Древни српски манастири: Манастир Градиште

Из књиге Древни српски манастири, аутора  Андрије П. Јовићевића

Ha путу од Петровца ка Спичу налази се на манастир Градиште. Манастир лежи на једном кршевитом брежуљку изнад колског пута, на 15 минута далеко од мора, a између села Калудерца и Буљарице.

Са манастира je веома лијеп поглед на море и околину, и гледајући га са стране чини вам се, да ту стоји на мртвој стражи и пази на ред и мир. Околина манастира je врло романтична. Од подножја брдашца, на коме je подигнут манастир, пружа се плодно Надлушко поље к истоку уз морску обалу за читаво пола сата хода, пуно винограда, њива, воћњака и маслина. Манастир има тамо највећи дио свог имања.

У манастирском су дворишту двије цркве, старија Св. Николе и новија Св. Саве. Одмах изнад манастира je мала црквица Св. Госпође. Мала црква и црква Св. Николе су старог постанка. Говори се, да je и овдје као и у манастиру Режевићу била гос- тиона за путнике.

Тада je манастир био мањих размјера, само са неколико малих ћелија. Једно предање тврди, али без основа, да je манастир основан 1116 г., a друго предање каже, да je био фи- лијала манастира Дечана. У једној повељи краља Милутина манастиру Ротачком спомиње се и манастир Градиште, a то доказује да je манастир подигнут још за доба Немањића.

И мала црква Св. Госпође и црква Св. Николе поправљене су и живописане 1620 г. Натпис у малој цркви тврди, да је храм пописан трудом и трошком трију ктитора Стијепа Јунковића, Никана Андричића и старца Андрије из Црне Горе, за врије-  ме црногорског владике Рувима.

A у натпису цркве Св. Нико- ле који je напола пропао, стоји да je црква пописана за вријеме црногорског владике Рувима, трудом игумана Дионисија 1620 г. Цркву je живописао поп Стахија Будимљанин.

По натпису на крсту иконостаса цркве Св. Николе зна се, да гa je направио и приложио капетан Thуро Иванов Греговић 1795 г. за вријеме игумана Максима Зеновића. Ове исте године je направио иконостас зограф Василије из Рисна.

Фреске у објема црквама дјело су вјешта живописца, али су, на жалост, усљед влаге и кише скоро пропале, a на своду сасвим пропале. Тек сада, када je већ доцкан, покривене су обје цркве. Још се понешто познају фреске Стевана Немање, Св. Саве, Стевана Првовјенчаног, Уроша, краљице Јелене, Стевана Дечанског и других.

Црква Св. Саве je главна манастирска црква и новијег je да- тума, a подигнута je на темељима неке старе порушене цркве, која je око 1500 г. овдје постојала. Црква je грађена од четвр- тастог тесаног камена, наизмјенично бијелог и црвеног, што даје лијепу слику.

И ова je црква скромних размјера. Цркве Св. Николе и Св. Саве имају звоник са пo три окна, a мала црква само ca једним окном. Овдје нема ни манастирске куле, ни кубета, зато манастир и не чини онакву фигуру као Режевић и Прасквица.

Кад су Млечићи разорили манастир Ротац, онда je на заузимање паштровских кнежева један дио његовог имања, који се налазио у Надлушком пољу, припао овом манастиру, a један дио манастиру Прасквици. Имање које je припало Прасквици давно je отуђено, a Градиште je и до данас задржало свој дио. Један дио ротачких калуђера пo разрушењу манастира настанио се у манастиру Градишту, пa пo томе вјероватније je, да je Градиште био филијала манастира ротачког, a не манастира Дечана.

Кад су Млечићи разорили Ротац, манастирско имање око Спича раздијелили су својим присталицама, a на ротачком имању у Паштровићама почеше насељавати језуите, да преко њих поткопавају православље у Паштровићима. Паштровићи су се томе одупирали и језуити се нијесу могли одржати међу њима, зато je млетачка влада најпослије пристала, да ово имање припане манастирима Градишту и Прасквици.

Недалеко од манастира je Дабов Крш, гдје je била граница између Аустрије и Турске, a нешто више била je тромеђа између Црне Горе, Аустрије и Турске. Тамо je Бошковића кула, позната из старијег доба, пa село Коњоше, одакле je био Кaњош Мацедоновић, кога je као издајника опричао Стеван Митров Љубиша.

Много више од осталих манастира у Паштровићима, пострадао je 1785 овај манастир. Тада су га Турци опљачкали и оштетили, да je за дуго био пуст. Tом приликом je погинуо чувени поп Андровић, који je хтио да убије Махмут-пашу.

Од знатнијих настојатеља заслужни су да се спомену: јеро- монах Инокентије Павловић, за чије су доба извршене знатне оправке на манастирским кућама и архимандрит Синесије Да- видовић, за чије je доба 1876 год. извршена обнова манастира.

У манастиру je одавно постојала школа, у којој су калуђе- ри поучавали дјецу, a у једној манастирској кући још и данас постоји Основна школа.

Литература: Шематизам Бококоторске епархије за 1869 г.; „Бока“ од С. Накићеновића; Цетињска „Просвјета“ за 1895 г.

Зетски гласник, VIII/1936, бр. 14, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: