Древни српски манастири: Манастир Подластва

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир je подигнут на ивици Мрчева поља, испод Грбаљског села Ластве, a до  ријеке Дреновштице, која долази од Побора. Крај у коме je Подластва пo положају je диван, романтичан и врло приступачан. Налази се одмах изнад колског пута Котор-Будва.

Положај je пo природи удобан, a земљиште удешено за културу, али je сада у веома запуштеном стању. Вриједна рука овдје би направила један диван перивој, јер овдје роди све јужно воће: маслина, лимун, неранџа, смоква и др. Испод манастира се пружа Грбаљско или Мрчево поље, које иде од Тивта до близу Будве, a то манастиру даје љепши изглед и отвара му бољу будућност.

Не зна се ко je положио темељ овом манастиру. Предање везује његов постанак са именом цара Душана. По том предању, Душан je овуда прошао 1350 г, и тада основао овај манастир. Исто предање тврди да je нека краљица подигла Краљичин Град у Пелинову, да je Св. Сава пролазио кроз ово мјесто кад je пошао у Јерусалим, да су Немањићи основали манастир у Врањовићима и да je кнез Лазар из Грбља.

Манастирска je црква мала, рађена у виду лађе и унутра живописана, али нема ликова Немањића. Нема кубета, a има мали звоник. Иконостас je изградио и иконе насликао зограф Ђорђе Димитријевић 1774 г. Црква je посвећена Малој Госпођи. До цркве су четири велике ћелије с потребним подрумима. Манастир припада Грбљу, који се још од старина дијели на четири кнежине, и свака je кнежина, за вријеме скуна, имала своју ћелију.

Овај се манастир спомиње још од најстаријег доба. Никола Ерцеговић из Врановића приложио му je 1419 г. цекин свијећа. Године 1427 овдје je донесена грбаљска установа (закон) од 126 тачака. За вријеме млетачко турског рата манастир je спаљен, вјероватно од Млечића, јер су они стално и нарочито уништавали српске манастире и прогонили православље. Они су разорили манастир Ротац код Спича, манастир на Цетињу при оступању 1692 г, манастир Тврдош код Требиња и још много њих, тобож под изговором да не користе Турцима. Манастир Подластва je обновљен 1700 г. Ha једној петохлебници стоји, да ју je саковао игуман Ластве 1736 г.

Првобитна црква, која je била до темеља разваљена, била je много већа, a могуће je да је имала и кубе. Њени се темељи једва познају. Данашња црква не покрива потпуно темеље старе цркве. За вријеме рата са Французима манастир je опет страдао, пa je други пут обновљен 1812 г. Кад je букнуо бокешки устанак 1869 г, манастир je изгорио, пa je пo трећи пут обновљен 1874 г. За вријеме свјетског рата Црногорци су држали у манастиру муницију и кад су отступили 1915 г, запалили су муницију и од тога je манастир изгорио. Thелије су данас откривене и зидови знатно оштећени. Ни црква није у добром стању и фреске ће, без сумње, пропасти од влаге.

Манастир je негда био врло богат; имао je своје млинове, простране шуме и ливаде. Његови настојатељи одржавали су тијесне везе с Русијом, особито у 18 вијеку. Од прве половине 19 в. овдје je постојала школа у којој су монаси поучавали дјецу.

Овдје су били као јеромонаси Висарион Љубиша и Митрофан Бан, доцнији митрополити Црне Горе. Овдје je живио и архимандрит Стеван Вучетић, приврженик руског двора, кога је гонила млетачка влада, те je морао пребјећи у Црну Гору. A овдје je био неко вријеме и архимандрит Василије Перазић, чувен као учитељ, a који je доцније прешао у ман. Прасквицу. У Подластви je био кратко вријеме игуман Гедеон Јуришић, писац „Дечанског Првенца“.

Овај манастир je играо врло важну улогу у животу Грбља. Кад je требало донијети неку важну одлуку, претставници од четири кнежине скупљали су се овдје на вијећање. Грбљани су много страдали од Млечића и борба против Млечића трајала je све до краја 17 в. и до тада су живјели слободно, самостално и независно.

За вријеме дуге борбе Млечићи су одвели у ропство много Грбљана, одакле се већина није вратила, a много су и стријељали. У дугој борби ман. Подластва давао je Грбљанима много утјехе и потстрека да истрају и истрајали су дуже него се могло очекивати, јер су били у врло тешком положају.

Овај манастир, који je негда вршио знатну историско културну задаћу данас даје врло рђаву слику. Са његовим пропадањем пропада и традиција, која je везана за њега, a која je била и знатна и славна.

Литература: Шематизам Бококоторске епархије за 1894; „Бока“ од С. Накићеновића; Цетињска „Просвјета“ за 1895 г. и Записи и натписи од Љ. Стојановића.

Зетски гласник, IХ/1937, бр. 69-70, 28, VIII, стр. 3.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: