Древни српски манастири: Манастир Косијерево

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Овај манастир подигнут je одмах до ријеке Требишњице, нешто испод манастира Добрићева, a с лијеве рјечне стране. Долина ријеке Требишњице je прилично дубока и уска, зато je одавде видик скучен и узак. Изнад манастира се дижу Косијерске стране, a с друге стране добрићевско брдо Осоје. Свуда je ријека прилично вијугава, пa je видик и горе и доље скучен. Али положај на коме се манастир налази лијеп je и за калуђерски живот погодан.

Испод манастира се пружа низ рјечну обалу пространа и дугачка лука, Горња и Доња Бара, благо стрмена, обрасла травом, a оивичена поред обале разним дрвећем; ту je у непосредној близини ријека, која je овдје на повећој дужини тиха, дубока и пуна рибе, понајвише пастрве.

Овдје се човјек, који тражи мира и спокојства, одмори и заборави на свакодневне муке у животу. Села су удаљена прилично. Петровићи и Дубочани, најближа села, удаљена су скоро један сат. Брда с једне и друге стране ријеке су шумовита. До сада
je приступ био отежан, јер je манастир био удаљен од главних путева пo 2-3 сата, a сада je изнад самог манастира проведена жељезничка пруга Требиње-Билећа, и сада се лако може доћи до манастира, што му и даје много већу важност.

О постанку овог манастира не зна се ништа, као што се не зна ни за Добрићево, Тврдош и Завалу. Народно предање приписује постанке ових манастира цару Константину, али je то нетачно.

У манастиру Косијереву чува се печат с натписом: „печат рождества пречисте Богородице у манастиру Косијерево СУЗИ“ (6778). Према томе би значило, да je прављен 1270 год, a онда да je нешто прије тога подигнут и манастир, средином 13
вијека. Израда печата пo свој прилици није из онога доба, него из доцнијег, пa je година узета са старог. Овај печат пo изради и облику личи ономе у манастиру Завали, али je година на овоме јасна. Црква je била посвећена Малој Госпођи. У њој je било тијело Св. Арсенија од 1884 г, када je пренесено овамо из манастира Ждребаника, пa до 1914 г. када je одавде пренесено у манастир Острог у почетку свјетског рата. За вријеме свјетског рата овај манастир je 5 августа 1914 год. порушен. Аустријанци су минали цркву и до темеља je срушили, a остале куће предали ватри, те je све уништено и упропашћено. Немарношћу ондашњих калуђера све су утвари, са незнатним изузетком, изгореле. Кућа испред манастирског дворишта, која je била главна, срушена je до темеља. Манастир je, пo предању, био седам пута пљачкан и паљен, али je овога пута потпуно уништен и са земљом сравњен. Уколико се даје данас пo остацима утврдити, црква je имала велику цркву и припрату, и била je дуга 15, права црква широка 12, a припрата 5.50 м. Права црква била je тробродна, као и црква у Добрићеву, са три олтара, од којих су два са стране мања. Имала je мало кубе, које се ослањало на четири зидна стуба, и звоник са три звона. Припрата je била одвојена од праве цркве зидом, на коме су била ниска и уска врата, пa je тај зид доцније уклоњен, a само je остао свод у виду великог лука.
Црква je била молована, и била je веома ниска. Преграда између цркве и припрате дигнута je негдје око 1864 г. До олтара je била скривница, гдје су се криле црквене драгоцјености. Манастирско двориште било je окружено кућама са све четири стране. Највећа je била кућа испред дворишта, названа трпезаријал. Она je била подигнута на засвођеним подрумима и била je дуга 22, широка 8 м. Све су куће биле везане једна за другу, те je манастир, гледан са стране, изгледао као тврђава.

Главна капија била je до „трпезарије“ и била je висока 150 a широка нешто више од 0 35 м. Раније je капија била пространа, да je могао унутра ући коњ и коњаник, пa су Турци често улазили унутра на коњима и правили зулуме. Калуђери су зато дали
врата поужити, да je једва могао ући човјек и то посатице. Ha једној плочи до врата била je уклесана султанова тура са царским ферманом, који je дат манастиру, да му нико не смије правити насиље. Отада су Турци, плашећи се казне, мање досађивали овом манастиру и нијесу смјели насилно проширити врата да улазе на коњима.
Велика сличност постоји у плану и изради цркве манастира Косијерева и Добрићева, пa се да мислити, да имају заједничку старину; можда им je и постанак заједнички.

Ваљда зато што су у непосредној близини један другога, један с једне a други с
друге стране ријеке Требишњице, или пo заједничкој традицији о постанку, братства једног и другог манастира одржавала су братске везе, ишла су једна код других на разговор и гошћење, ради договарања о заједничком раду и о очувању ових светиња. Ово je трајало све до 1878 год. када их je ријека Требишњица као државна граница подијелила и Косијерево остало у црногорској a Добрићево у аустриској граници.

Када су Турци 1687 године избјегли из Херцегновог и дошли у Требиње, онда су пострадали и Добрићево и Косијерево, јер су Турци оба опљачкали. Том приликом пропале су многе манастирске знаменитости. И за читавих 100 година Косијерево je било пусто. Бањани, негдје око 1795-1800 г, замоле игумана манастира Добрићева Дионисија Балаћа, Требињца, да дође у порушени манастир Косијерево, да га уз помоћ њихову обнови. Овај се одазове позиву и манастир обнови у почетку 19 вијека. Дионисије je управљао манастиром све до смрти 1833 г. и за његово доба манастир je не само обновљен него и унапријеђен. Иза овог манастиром je управљао игуман Теодосије Мишковић из Петровића до 1863 год. Њега су Турци, пo наговору мостарског паше, отровали у Мостару. Манастир je запустио опет од 1875 год, од херцеговачког устанка, када су га Турци огњем уништили. Када су се калуђери повратили послије 1878 г., нашли су само цркву, остало je све било изгорело, и тада су неке ћелије обновљене, a неке су и даље остале у рушевинама.

Највећу штету je манастир претрпио 1914. када je црква рушена до темеља. Том приликом, неким чудом, звона су пала у грохот, али су остала читава. Њих су наши људи нашли, откопали и сакрили, и сачували их да их не однесу Аустријанци.
Овдје je био дуго времена настојатељ вриједни Никифор Симоновић, данашњи архимандрит и управитељ цетињског манастира, a од 1927 год. управља манастиром јеромонах Григорије Радуновић, који je успио да обнови једну велику и неколико малих кућа, очистио манастирско двориште, открио темеље цркве и довео изворску воду у манастир. А ускоро ће се пo новом плану подићи црква, сигурно на новим темељима, много већа и љепша од прве.

Манастир je од старине имао и једну капелицу, која је била од чатме. Њу je данашњи настојатељ преправио, мјесто чатме ставио зид, и данас се у њој врши служба.
У манастиру je од знаменитости сачувано: једна света нога, али се не зна чија je, a на кивоту пише: „1742“; пa једна рукописна књига писана на пергаменту, али, нажалост, нарочито су искидани и однесени листови са почетка, краја и на много мјеста из средине, те се не може знати година њена постанка, ни ко ју je писао. Овдје je једно велико еванђеље, оковано тешким сребрним плочама, a приложио га je игуман Теодосије Митровић 1860 године.

Манастир Косијерево имао je много књига и разних утвари и све je то пропало за вријеме пљачкања и паљења. Проигуман Дионисије донио je књигу Стари и Нови завјет из Свете Горе 1592; презвитер Стефан из Корјенића приложио je Божидарев
зборник 1594, јеромонах Герасим приложио je једну књигу 1653; јеромонах Теодосије Копривица приложио je кандило 1725. Ha једној књизи у манастиру Житомислићу пише, да су Турци, кад су похарали Дробњаке и цркву, узели ову књигу, коју je откупио „Рустембег Диздара Клобучког“ и предао je манастиру (Косијереву) игуману Кирилу Андријашевићу 1794 г. Ова је књига, пo свој прилици, била својина манастира Косијерева, пa je неким путем доспјела у неки дробњачки манастир, одакле су je узели Турци и предали игуману манастира Житомислића, да je преда манастиру Косијереву, када се обнови.

Манастир има богато имање у Бањанима, Кнеждолу, Опутној Рудини, Никшићкој Рудини, Грахову, 2 воденице на ријеци Требишњици, кућу у Требињу. Остало имање које je имао у границама Херцеговине, пало je под аграрну реформу. Од прихода са овог имања и с приходом обвезница ратне штете, овај манастир може напредовати и постати угледан. Кад би се овдје успоставило братство од 4-5 калуђера, манастирско имање у близини манастира могло би се уредити да постане једно угледно
добро.

Литература: Цетињска „Просвјета“ 1899, Записи и натписи од Љ.
Стојановића.

Зетски гласник, V/1933, бр. 52, стр. 2; бр. 53, стр. 4.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: