећировићу.

„Епска поезија и епски пјесници су најчвршћа веза са вјечношћу а вјечност је Бог. Епика је једина вертикала која повезује човјека са Богом. Све остало произилази из те вертикале. Епика је огледало људске душе“, казао је Луковац и додао:
Шта је Еп ако није истина која је надживјела све вјекове. Најбољи свједок те истине је био и остао Радован Бећировић.

Данас како је казао, подрхтавају Развршје и Челинска коса.
Данас се на небесима радују сјени мојковачких витезова а међу њима и душа Хаџи Радована регрута из те чувене битке“, нагласио је Луковац.

Сјајним извођењем, присутне су одушевили гусалари Славко Јекнић, Миленко Калезић, Милета Пантовић и Миломир Требјешанин.

А изненађење програма, био је млади гуслар Михаило Видојевић, који је одушевио и учеснике и публику.

Испред удружења и организатора слово о овој теми је рекао магистар Слободан Чуровић – Тушински.

Његову бесједу преносимо у цјелини:

Химна Мојковцу

Није се Мојковац десио да би се заборавио.

На Мојковцу се васкрсло да би се заувијек било.

На Мојковцу је остао упис у књигу бесмртника.

Мојковац су наши Термопили, кад смо тада чојски поступили

а брат братски кад чини за брата тад отвара и небеска врата.

Истинита доказница и дични Светосавник људске одступнице.

Најтврђа и најискренија ријеч у рјечнику србског језика.

Величајна непоткупљива братимница, гдје се дивне погибије и чојствена јунаштва ишту.

У помет, да се слију у химну светој слободи, да се двије љуте војске сретну на крвишту и на бајонету, у страшном газапу, Како је је то Божја сила удесила, и каква ли је епопеја била.

Битка на Мојковцу јесте богозрачни и благословени вијек леднине, кроз прла и урвине, бадњацима што мушким прсима наздрављаху, сретњикајући ране.

Битка на Мојковцу је витешка бранилица и свеколиког Српства доказница, преко прла и преко урвина, такав помет никад није био Црногорац кад се с Швабом био.

Осим части и горштачке жеље Друге није било им постеље

Залегли су у ровове смрти.

Битка на Мојковцу јесте причест вјечнине и подвига, презир смрти.

Битка на Мојковцу је проговор предака и потомака, још једном и увијек (ако нас има) огледање лицем у лице.

Снагом Крста се вјеровало и постојало.

И са три прста Богу прислуживало, у новокосовском аманету, да се зна ко је вјера а ко невјера, а преци нам поручују, шта је то свјетлило Крста и снага вјере.

Јесмо ли их достојни, или би и мртве а заувијек живе поноснике још једном да убијемо, заборављем да их почепамо и заћутламо као да нијесмо више њихови.

До недавно богокивници и кумровачки редовници кидисали су на Крст, злопогледницима, што би да нас иселе из наше историје и уведу у „мртво море“ европског пројектованог кастигања и стидоће својих најбољих темељника.

Битка на Мојковцу и пјесма хаџи Радована Требјешког дата нам је за упис у Законик етичности, новорађања, јер без подвига и нема огњевитог богоозарја. Гдје слобода од вазда се прти,таин тврди крвава ледница,каква ли је то била касапница.

Продужила се косовска вечера.Црногорац сваки био вјера, брат братски, сваки био ко Обилић нови.

Да л ће икад да се то понови, преварио се црно-жут ћесаре, мисли лако прегазити Тару, стару инаџијку, што знаваше ваљати дрвље и камење.

Страшно бјеше и ништа жалније, стиховима Требјешког прогледавати како србска војска иде про Проклетије,сва премрзла, нити кост, ни кожа, у злу часу арнаутског ножа.

Србин иде у нову кланицу, а витезови- Црногорци бране одступницу.Заклињу се у Божић и Божиће, ко пијанци у најбоље пиће.

Мојковачке славне дане, док се живи, Срби то памтиће.

„Захваљујући само великом осјећању… братства , црногорска војска је истрајала и потврдила и овог пута старо увјерење, о црногорском дијелу српског народа и „да је пун чојства и јунаштва.“

Тако је оцијенио заслуге црногорске војске, у књизи“Српска војска на Албанској Голготи“ објављеној између два свјетска рата, један истакнути генерал армије српске војске.

Митар С. Вукчевић:Црногорци у Југославији, Никшић, 1937, штампарија“Прогрес“ М. Радоичића.

(Др Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме I свјетског рата, Титоград, Историјски институт НРЦГ 1963)

Изнад неба, хуком Таре, да из тог лучевитог потврђивања себе и своје ријечи, виде шта је искрено Братословље И Крстољубље.

Црне Горе што никада не бијаше страхоносна.

Више у биткама него у животу.

Бесконачне сјајке Српства.

У гуслама син призива оца.

Ништа друго, вазда ратничко причешће.

Од Мојковца до Мојковца.

Слава Вам бесмртни јунаци.

Дивотништво вашег јунаштва у звјездане ројеве се слива. Неосвојно, као Бојна Њива.

Наступили су пјесници чланови Удружења: Славко Перошевић, Старац Радован Радовић , Радојица Брајовић, Жарко Бојић, Анастасије Радовић, Мишо Јекнић и Радомир Милић.

Господо хришћанска! Отмени соју рода српскога! Браћо и сестре, тако је започео свој говор Анастасије Радовић.
Он је поздравио сабор, посвећен великом Пјеснику, и како је казао, горостасу међу пјесницима, који је својом епском мојковачком повјесницом сачувао тековине борбе непрестане за долазеће нараштаје, у једном од њених највиших полета и највећих домета за судбину српског народа.

Тим поводом прочитао је стихове из спјева „Светигорник“, о Владици светога помена –  јасновидцу морачком, у чијој личности и дјелу су сабрана сва наша сабрања, али и витезови Духа, попут Радована Бећировића Требјешког, коме је стихове посветио, као и његовим сљедбеницима, који пјесмом од заборава чувају херојско житије свога народа, попут пјесника Перошевића и других.

Поред њих су бираним стиховима уљепшали су догађај двојица старина из Прошћења Драшко Поповић и Милан Јокић.

Први је једини живи говорник са гроба Радовановог а други пјесник који има објављене четири збирке пјесама. Бираним ријечима, бесједио је још један мјештанин Прошћења Јовица Станић.

Дочек домаћина и братска трпеза су били за поштовање и памћење. Удружење је из захвалности додијелило плакете заслужним за овај дан а и за оне све тмурне и тегобне дане кроз које су прошли и они и многи од нас.

Плакете су добили:

Милан Јокић
Драгослав Јокић
Данило Јокић
Милета Пантовић
Драшко Поповић
Смоловић Светислав и

Гојко Раичевић, уредник ИН4С портала.

Спонзор дијела манифестације је УЦГ.

А како су казали из огранизаиције они су и раније помагали удружење, на чему су им захвални, јер како кажу, у њима препознали организацију која је чувар српске епике, гусала и имена свих великана српског народа.

Ову прелијепу манифестацију уљепшао је дјечји КУД из Прошћења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: