Древни српски манастири: Манастир Дубочица

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Дубочица je негда била манастир, али има већ 150 година да je претворена у парохијску цркву. Налази се на 14 километара далеко од Пљеваља, недалеко од колског пута Пљевља-Бијело Поље.

Лежи на лијевој обали ријеке Ћехотине, на једној невеликој пољани. С обје стране су висока брда, обрасла боровом и растовом шумом. Видик je из манастира узак и скучен.

Овамошњи народ држи да je ово најстарија црква у овим крајевима. Саграђена je у виду лађе, без звоника и кубета, a покривена je клисом. Дуга je око 13, a широка око 7 м. Зидови су унутра исликани и фреске се још познају.

Црква je напукла давно, и замазивање пукотина квари фреске. Црква je посвећена Св. Николи. Иконостас je старе израде. Особито je интересантан горњи дио иконостаса, који се одликује необично вјештим дуборезом. Ha амвону je исклесан у камену двоглави opao са раширеним крилима и подсјећа на грб Немањића. A изнад амвона виси дрвени полијелеј, велик у пречнику 2 м, лијепе израде.

Црква je имала конаке око 30 м дуге и на спрат. Главна кућа испред цркве изгорела je пред Балканским ратом, a друга je изгорела 1923 год. кад je овдје убијен поп Ристо Ненадић. Све куће леже још у рушевинама, a како овдје не живе калуђери, куће се и не обнављају, a ради се на томе да се подигне парохијски дом. По натпису изнад врата унутра дознаје се, да je црква сазидана 1565 г, трудом и подвигом игумана Павла са осталом братијом. Црква je исликана 1682 г. Иако постоји овај натпис, овдашњи народ вјерује, да је ово задужбина Немањића.

Манастирско имање je невелико и налази се око манастира. Управа цркве га издаје под аренду у корист цркве. Некада je овдје живјело повише калуђера и издржавали су се од рада ман. добара, чувања стоке и писаније. Од тога доба je остало десетак србуља, које се налазе у трошном стању.

Околни народ, без разлике вјере, одавао je Дубочици силно поштовање, и народ из далеких крајева долазио je овдје на сабор о Петрову дне, Покрову Св. Богородице и Благовијестима и тада je падало доста прилога у натури. Долазиле су a долазе још и данас, муслиманке да се помоле Богу и да принесу прилоге.

Од када je Дубочица постала парохијском црквом, овдје je највише попова било од свештеничке куће Ненадића. Попови су се, да би обезбиједили ман. добра од пљачке и отимања, држали добро са виђенијим муслиманима у Пљевљима и ови су заштићивали манастир, те манастир није био никада рушен, паљен или пљачкан. Једанпут су колашински Турци пошли да опљачкају манастир, али у путу им се прикаже нека чудна свјетлост и грмљавина и врате се, a један их прекори и назове кукавицама, пa пође сам, али прије но што дође до манастира, укочи се и узме. Послије су га његови донијели у манастир и догнали вола у дар да му се чита молитва. И оздравио je.

Дубочицу овамо зову „мали Острог“. Овамо се долази на молитву с вјером и надом, a то вјеровање, иако je нешто попустило, и данас постоји. У Дубочици има један ферман, у коме се забрањује султановим чиновницима да свраћају у Дубочицу и да се бесплатно хране.

Литература: Народна Енциклопедија С. Х. С. и Шематизам срп- ско-православне митрополије херцеговачко захумске 1890 го- дине.

Зетски гласник, V/1933, бр. 89, стр. 3.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: