Ђорђевић Саша: Војвода Мишић српског баскета

Није случајно што је Јовића, Недовића, Теодосића и на крају Богдановића, познатог као „ући ће следећи пут“, баш Саша Ђорђевић довео на корак од немогућег – да сруше амерички „дрим тим“. Можда није „онај“ прави, али је најбољи „дрим тим“ који свет има. А и Саша Ђорђевић је дефинитивно најбоље што српска кошарка има

Сале Ђорђевић је био савршено свестан да му, нудећи место селектора кошаркашког тима Србије, уместо кошаркашке, уваљују мртвачку главу. Да, мора да је тада помислио: тако је било када је осам секунди пре краја финала Купа шампиона, против Хувентуда, ратне 1992. године, узео лопту, претрчао цео терен, стигао до линије за три поена, а потом укључио кочиони систем АБС. Одбрана Хувентуда је стала као хипнотисана. Скок шут, три поена, победа, слава и промукли глас Драгана Никитовића.

Поновио је Сале то још неколико пута. Против Хрвата је то било нарочито слатко. Чак је на својој опроштајној утакмици опет учинио исто. Разуме се да је узео лопту осам секунди пре краја једне невероватне каријере, потом је потрчао истим кораком као против Хувентуда. Тап, тап, тап, и кош.

Али Сале је био свестан да му овога пута мртвачка глава говори да се из туђине може вратити као последњи у вагону и да потом, по старом обичају у Срба, буде бачен из хорога у корпу за отпатке. Тамо где обично завршавају национални хероји.

Добри дечко југословенске кошарке, доспевши у магијску фотељу селектора репрезентације, послат је из Београда да постане војвода Мишић српског баскета, командант Врховне команде са лудом групом од 11 младих регрута и мајором Теодосићем.

Сале је ионако ванвременска појава, која је одбијала да јој се за живота изда сертификат божанства, иако му се неколико пута то нудило, свестан да га је онај одозго ионако створио да буде рођени добитник. Испраћен без грама наде, без иједне сузе и проливене воде за њим и његовом екипом, са помоћником Мутом Николићем као старим лисцем који само изиграва дворску луду, а заправо је кошаркашки откачени геније, само је Сале знао да ће његов ковертирани тестамент, одредити нашу даљу судбину у игри на два коша.

Нека ме исецкају на комаде, али, убеђен сам да је Сале записао да нема важнијег националног интереса од поновног успостављања суверенитета над српским рекетом и линијом од три поена. До сада су нашом изгубљеном територијом владале међународне грчке, шпанске и литванске снаге, подржане ракетним кишобраном америчких дрим-тимова. Али, сан о националном ослобођењу на линији три поена, поново је оживео.

Заиста, силне су шуме посечене да би се написала сага о повратку Срба на победничко постоље, но, ипак мислим да ће се чак и они, који верују да је баскет један од сликарских праваца с прве половине тридесетих година прошлог века, сложити да је крајње глупо да у држављанству пише да си Србин, а да стрепиш да те, осим Литваније, и Естонија не развали са 20 разлике.

Чак је и вероватно највећи светски тренер Жељко Обрадовић давно побегао са места коуча „плавих“ (или смо тада већ постали „црвени“?), када је и у „Полиграфу“ морао да објашњава зашто Јарић и Ракочевић не могу да се гледају ни у сну, па зашто Радмановић мисли да је безбедније да се спушта низ глечере Колорада или да ратује у Ираку, него да одигра за Србију и зашто је Пеђа Стојаковић изненада схватио да мора да обавља брачне дужности и преко лета, на плус 50 степени, када трају припреме националног тима.

Селекторска столица сениорске кошаркашке репрезентације Србије постала је најнеудобније место за седење последње деценије – свакако лошија опција и од тако традиционално уклетих места, попут директора БИА или тренера ФК Црвена звезда. Један од довољно откачених да се у њу ували био је и Мока Славнић, после Шакотиног слома на светском првенству, када је у петорци имао играче који су мислили да је леви двокорак сплет народних игара из Хомоља.

Иако без ангажмана – последњи пут, Мока је тренирао неки тим када су Новицки и Гасол ишли у вртић, а Бодирога кренуо у први разред, иако без праве шансе – у доби када се озбиљно размишља да се викенди проводе на Калишу, уз народњаке, домине и медведе, иако у 58. години живота – када се у овдашњим банкама уместо кеш-кредита таквима издаје умрлица – као једини човек који је играо и тренирао Звезду и Партизан, а да има уверење да је чистог мозга, Мока је схватио како су га опет преварили. Ипак је веровао да је његов его толико снажан, да ће преобразити одметничке звездице из кошаркашког неолиберализма у новорођене патриоте-приправнике. Није успео. Вратио се као покојник, изузетно талентовани леш, са пуковничким еполетама.

Намерно прескачем легендарног Дуду Ивковића, који је за тренутак зауставио посртање српског баскета. Али, само за тренутак, па је поново све кренуло низбрдо и враћам се на Моку, тог гневног, безобразног револвераша, који је на паркету изгледао као неухрањени патуљак, гладан совјетског меса. Људождер у одбрани и генијални дриблер и асистент у нападу, чија је прва и највећа жртва био Сергеј Бјелов, играч пројектован у мистичним московским комитетима за спорт, егзекутор ЦК КПСС и највећи адут још једне велике легенде, селектора зборнаје команде Александра Гомељског.

Била је то игра организоване импровизације, кошаркашка доктрина која је подразумевала да Кића, Мока и Мирза неће отићи на Голи Оток, код Капоњиног ћалета, генерала Јове, ако којим случајем одиграју трик за који ни Новосел, ни Жеравица ни ОЗНА, ни ЦК СКЈ нису знали, нити расправљали на затвореним седницама. Била је то својеврсна субверзија у шемама напада кошаркашке репрезентације социјалистичке Југославије. Била је то прва, стидљива најава демократије, која је кулминирала чувеном одбојком Киће и Моке, у последњем нападу против Совјета, неке тамо године, неког тамо финала, када је Гомељски, свестан да га чека дивно топло лето у гулагу, викнуо ка Моки:

„Јуноша, бандит!“

Јуноша је порастао и отишао у тренере.

Да није било Моке, вероватно не би било ни Салета као играча. Као син легендарног тренера Бате Ђорђевића, постаје жртва угледа оца, што ствара готово неподношљиви терет на његовим нејаким плећима у клановским поделама унутар југословенске кошарке. У Звезди дечака сматрају неталентованим јуниором.

Шта Мока види у Салету, кога му доводе као нежељено Звездино дете, кога читава чаршија проглашава за изгубљени случај? Мока у Салету види себе, али још талентованијег. Мокино поимање света кошарке је такво да би, ако је сигуран да ће му донети злато, на паркет убацио петорку састављену од последњег олоша.

Али, пред њим је стајао леп и уљудан момчић, који се у милисекунди претварао у супербрзог дриблера и шутера. Мока га је одмах прекомандовао у први тим, иако је Сале тек прешао петнаесту, као Дражен. Дакле, био је тако мали, а већ тако велики. Сале се од штребера претвара у суровог, суперсоничног и бездушног плејмејкера, који је научио Србе да се највише приближе Богу у последњем нападу.

У тиму са Даниловићем, Дивцем и Паспаљем, постаје мозак за карактеристикама рачунара који се потом искључује и на терену се порађа безобразни бек фајтер, спреман да се потуче са браћом Петровић – Ацом и Драженом у пару, или да, усред Задра, гађа лоптом Стојка Вранковића у главу, иако је, по висини, достизао до Стојковог пупка, али када се попне на хоклицу.

У вероватно највећем финалу свих европских првенстава, СР Југославија се, после санкција, вратила у велики свет баскета. У финалу је играла са Литванијом Марчуљониса и Сабониса. То није била кошарка, била је то чиста политика.

Репрезентација Југославије после Дејтона излази из изолације и у Атини се у финалу сусреће са супермоћним тимом. Читава Европа, читава Грчка и сви у хали, осим Боре Станковића, ако разумете на шта мислим, навијају против Срба.

Али, ледени Сале није играо као човек. Понајмање као Србин. У хали у којој је мржња могла да се додирне, као слуз, Сале се кретао по терену као савршени механизам, пројектован да засипа литванску одбрану пројектилима из свих праваца. Погодио је девет из 12 покушаја. Дао је укупно 41 поен.

Литванци су покушали да изврше притисак на судије, желели су да напусте терен. Тада се заправо видела сва разлика између Саше Даниловића и Саше Ђорђевића, најбољег бековског пара света чији је однос пролазио кроз различите фазе.

Даниловић је, пре покушаја Литваније да изврши пуч на терену, снажним улазом, готово са капице рекета скочио и у лету који је трајао, и трајао, и трајао дуго као читаво детињство тог виолентног Србина из Босне, закуцао у кош лопту, преко тада неприкосновеног дива Сабониса, који је пред Даниловићем пао на земљу. Сеизмографи су тада у Атини забележили снажан земљотрес. Била је то исконска провала беса Сарајлије кога је једино могао да укроти Дуле Вујошевић. Даниловић је у тих неколико секунди, на паркету атинске хале, просуо сав отров наталожен у њему и убризган од сарајевске касабе и малограђанског Београда. Ни Сарајлија ни Београђанин, становник само једне енклаве – свог невероватног талента – Сале Даниловић никада није пронашао противотров за своју горчину. Чак ни много година касније, када се, пијан ко летва, сецкао са својим кумом.

Сале Ђорђевић, још један житељ те проклете балканске авлије која се назива таленат и која заправо представља овдашњу Свету Јелену, имагинарну територију у коју се прогањају само најодабранији, што значи и најуклетији, сушта је супротност Даниловићу. Док је Сале Ђорђевић пришао Марчуљонису на клупи, загрлио га и шапнуо му: „Вратите се на терен, ово је само игра“, Сале Даниловић му је викнуо:

„Остави их, ко их ј…! Добићемо их 20:0!“

Ђорђевићев потез ући ће у анале фер-плеја светског спорта, али његов мотив је заправо био исти као и Даниловићев. Обојица су играли и против Литванаца и против својих демона. Ђорђевић је, у бити, био бруталнији те вреле ноћи од Даниловића. Желео је да Литванце врати у ринг, а да их потом доврши, као кинеска смрт. Кап по кап, тројку по тројку. То је био коначно Сале Ђорђевић кога је препознао и желео Мока Славнић.

Створен је протоип Србина победника, вође који је лишен традиционалних српских страхова од успеха, страхова од победе и страхова од преузимања одговорности. Ђорђевић је подизао три прста приликом сваке постигнуте тројке, као да је хтео да докаже да је све у реду са њим, да је и даље Србин, иако завршава посао до краја и побеђује увек када је то потребно, онда када се црта невидљива линија између победе и пораза, провалије и спаса, живота и смрти.

Уочи Светског првенства, настала је потера за ликом који ће преузети крст часни и покушати да врати српски свети грал, тајну последњег напада, натраг у земљу. Сале је знао да ће доћи по њега. Преузео је тим с толиком количином амбиције, да би га многи сместили радије на кауч, да гледа у џепни часовник на ланцу који се клати лево-десно, него на тренерску клупу.

Али, Сале је знао још нешто. Да овога пута располаже, први пут после дуго времена, са тројицом играча који могу да копирају систем напада по моделу Ђорђевић-Даниловић-Бодирога.

Требало је, најпре, убедити Теодосића да прочита Салетов тестамент у ком га именује за наследника. Тео је то учинио и коначно постао најбољи бели плејмејкер на свету, кога сада тражи и НБА. Тео је, заправо, био суочен са теретом јединог играча светске класе, који поред себе нема бар још двојицу супериграча који му пружају привид сигурности када га удвоје, па не мора да шутира преко руку и свих резона, већ сада његове асистенције делују као теледириговане ракете. Да ли их је сада пронашао?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: