Дисциплина или респиратори?

Пише: Ксенија Миловић

Ваљда и једно и друго. Једно не искључује друго. Нико не може са сигурношћу прогнозирати какав ће ток болести бити код заражених пацијената. Односно, да ли ће респиратор бити потребан. Зато је прилично нејасна реакција докторице из НКТ-а на постављено питање о расположивим средствима у здравству. Конкретно респираторима. Важи и за тестове.

Конференција за новинаре на којој је била др Мирановић испред Националног координационог тијела за заразне болести оставила је осјећај нелагодности па и страха код одређеног дијела јавности. Надамо се да ћемо се на осјећају само и задржати.

На новинарско питање, са колико респиратора наш здравствени систем располаже, услиједио је одговор, са прилично љутитом интонацијом. У излагању др Мирановић смо имали прилику да чујемо и географски подсјетник да Италија није толико далеко и да уколико нам се деси њихов сценарио, ни да смо најбољи здравствени систем на свијету, не би издржали. Не морамо бити из медицинске струке да би осјећали страх у овом времену. Страх је оправдан. Нису нам потребне ни бајке нити велика компаративна удаљавања, већ реално, бројно стање заражених, заражених здравствених радника, бројно стање респиратора, тестова и остале неопходне опреме.

Бомбрадовани бројкама преминулих из Италије, Шпаније и САД, потресним причама здравственог особља из цијелог свијета (на конференцији за јавност су нас и на то подсјетили, чак о принудном искључивању пацијената са респиратора), које ових дана пуне чланке, што грађани Црне Горе такође прате, са довољном количином страха.

Свјесни смо да вирус не познаје државне и територијалне границе. Односно, да је ковид-19 најсавршенији облик своје врсте и да је његова једина “филозофија” дакле главна особина да се шири и тако зарази што већи број људи. Срећа у несрећи је и то што Црна Гора није густо насељена, па стога и само ширење заразе може бити успорено, а тако и добро контролисано од стране здравственог система.

Превентивне мјере су уведене релативно на вријеме, на грађанима је било да их поштују. Што је већина и учинила. Изречене мјере и забране су проистекле из непридржавања претходних. Иако је ријеч о појединцима који су их кршили, у неким земљама гдје овако појачаних мјера нема, постоји појачана индивидуална свијест о личној одговорности у вријеме пандемије. И према себи и према другима. Тако да, у тешким и кризним временима свако показује своје право лице.
Свакако, обраћање застрашивањем, са високе и стручне позиције од стране поменуте докторице сада није потребно. Чак ризукује да је и неумјесно. Ми добро знамо шта је страх. Јер је свуда око нас. Нама су потребне објективне и стручне оцијне о току епидемије и нашим способностима да јој се супроставимо.

На крају, да ли овакви наступи остављају утисак максималне спремности или неког вида колапса? Разумије се, сви навијамо за прву варијанту. Али навијање није довољно.

У обраћању грађанима потребне су чињенице. Онакве какве јесу. Императив дисциплине, и ту смо сагласни да га треба понављати, не значи да треба будемо ускраћени за стручне, компетентне и изнад свега тачне информације о свим сегментима стања, па и нашим капацитетима у насталим условима.

У сваком случају, нервоза и евентуално демагогија нису добри савезници, посебно не у овом тешком тренутку.

Ауторка је предсједница ОО Демос Никшић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: