Do kada ćeš da trpiš, narode Crne Gore

Piše: Milan Ružić

Do kada ćeš da trpiš narode crnogorski? Izgleda da ti je malo što te više ne zovu tvojim imenom. Biće da ti je dosadilo da govoriš jezikom na kom si ojezičio i da pišeš pismom kojim si se opismenio. Došlo ti je da pisce zameniš onima koji to nisu i da tvoja deca čitaju ono što niko pre njih nije hteo da čita. Ako… Gusle si zametnuo, pa se prepustio čarima tehno muzike, jer je to ona muzika koju je, kažeš, oduvek negovao crnogorski krš.

Jedno su primorska mesta i popuštanja zarad bedne zarade od prodaje obraza i izdavanje i uvaljivanje placeva kojekakvim strancima, pa postaješ, narode crnogorski, stranac u rođenoj zemlji. Sa svih strana tvoje jedro, koje si vekovima kačio za brod Crne Gore, napadaju vetrovi Istoka i Zapada, a ti se priklanjaš samo zapadnom, jer misliš da je dovoljno jak da te odnese do onih zemalja na koje se ugledaš, a čije si bombe gledao kako na tebe padaju.

U novije vreme si se, narode crnogorski, sveo na uvoz i izvoz, bilo legalan, bilo na šverc. Zna se šta se švercovalo i kuda i kako su šverceri zavladali ne samo tobom, već i svetom, ali se ne zna šta je tebe nateralo da na to zaboraviš. Već dugo u svet izvoziš pamet, kulturu i veru, a za sebe ostavljaš ono što si uvezao od onih koji ništa od toga i nemaju. Uvezao si neveru, veličaš glupost, diviš se lopovima, dičiš se skribomanima, hvališ se dvoslovnim jezikom, sebe cepaš kako bi se ujedinila. Izvoziš Kosovo, izvoziš Srbe, izvoziš sebe. Uvoziš ono što ti nikada nije trebalo i što će te satrti.

Slaviš tuđe slave, narode crnogorski, veličaš tuđe mediokritete, na pijedestale si postavio sve zločince i koljače svoga roda, u pesme si stavio one koji su pevali dok su tvoji preci plakali. Svoju si crnogorsku kapu zamenio NATO šlemom ispod kog se pre dvadeset godina smejala glava koja je htela da ti presudi.
Uvodiš sankcije zemlji koja te je među države uvrstila i krstom krstila. Pljuješ u kandilo ne bi li ga zagasila, duvaš u sveće kako bi omrkao i ime svoje zemlje opravdao.

Nikad nije kasno za pokajanje dok postojiš, narode crnogorski, i dok postoji Gospod iako si ga prodao i predao onima koji bi ga naložili na lomači. Svako ko danas u Crnoj Gori ćuti, on je saučesnik. Svaki onaj koji se krije je krivac. Svako ko se sklanja je zreo za suđenje. Svako ko popušta, steže sebi omču oko vrata. Svaki onaj koji pristaje na ono što mu se radi, on je pristalica nestanka. Svako ko je prestao da se krsti, skršiće ga kamenje istorije. Svako ko odustaje, ustao je protiv sebe. Svako ko ne gaji istinu, gaji laž. Ko nije svoj, ne može biti ni tuđi. Svaki od navedenih je deo udruženog zločinačkog poduhvata protiv sebe.

Svi koji trpe raskrštavanje, raspismenjavanje, obescrkvljivanje, raznjegošavanje, rasrbljivanje, raskosovljenje, obmanjivanje, neka znaju da ne trpe oni, nego da će tek da im trpe deca. Ko decu izda sada, neka svojoj deci ništa ne objašnjava u budućnosti. Biće gluvi za vas. Ovim što činite, umnožiće vam se one koverte i živećete u kuli od koverata na ovoj vetrometini. Šta mislite koliko ćete trajati?
A svi oni Crnogorci koji se i pored bura zaleću na vetar svojim sićušnim jedrima, svi ste vi junaci. Svako ko ne jede ono što mu se servira je podvižnik.

Svaki Crnogorac koji sebe još uvek tako zove, umesto Montenegrin, on je ponos celog svog naroda, naravno srpskog. Onaj koji se u kući još uvek krišom krsti i moli za zalutalu Crnu Goru, on je poslednja odbrana svoje zemlje od domaćih dušmana.

Ne govorim ti ovo zbog tebe, narode crnogorski, ni zbog toga što nešto moram reći i što želim da držim lekcije, već ovo govorim zbog toga da bi se nastavio plač novorođenčadi među tvojim klisurama, uvalama i da bi iz tog kamena moglo rasti nešto dobro što će more moći da zaliva. Ako ovako nastave oni koji su počeli, čija će se deca u Crnoj Gori rađati i čijih će im vratova čizme biti gladne ako ste vi jedini krivci za smrt svoje zemlje?

Sreća bi bila da isto ovo ne važi i za Srbiju, vaš sinonim koji smatrate antonimom i vaša braća za čijim vratovima vape noževi koje vam darivaju oni koji bi ceo svet satrli.

Poslušaj, narode crnogorski… Počuj svepesmu svoju kada pomisliš da je nemoguće vratiti se sebi. I ne može biti ono što želiš, ali čuješ li šta peva vetar sa Lovćena dok duva kroz Njegoševu lobanju… Zvoni po Crnoj Gori obodrenje i strah nemogućeg od ovih stihova: „Neka bude što biti ne može!“

Ovi stihovi su tvoja himna i tvoj povratak kući koji smatraš nemogućim.