И деспот Стефан Лазаревић пивом дворио госте

После 175 година једна од најстаријих пивара са нашег простора одлази у историју. Чувена Београдска индустрија пива, завршила је у стечају, а флашице са БИП логом, постаће успомена и још један мотив из дуге српске традиције испијања, справљања и прозиводње пива. Овај чудесни напитак од хмеља код нас пио се још у средњем веку, а био изузетно популаран ужитак у време деспота Стефана!

Срби су, тврде инжењери ове технологије, за пиво знали још у раном средњем веку, а у њему су уживали српски витезови. Справљали су га и пили на двору, манастирима и приватним поседима. О томе сведоче и Светосавска хрисовуља, Дечанска повеља и једно сачувано писмо краља Владислава.

Прво српско пиво правило се од слада из жита, уз поступак охмељивања. Зависни сељаци на поседима Бањског, Бистричког, Грачаничког и Дечанског властелинства, били су дужни, обично пред неки празник, да дају манастиру слад и хмељ.

Пиво се пило и у Пиротском крају, али се спремало са овсеном житарицом, и било је познато под називом “аловина”. Слична руском квасу.

У време деспота Стефана, све се више пило пиво као ново пиће и тада постаје веома популарно – говори Саша Деспотовић, инжењер прехрамбене технологије, асистент на Технологији пива Пољопривредног факултета Земун. – Након аустро-турског рата, почетком 18. века, и аустријске окупације Београда долази до насељавања Немаца који са собом доносе знање и технологију производње пива. Управо у том периоду на Дорћолу се отварају две мале пиваре-радионице.

Када су се Турци поново вратили у Београд, пивари се селе на леву обалу Дунава и Саве, у Земун и Панчево и тако настаје најстарија пивара на Балкану – Панчевачка пивара, која је почела са радом 1722. године. Власник је био Абрахам Кепиш.

Како истраживања показују, у 18. веку се у Београду трошило много алкохола. Српски гувернер од 1733. до 1736, генерал Марули, у једном извештају се жали како “сваки неваљалац, који овамо побегне и узме једну собу под кирију, купи буре или два пива или их узме на вересију”. За време немачке владавине Београдом, трошило се нарочито много пива.

„Панчевачку пивару Абрахам Кепиш је основао 1722. године по уговору који је закључио са Земаљском администрацијом Аустрије“ објаснио нам је Деспотовић.

Производило се на занатски начин, а капацитет је био 10.950 кофа, или 6.100 хектолитара. Пивара је од 1847. године у власништву породице Вајферт, која је дала значајан допринос развоју пиварства у Панчеву и Београду. Пред Први светски рат пивара је достигла капацитет 31.000 хектолитара пива, а у периоду 1921-1927. године, након реконструкције, капацитет се повећава на 50.000 хектолитара.

Након Панчевачке пиваре, 1730. године отвара се Вршачка пивара коју су основали немачки досељеници као коморску пивару која је била под контролом државе. Убрзо након тога отварају се пиваре у Зрењанину 1745. године, Апатину 1756. године, Бечеју 1806. године, Јагодини 1852. године, Ваљеву 1860. године, Нишу 1884. године, Челареву 1892. године…

“ У 19. веку кнез Милош Обреновић испољио је велико интересовање за пиварство. На његову молбу, млинарски стручњак из Сремске Митровице, Вајхапл, 1839. године отвара прву малу радионицу за варење пива у Београду, на простору између данашњих улица Скадарске и Цетињске“ рекао је Деспотовић.

Тако и почиње новија историја београдског пиварства. Одмах затим изграђена је и Велика пивара кнегиње Љубице, на углу Балканске и Гепратове улице, која је касније одиграла значајну улогу у културним и политичким збивањима.

У Великој пивари одржавале су се и прве позоришне представе у Београду. Касније је створено и прво Српско пиварско акционарско друштво. Почетак 20. века обележиле су многе техничке новине, које су уведене како у београдске, тако и у остале пиваре на територији тадашње Југославије. Све новине први је уводио Ђорђе Вајферт, власник панчевачке пиваре, који је изградио нову велику пивару и у Београду, испод Топчидера, на месту данашње велике фабрике БИП.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: