До када ћеш да трпиш, народе Црне Горе

Пише: Милан Ружић

До када ћеш да трпиш народе црногорски? Изгледа да ти је мало што те више не зову твојим именом. Биће да ти је досадило да говориш језиком на ком си ојезичио и да пишеш писмом којим си се описменио. Дошло ти је да писце замениш онима који то нису и да твоја деца читају оно што нико пре њих није хтео да чита. Ако… Гусле си заметнуо, па се препустио чарима техно музике, јер је то она музика коју је, кажеш, одувек неговао црногорски крш.

Једно су приморска места и попуштања зарад бедне зараде од продаје образа и издавање и уваљивање плацева којекаквим странцима, па постајеш, народе црногорски, странац у рођеној земљи. Са свих страна твоје једро, које си вековима качио за брод Црне Горе, нападају ветрови Истока и Запада, а ти се приклањаш само западном, јер мислиш да је довољно јак да те однесе до оних земаља на које се угледаш, а чије си бомбе гледао како на тебе падају.

У новије време си се, народе црногорски, свео на увоз и извоз, било легалан, било на шверц. Зна се шта се шверцовало и куда и како су шверцери завладали не само тобом, већ и светом, али се не зна шта је тебе натерало да на то заборавиш. Већ дуго у свет извозиш памет, културу и веру, а за себе остављаш оно што си увезао од оних који ништа од тога и немају. Увезао си неверу, величаш глупост, дивиш се лоповима, дичиш се скрибоманима, хвалиш се двословним језиком, себе цепаш како би се ујединила. Извозиш Косово, извозиш Србе, извозиш себе. Увозиш оно што ти никада није требало и што ће те сатрти.

Славиш туђе славе, народе црногорски, величаш туђе медиокритете, на пиједестале си поставио све злочинце и кољаче свога рода, у песме си ставио оне који су певали док су твоји преци плакали. Своју си црногорску капу заменио НАТО шлемом испод ког се пре двадесет година смејала глава која је хтела да ти пресуди.
Уводиш санкције земљи која те је међу државе уврстила и крстом крстила. Пљујеш у кандило не би ли га загасила, дуваш у свеће како би омркао и име своје земље оправдао.

Никад није касно за покајање док постојиш, народе црногорски, и док постоји Господ иако си га продао и предао онима који би га наложили на ломачи. Свако ко данас у Црној Гори ћути, он је саучесник. Сваки онај који се крије је кривац. Свако ко се склања је зрео за суђење. Свако ко попушта, стеже себи омчу око врата. Сваки онај који пристаје на оно што му се ради, он је присталица нестанка. Свако ко је престао да се крсти, скршиће га камење историје. Свако ко одустаје, устао је против себе. Свако ко не гаји истину, гаји лаж. Ко није свој, не може бити ни туђи. Сваки од наведених је део удруженог злочиначког подухвата против себе.

Сви који трпе раскрштавање, расписмењавање, обесцрквљивање, разњегошавање, расрбљивање, раскосовљење, обмањивање, нека знају да не трпе они, него да ће тек да им трпе деца. Ко децу изда сада, нека својој деци ништа не објашњава у будућности. Биће глуви за вас. Овим што чините, умножиће вам се оне коверте и живећете у кули од коверата на овој ветрометини. Шта мислите колико ћете трајати?
А сви они Црногорци који се и поред бура залећу на ветар својим сићушним једрима, сви сте ви јунаци. Свако ко не једе оно што му се сервира је подвижник.

Сваки Црногорац који себе још увек тако зове, уместо Монтенегрин, он је понос целог свог народа, наравно српског. Онај који се у кући још увек кришом крсти и моли за залуталу Црну Гору, он је последња одбрана своје земље од домаћих душмана.

Не говорим ти ово због тебе, народе црногорски, ни због тога што нешто морам рећи и што желим да држим лекције, већ ово говорим због тога да би се наставио плач новорођенчади међу твојим клисурама, увалама и да би из тог камена могло расти нешто добро што ће море моћи да залива. Ако овако наставе они који су почели, чија ће се деца у Црној Гори рађати и чијих ће им вратова чизме бити гладне ако сте ви једини кривци за смрт своје земље?

Срећа би била да исто ово не важи и за Србију, ваш синоним који сматрате антонимом и ваша браћа за чијим вратовима вапе ножеви које вам даривају они који би цео свет сатрли.

Послушај, народе црногорски… Почуј свепесму своју када помислиш да је немогуће вратити се себи. И не може бити оно што желиш, али чујеш ли шта пева ветар са Ловћена док дува кроз Његошеву лобању… Звони по Црној Гори ободрење и страх немогућег од ових стихова: „Нека буде што бити не може!“

Ови стихови су твоја химна и твој повратак кући који сматраш немогућим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: