Đorđević Saša: Vojvoda Mišić srpskog basketa

Nije slučajno što je Jovića, Nedovića, Teodosića i na kraju Bogdanovića, poznatog kao „ući će sledeći put“, baš Saša Đorđević doveo na korak od nemogućeg – da sruše američki „drim tim“. Možda nije „onaj“ pravi, ali je najbolji „drim tim“ koji svet ima. A i Saša Đorđević je definitivno najbolje što srpska košarka ima

Sale Đorđević je bio savršeno svestan da mu, nudeći mesto selektora košarkaškog tima Srbije, umesto košarkaške, uvaljuju mrtvačku glavu. Da, mora da je tada pomislio: tako je bilo kada je osam sekundi pre kraja finala Kupa šampiona, protiv Huventuda, ratne 1992. godine, uzeo loptu, pretrčao ceo teren, stigao do linije za tri poena, a potom uključio kočioni sistem ABS. Odbrana Huventuda je stala kao hipnotisana. Skok šut, tri poena, pobeda, slava i promukli glas Dragana Nikitovića.

Ponovio je Sale to još nekoliko puta. Protiv Hrvata je to bilo naročito slatko. Čak je na svojoj oproštajnoj utakmici opet učinio isto. Razume se da je uzeo loptu osam sekundi pre kraja jedne neverovatne karijere, potom je potrčao istim korakom kao protiv Huventuda. Tap, tap, tap, i koš.

Ali Sale je bio svestan da mu ovoga puta mrtvačka glava govori da se iz tuđine može vratiti kao poslednji u vagonu i da potom, po starom običaju u Srba, bude bačen iz horoga u korpu za otpatke. Tamo gde obično završavaju nacionalni heroji.

Dobri dečko jugoslovenske košarke, dospevši u magijsku fotelju selektora reprezentacije, poslat je iz Beograda da postane vojvoda Mišić srpskog basketa, komandant Vrhovne komande sa ludom grupom od 11 mladih regruta i majorom Teodosićem.

Sale je ionako vanvremenska pojava, koja je odbijala da joj se za života izda sertifikat božanstva, iako mu se nekoliko puta to nudilo, svestan da ga je onaj odozgo ionako stvorio da bude rođeni dobitnik. Ispraćen bez grama nade, bez ijedne suze i prolivene vode za njim i njegovom ekipom, sa pomoćnikom Mutom Nikolićem kao starim liscem koji samo izigrava dvorsku ludu, a zapravo je košarkaški otkačeni genije, samo je Sale znao da će njegov kovertirani testament, odrediti našu dalju sudbinu u igri na dva koša.

Neka me iseckaju na komade, ali, ubeđen sam da je Sale zapisao da nema važnijeg nacionalnog interesa od ponovnog uspostavljanja suvereniteta nad srpskim reketom i linijom od tri poena. Do sada su našom izgubljenom teritorijom vladale međunarodne grčke, španske i litvanske snage, podržane raketnim kišobranom američkih drim-timova. Ali, san o nacionalnom oslobođenju na liniji tri poena, ponovo je oživeo.

Zaista, silne su šume posečene da bi se napisala saga o povratku Srba na pobedničko postolje, no, ipak mislim da će se čak i oni, koji veruju da je basket jedan od slikarskih pravaca s prve polovine tridesetih godina prošlog veka, složiti da je krajnje glupo da u državljanstvu piše da si Srbin, a da strepiš da te, osim Litvanije, i Estonija ne razvali sa 20 razlike.

Čak je i verovatno najveći svetski trener Željko Obradović davno pobegao sa mesta kouča „plavih“ (ili smo tada već postali „crveni“?), kada je i u „Poligrafu“ morao da objašnjava zašto Jarić i Rakočević ne mogu da se gledaju ni u snu, pa zašto Radmanović misli da je bezbednije da se spušta niz glečere Kolorada ili da ratuje u Iraku, nego da odigra za Srbiju i zašto je Peđa Stojaković iznenada shvatio da mora da obavlja bračne dužnosti i preko leta, na plus 50 stepeni, kada traju pripreme nacionalnog tima.

Selektorska stolica seniorske košarkaške reprezentacije Srbije postala je najneudobnije mesto za sedenje poslednje decenije – svakako lošija opcija i od tako tradicionalno ukletih mesta, poput direktora BIA ili trenera FK Crvena zvezda. Jedan od dovoljno otkačenih da se u nju uvali bio je i Moka Slavnić, posle Šakotinog sloma na svetskom prvenstvu, kada je u petorci imao igrače koji su mislili da je levi dvokorak splet narodnih igara iz Homolja.

Iako bez angažmana – poslednji put, Moka je trenirao neki tim kada su Novicki i Gasol išli u vrtić, a Bodiroga krenuo u prvi razred, iako bez prave šanse – u dobi kada se ozbiljno razmišlja da se vikendi provode na Kališu, uz narodnjake, domine i medvede, iako u 58. godini života – kada se u ovdašnjim bankama umesto keš-kredita takvima izdaje umrlica – kao jedini čovek koji je igrao i trenirao Zvezdu i Partizan, a da ima uverenje da je čistog mozga, Moka je shvatio kako su ga opet prevarili. Ipak je verovao da je njegov ego toliko snažan, da će preobraziti odmetničke zvezdice iz košarkaškog neoliberalizma u novorođene patriote-pripravnike. Nije uspeo. Vratio se kao pokojnik, izuzetno talentovani leš, sa pukovničkim epoletama.

Namerno preskačem legendarnog Dudu Ivkovića, koji je za trenutak zaustavio posrtanje srpskog basketa. Ali, samo za trenutak, pa je ponovo sve krenulo nizbrdo i vraćam se na Moku, tog gnevnog, bezobraznog revolveraša, koji je na parketu izgledao kao neuhranjeni patuljak, gladan sovjetskog mesa. Ljudožder u odbrani i genijalni dribler i asistent u napadu, čija je prva i najveća žrtva bio Sergej Bjelov, igrač projektovan u mističnim moskovskim komitetima za sport, egzekutor CK KPSS i najveći adut još jedne velike legende, selektora zbornaje komande Aleksandra Gomeljskog.

Bila je to igra organizovane improvizacije, košarkaška doktrina koja je podrazumevala da Kića, Moka i Mirza neće otići na Goli Otok, kod Kaponjinog ćaleta, generala Jove, ako kojim slučajem odigraju trik za koji ni Novosel, ni Žeravica ni OZNA, ni CK SKJ nisu znali, niti raspravljali na zatvorenim sednicama. Bila je to svojevrsna subverzija u šemama napada košarkaške reprezentacije socijalističke Jugoslavije. Bila je to prva, stidljiva najava demokratije, koja je kulminirala čuvenom odbojkom Kiće i Moke, u poslednjem napadu protiv Sovjeta, neke tamo godine, nekog tamo finala, kada je Gomeljski, svestan da ga čeka divno toplo leto u gulagu, viknuo ka Moki:

„Junoša, bandit!“

Junoša je porastao i otišao u trenere.

Da nije bilo Moke, verovatno ne bi bilo ni Saleta kao igrača. Kao sin legendarnog trenera Bate Đorđevića, postaje žrtva ugleda oca, što stvara gotovo nepodnošljivi teret na njegovim nejakim plećima u klanovskim podelama unutar jugoslovenske košarke. U Zvezdi dečaka smatraju netalentovanim juniorom.

Šta Moka vidi u Saletu, koga mu dovode kao neželjeno Zvezdino dete, koga čitava čaršija proglašava za izgubljeni slučaj? Moka u Saletu vidi sebe, ali još talentovanijeg. Mokino poimanje sveta košarke je takvo da bi, ako je siguran da će mu doneti zlato, na parket ubacio petorku sastavljenu od poslednjeg ološa.

Ali, pred njim je stajao lep i uljudan momčić, koji se u milisekundi pretvarao u superbrzog driblera i šutera. Moka ga je odmah prekomandovao u prvi tim, iako je Sale tek prešao petnaestu, kao Dražen. Dakle, bio je tako mali, a već tako veliki. Sale se od štrebera pretvara u surovog, supersoničnog i bezdušnog plejmejkera, koji je naučio Srbe da se najviše približe Bogu u poslednjem napadu.

U timu sa Danilovićem, Divcem i Paspaljem, postaje mozak za karakteristikama računara koji se potom isključuje i na terenu se porađa bezobrazni bek fajter, spreman da se potuče sa braćom Petrović – Acom i Draženom u paru, ili da, usred Zadra, gađa loptom Stojka Vrankovića u glavu, iako je, po visini, dostizao do Stojkovog pupka, ali kada se popne na hoklicu.

U verovatno najvećem finalu svih evropskih prvenstava, SR Jugoslavija se, posle sankcija, vratila u veliki svet basketa. U finalu je igrala sa Litvanijom Marčuljonisa i Sabonisa. To nije bila košarka, bila je to čista politika.

Reprezentacija Jugoslavije posle Dejtona izlazi iz izolacije i u Atini se u finalu susreće sa supermoćnim timom. Čitava Evropa, čitava Grčka i svi u hali, osim Bore Stankovića, ako razumete na šta mislim, navijaju protiv Srba.

Ali, ledeni Sale nije igrao kao čovek. Ponajmanje kao Srbin. U hali u kojoj je mržnja mogla da se dodirne, kao sluz, Sale se kretao po terenu kao savršeni mehanizam, projektovan da zasipa litvansku odbranu projektilima iz svih pravaca. Pogodio je devet iz 12 pokušaja. Dao je ukupno 41 poen.

Litvanci su pokušali da izvrše pritisak na sudije, želeli su da napuste teren. Tada se zapravo videla sva razlika između Saše Danilovića i Saše Đorđevića, najboljeg bekovskog para sveta čiji je odnos prolazio kroz različite faze.

Danilović je, pre pokušaja Litvanije da izvrši puč na terenu, snažnim ulazom, gotovo sa kapice reketa skočio i u letu koji je trajao, i trajao, i trajao dugo kao čitavo detinjstvo tog violentnog Srbina iz Bosne, zakucao u koš loptu, preko tada neprikosnovenog diva Sabonisa, koji je pred Danilovićem pao na zemlju. Seizmografi su tada u Atini zabeležili snažan zemljotres. Bila je to iskonska provala besa Sarajlije koga je jedino mogao da ukroti Dule Vujošević. Danilović je u tih nekoliko sekundi, na parketu atinske hale, prosuo sav otrov nataložen u njemu i ubrizgan od sarajevske kasabe i malograđanskog Beograda. Ni Sarajlija ni Beograđanin, stanovnik samo jedne enklave – svog neverovatnog talenta – Sale Danilović nikada nije pronašao protivotrov za svoju gorčinu. Čak ni mnogo godina kasnije, kada se, pijan ko letva, seckao sa svojim kumom.

Sale Đorđević, još jedan žitelj te proklete balkanske avlije koja se naziva talenat i koja zapravo predstavlja ovdašnju Svetu Jelenu, imaginarnu teritoriju u koju se proganjaju samo najodabraniji, što znači i najukletiji, sušta je suprotnost Daniloviću. Dok je Sale Đorđević prišao Marčuljonisu na klupi, zagrlio ga i šapnuo mu: „Vratite se na teren, ovo je samo igra“, Sale Danilović mu je viknuo:

„Ostavi ih, ko ih j…! Dobićemo ih 20:0!“

Đorđevićev potez ući će u anale fer-pleja svetskog sporta, ali njegov motiv je zapravo bio isti kao i Danilovićev. Obojica su igrali i protiv Litvanaca i protiv svojih demona. Đorđević je, u biti, bio brutalniji te vrele noći od Danilovića. Želeo je da Litvance vrati u ring, a da ih potom dovrši, kao kineska smrt. Kap po kap, trojku po trojku. To je bio konačno Sale Đorđević koga je prepoznao i želeo Moka Slavnić.

Stvoren je protoip Srbina pobednika, vođe koji je lišen tradicionalnih srpskih strahova od uspeha, strahova od pobede i strahova od preuzimanja odgovornosti. Đorđević je podizao tri prsta prilikom svake postignute trojke, kao da je hteo da dokaže da je sve u redu sa njim, da je i dalje Srbin, iako završava posao do kraja i pobeđuje uvek kada je to potrebno, onda kada se crta nevidljiva linija između pobede i poraza, provalije i spasa, života i smrti.

Uoči Svetskog prvenstva, nastala je potera za likom koji će preuzeti krst časni i pokušati da vrati srpski sveti gral, tajnu poslednjeg napada, natrag u zemlju. Sale je znao da će doći po njega. Preuzeo je tim s tolikom količinom ambicije, da bi ga mnogi smestili radije na kauč, da gleda u džepni časovnik na lancu koji se klati levo-desno, nego na trenersku klupu.

Ali, Sale je znao još nešto. Da ovoga puta raspolaže, prvi put posle dugo vremena, sa trojicom igrača koji mogu da kopiraju sistem napada po modelu Đorđević-Danilović-Bodiroga.

Trebalo je, najpre, ubediti Teodosića da pročita Saletov testament u kom ga imenuje za naslednika. Teo je to učinio i konačno postao najbolji beli plejmejker na svetu, koga sada traži i NBA. Teo je, zapravo, bio suočen sa teretom jedinog igrača svetske klase, koji pored sebe nema bar još dvojicu superigrača koji mu pružaju privid sigurnosti kada ga udvoje, pa ne mora da šutira preko ruku i svih rezona, već sada njegove asistencije deluju kao teledirigovane rakete. Da li ih je sada pronašao?