Демагог подрива државност

Пише: Ранко Рајковић

Црногорска мултикултуралност је кризи. У вечерњим вијестима ТВЦГ не јавља нам се више Јанош Бугајски. Нема нам ни Жарка Кораћа. Све мање је Јањића. Раковићу, Антићу и Георгијеву забрањен је улаз у Црну Гору. Прориједили су се и хрватски аналитичари. Осјечко-барањска жупанија се још држи. Никчевићу помаже пођекоји бошњачки и један македонски порталаналитичар. Војвођански Чанак се тек повремено огласи. Чанка у стопу прате његови противници из његове државе како би му се супроставили у туђој држави.

Што да радимо без гласова из иностранства који су нам редовно и нашироко објашњавали што нам се то дешава у Црној Гори и како се тим дешавањима требамо супроставити.
Када ти се више не гласкају они који у прсте познају све твоје недаће, дилеме и проблеме не остаје ти ништа друго него да се сам ухватиш у коштац с проблемима. Наш први и највећи проблем је старији чак и од наше хиљадугодишње државности. Зато му треба и темељнија анализа.

У античко доба живио је велики говорник Калистрат који је толико вјешто скретао пажњу слушаоца са правих тема да му се чак и ненадмашни бесједник Демостен дивио. Калистратова способност стала је у једну ријеч. Демагог. Изворно, ријеч демагог значи вођа народа. Калистрат је заводио народ. Успјешно га је убјеђивао. У данашње вријеме демагог се не поистовјећује с вођом народа већ с обмањивачем народа. Нажалост до Црне Горе још није допрла разлика у тумачењу ове ријечи.

Црна Гора је током историје имала неколико вођа народа то јест демагога. Што су црногорске вође, односно демагози били неприкосновенији и осионији владари, то смо ми као народ постајали све мање свјесни доба у коме живимо. Пажња нам је усмјеравана у погрешном правцу. Лишени осјећања слободе и достојанства, дезорјентисани у времену, бавили смо се свиме и свачиме осим својим мјестом у сопственој свакодневници. И сада најчешће говоримо о ономе што је било прије хиљаду година гдје наводно лежи наш државни почетак, затим о 1918. години која је представљала наш државни крај, па о 2006. години која подразумијева наше државно васкрснуће. Једино не говоримо о нашој држави у садашњем, нашем времену.

Прије десетак година у једном Подгоричком ноћном клубу говорио сам о нашој држави у реалном времену. Полемисао сам с пријатељима који се позиваху на Јаноша Бугајског који је те вечери с јавног сервиса потврдио по ко зна који пут исправност политике црногорских власти и потребе да наставе борбу са спољним и унутрашњим непријатељима. Ништа ново. И он је попут Кораћа, Раковића, Јањића, Антића, Никчевића боље знао што се дешавало у Црној Гори него ми који смо те давне вечери били свједоци једне од редовних, уобичајених теревенки разузданог подмлатка високих функционера ДПС-а. Остао сам упоран да Црну Гору сагледамо, без посредника, баш ту, изнутра, на лицу мјеста.

Властодржачка Црна Гора се дешавала поред нас. Њих седморо осморо попили су шампањца у износу пет до шест хиљада еура. Конобар им је доносио флаше Цристал Родедера и Дом Перињона. На Моет Шандон су гледали с презрењем због мање цијене, овог признаћу не тако лошег шампањца. Адолесценти су у међувремену одрасли и постали дио црногоске друштвено-политичке сцене. Ти млади лијепи и паметни љубитељи шампањца, својим политичким функцијама и уносним бизнисима надопунили су редове некадашњих младих, лијепих и паметних очева који су својих 30 година власти започели јануаром.

Политички наследници ДПС врхушке сада сједе у највишим државним органима, кључним финансијским секторима и мјестима гдје се окреће новац грађана Црне Горе. Покорили су Црну Гору. Замислите колико су постали избирљивији И захтјевнији у ових протеклих десетак година. Замислите им садашњи мени, луксуз у коме живе, аутомобиле, егзотичне дестинације на које путују, тјелохранитеље, гардеробе и козметике и наравно црногорски буџет који их сервисира. Немојте заборавите ни њихову папагајско понављање приче о угрожености Црне Горе која ће се десити у оном тренутку када им се на личном плану нешто промијени или се којим случајем, не дај Боже поремете навике њихових очева заслужних за стварање њихове мултикултуралне Црне Горе.

Е па промијенило се. Прекјуче се формирала нова Влада Црне Горе која ће, надам се, имати снаге да им макар за почетак промијени макр винску карту. Неће ићи лако. Пола Црне Горе се већ дигло на ноге. Не желе промјене. Боје се за судбину Црне Горе.

Прихватили то или не наш живот се промијенио. Осјетили смо се слободним. И начин вођења политике се промијенио. У власти се појављују нови људи мимо добављача и корисника луксуза. Зашто нас плаши промјена њихове Црне Горе. Зашто се плашимо прилагођавања новоме. Зашто се бунимо против првих политичких промјена за којима чезну сви слободоумни људи у сваком тоталитарном систему. Бунимо се због демагога. Глас демагога у црногорском друштву много је јачи него што је Калистратов био у древној Атини.

Док друге државе имају дисиденте, симпатизере власти, апстиненте, симпатизере опозиције, модерне и класичне патриоте, Црна Гора и даље зна само за издајнике и велеиздајнике. Зна за 1918. годину.

Наш челни демагог кличе “Никад више 1918.” Велики вођа зна за годину од које нас дијели цијели вијек али није чуо за античког филозофа Хераклита који говораше да “Све тече” и да се “У исту ријеку не може ући два пута”. Да ли је челном демагогу познато да се у исту годину не може два пута ући. Биће да је у питању нешто друго. Више је него јасно да вођа народа или демагог оваквом и сличним изјавама одвраћа пажњу народа од свог луксуза, своје ексклузиве и трошкова који је прате. Одвраћа пажњу од животног стила касте која Црном Гором влада пуних 30 година. Одвраћа пажњу од последица њиховог начина живота чији се епилог огледа у 4 милијарде еура државнг дуга.

Уз страх за угроженост Црне Горе постоји и друга, омиљена риијеч демагога којом се одвраћа пажња од потребе за промјенама. То је мултикултуралност. Мултикултуралност је абракадабра његовог опстанка на власти. Мултикултуралност је изговор за непостојање идеје, јасног циља, знања и воље да држава иде напријед. Мултикултураланост служи за маскирање свих оних радњи које иза сцене пуне његове и сарадничке банковне рачуне.

Демагог је уз помоћ мултикултуралности закамуфлирао реалност и скренуо мишљење народа са стварних на фиктивне проблеме. И што је најгоре за државу, челни демагог је успио да преко исконструисаних конфликата подстакне и одржи подјеле у народу. Тако смо добили За и Против једне године (1918.). За и Против хералдичких симбола (грб и застава). За и Против два гласа и два слова (ЦГ правопис). За и Против неколико датума у календару (Тумачење историје). За и против пар боја у спектру (фарбање и префарбавање зидова).

Захваљујући челном демагогу нијесмо се бавили нити се још увијек бавимо стварним већ имагинарним проблемима друштва и државе. У интересу лакоће владања и лагања демагог је годинама прикривао и замагљивао истину. Како се челном демагогу и његовој демагогији ближи крај мандата тако у друштву расте страх од суочавања са стварношћу. Друштво које није способно да призна оно што је очигледно урушава своју перспективу. Удаљава се од озбиљне законима повезане и организоване заједнице. Удаљава се од државности.

Демагог каже наша будућност је у мултикултурализму. Сувишно је позивати се на мултикултурализам. Он није ничији ни изум ни достигнуће он је срж ствари. Мултикултуралност је свуда око нас. Присутна је на сваком кораку. Неизбјежна је попут воде и ваздуха. Наш мултикултурализам ваља анализирати.

Запитајмо се да ли је црногорска мултикултуралност само техничког типа или функционише кроз прожимање култура. Да је само техничког типа много је доказа. Један примјер. Још се није десило да црногорски књижевни часопис “Арс” објави српског писца из Црне Горе. На исти начин српско “Стварање” или “Слово” неће објавити црногорског писца. Улцињска “Плима” или Рожајска “Авлија” неће објавити српског писца и тако даље. Чињеница је да се сви часописи финансирају из буџета под фирмом мултикултуралности. Новац који добијају није условљен њиховим културним већ идеолошким потенцијалом.

Размотримо ријеч мултикултурализам етимолошки. Сложеница је. Раставимо је и прочитајмо с десна на лијево. Прво дође Културалност па онда Мулти. У Црној Гори су основне вриједности културе потиснуте, почесто и заробљене преварним предметком мулти. Инсистирамо на оно више, на мулти а оно основно немамо. Културу немамо. Немамо је изван фолклорне манифестације. Немамо је у озбиљнијем савременом садржају. Никакво чудо што је Црногорско партијско друштво, саздано на родовско племенским односима и рефлексима фолклоре, остало далеко од савремених културних збивања. И од мултикултуралности је далеко. За мултикултуралност треба имати капацитет превасходно цивилизацијски и слободоумни да би се прихватила као вредност а не као јефтини политички декор. Црногорско друштво се није успјело повезати и засновати на културним вриједностима изузев када је културу везало за облачење, храну, пиће, путовања или у мањој мјери за бонтон, хигијену, сјећање.

Пошто је челни демагог друштву наметнуо живот између За и Против тај нам капацитет измиче. Црногорске институције немају капацитете за мултикултуралност.
Индивидуалне кретивности, таленте, стваралачке потенцијале у култури нећу коментарисати из личних разлога. Културне мреже и умјетничка удружења такође.

Како ће политичке промјене утицати на културу у Црној Гори?
Што се то иначе дешава у Црној Гори да би с културолошког аспекта могло бити промјенама угрожено или унапријеђено. Ништа.

Гдје се у Црној Гори његује осјећај искрене, непатворене културалне припадности? Нигдје. Нема га. Црна Гора је културу довела дотле да јој упориште тражи и налази у Заводу за статистику. Црна Гора културу исказује бројевима и пропорцијама. Као и за све у Црној Гори за пропорције у култури задужена је владајућа партија која је ето, културалне ли трагедије, изгубила посланичку већину на августовским изборима. Дошло је до потреса. Шока. Устали су културни и јавни радници Црне Горе. Потписују петиције тражећи да се ништа не мијења у култури од устаљеног модела. А досадашњи општеприхваћени концепт културе је изгледао овако.

На челу нашег културалног колосјека је Тендер односно ДПС као вучна локомотива црногорске културне политике. У другом вагону је Идеологија, у трећем је Новац, У четвртом су умјетници и институције повезане с Тендером односно ДПС-ом. Црногорски културни ствараоци и радници су у страху да се ова композиција може распасти. Чему страх. Не плашите се. Култура има општу вриједност. Не трчите. Не тражите да вам издају потврду о мултикултуралности.

Занемаримо начас црногорску културу и њене предлошке. Анализирајмо мултикултуралност с политичке стране. С великим разлогом. Власт нам већ деценијама пробија уши причом да је Црна Гора утемељена на мултикултуралности и да је мултикултуралност њен највећи капитал.

Запитајмо се каква је то мултикултуралност када се свима у Црној Гори дозвољава да буду мултикултурални осим једном човјеку. Томе се човјеку пријети смрћу. Тај човјек се назива велеиздајником. На тога човјека се врши невиђен притисак силом новца, понизним молбама, опасним пријетњама, морбидним клетвама. Зашто? Зато што је мултикултуралан.

Замислите тај човјек хоће промјене. Хоће да разговара и ради са свима чак и са Србима. Можда ће чак и да се дружи с њима. Просто да не повјерујете. Мултикултуралној Црној Гори пријети пропаст од човјека који је већ мултикултуралан и намјерава да остане мултикултуралан. Тај човјек се зове Дритан Абазовић. Докторирао је на политичким наукама.

Случај Дритана Абазовића указује да у Црној Гори постоје двије мултикултуралности. Једна је мултикултуралност представљања. Друга је мултикултуралност дјеловања. Огромна је разлика између њих. Под вођством челног демагога – вође народа ДПС-овска Црна Гора се први пут суочила са мултикултуралним дјеловањем. На ту мултикултуралност одреаговала је скандалозно. Фанатично. Такорећи талибански.

Када се име челног демагога склони са државног шалтера престаће потреба за издавањем потврда о мултикултуралности. Сви ћемо бити мултикултурални и цивилизовани по сопственом афинитету и што је најважније на начин достојан слободноумног човјека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: