Древни српски манастири: Манастир Сопоћани

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир je југо-западно од Новог Пазара, у непосредној близини јаког врела ријеке Рашке, која се кроз Нови Пазар улива у ријеку Ибар код Рашке. Манастир je на лијепом положају. Изнад манастира се дижу велика брда, која га штите с те стране. Мјесто, на коме je манастир, равно je, a приступ к манастиру води уз ријеку Рашку, лошим колским путем. Овдје je манастир био у скровитом заклону, далеко од главних путева. У манастиру je живот био миран, и безбједан, јер je манастир имао велико имање, које му je приложио његов оснивач. Околина манастира je данас скоро гола и нема трага од старе културе шљива и др. воћа. Све je изумрло. Манастир je основао Краљ Урош Велики око 1265 г. Прагови и вратнице на главним вратима су сачувани и на њима нема никаква натписа; a нема нигдје ни на фасадама, нити je година постанка игдје забиљежена. Црква je иконописана 1266 год. Дужина цркве изнутра износи (с олтаром) 25, ширина 7, a са пјевницама 14 м. Сопоћани су разорени 1689 год. исте године кад су Турци разорили и Милешево, Ђурђеве Ступове у Студеницу. И Сопоћани су отада остали у рушевинама пa све до скоро, до 1926 г., када се почело радити да се обнови. Данас je црква покривена привремено циглом, a са осталом обновом се застало. Сопоћани су као краљевска лавра дошли на треће мјесто, дакле, одмах иза Милешева. Црква je посвећена Светој Тројици и има олтар, главну цркву и припрату, уз олтар проскомидију и ђаконик, a уз припрату с обје стране пo једну капелу у које се улазило из припрате, a у сјеверну капелу и споља. Капеле су спојене с проскомидијом и ђакоником, и изгледају као два црквена крила. Отуда je црква тробродна и сваки брод има посебни кров. Кров средње цркве уздиже се над споредним крилима. Над амвоном се диже на великим бочним колонама кубе с осам прозора. Олтарска апсида je велика; проскомидија и ђаконик немају спољашњих олтара. У олтару се још држи подграда за сјеђење. Испред цркве је била манастирска кула за звона, чији су врхови порушени. Сав простор између цркве и звонаре био je засвођен и покривен, a сводови су се ослањали на предње лице цркве, на звонару и ступце, који су постављени около и повезани међусобно сводовима. Уоколо су били сједници, који и данас постоје. Овога засвођеног простора пред црквом, управо, отвореног тријема, немају остале цркве, a овај дио je служио као предворје, гдје су се одржавали скупови виђенијех људи, a и за молитву. Овдје су сахрањивани сви знаменитији служитељи манастира.

У зиду између преграде на женској припрати, одмах изнад великих врата, постоји велики прозор. To даје повода мислити да je припрата подигнута доцније. Овај прозор постоји и данас. Ha олтару постоји велики двојни прозор, али je средишњи стуб оборен. Довраци и прагови на вратима и прозорима су од бијелог мермера, a и патос je исто тако патосан мермерним плочама бијеле боје. Сва црква и сви мањи дјелови грађени су од сиге. Портали су романски. Довраци на улазним вратима и на прегради између припрате и цркве састају се горе у виду лука, a састоје се из четири степенаста реда и дају врло лијепу фигуру и одају каменорезачку вјештину. Сопоћани долазе у ред наших најљешпих старих цркава. Манастир je за дуго био изложен влази, води и сваком злом времену, пa je зато дуго вријеме пао свод, који je скоро поново рестаурисан. За то вријеме су фреске у већини пропале. Још се држе поједине слике и композиције, али су и оне начете влагом и избодене турским бајонетима и куршумима. Свуда се пo фрескама виде зрнобојине, a особито су сликама уништаване очи. Живопис се одликује сликама натприродне величине. Ha јужној фасади у цркви доста добро су очуване слике краља Уроша са сликом цркве у руци, оца његова Стевана Првовјенчаног и Стевана Немање, и старији млађега држи за руку и приводи Богородици, a ова њих Христу. Ha сјеверној фасади у припрати насликана je смрт мајке Урошеве Ане и над њеним одром сва породица, a снаха Јелена љуби joj руку. Ha једној фасади су слике Уроша с Драгутином и Јелена с Милутином, и претстављени су како приводе своју дјецу Богородици. Фреске Христа, Богородице и разни догађаји из њихова живота одликују се љепотом, изразитошћу и савршенством. Кичица одаје сликара умјетника и велика je штета за науку, што су многе фреске изгребене и избушене, те се не може прозрети права љепота и умјетност њихова. И предворје цркве било je иконописано.

Фреске се познају на лицу цркве и назиру се на стубовима. Овдје je сахрањен у цркви њен оснивач краљ Урош. Кад гa je побиједио син Драгутин 1276 г., он je утекао у Захумље, закалуђерио се и добио име Симон. Кад je умро, тијело му je пренесено овамо и сахрањено у његовој задужбини. У 18 в. могао се његов гроб видјети с десне стране у цркви. Овдје je с лијеве стране цркве према краљевом гробу сахрањен српски архиепископ Јоанићије 1279 г., a тврди се, – да je овдје сахрањена и мајка Урошева Ана, и то баш испод слике, која претставља њезину смрт. При откопавању и чишћењу цркве изнутра, нађена су два саркофага, један већи a други мањи, и сваки има само тешки поклопац и два чела, и мисли се да je један био Урошев, a други Анин. Урош je овамо пренио тијело свога оца из Студенице 1266 г. Сопоћане су пазили владари Немањићи и обасипали их даровима и повластицама. Зна се, да je краљица Јелена Урошева приложила Сопоћанима један скупоцјен крст с пет честица Св. дрвета и четира драга камена. Крст je овдје постојао у XVIII в. али гa je од тада нестало. Близу Сопоћана je био стари Рас, гдје je једно вријеме било сједиште прве српске државе и српских великих жупана. Промјеном прилика и Рас губи своју политичку важност и средиште се преноси одавде.

Отада и манастири у близини Раса губе важност и постепено опадају, или се све до XVIII в. одржавају. У Императорској библиотеци у Петрограду налази се књига, коју je пo заповијести игумана Германа писао 1526 г. поп Дмитар у манастиру „Сопоканехъ“. A на једној панагији у манастиру Лепавини стоји, да je својина Сопоћана у Расу, гдје су мошти прво мученика и архиђакона Стевана. Овдје су 1614 г. написана два пролога руком неког Пахомија. Ha зиду у манастиру нашле су се биљешке, да je рашки митрополит Арсеније 1724. г. посјетио Сопоћане у рушевинама и у запису на зиду излио свој бол запуштености ове величанствене грађевине, и да je 1759. г. неки поп Милован дошао у разрушени манастир Сопоћане. Сопоћани су, као и многи наши манастири преживјели страшне дане. Од разорења 1689 г. нико није покушао да га обнови, и за то вријеме црква je служила као пландиште стоке. 

Очуван je мермерни патос. Прије неких 30 година почели су се Срби скупљати код ових рушевина и поново вршити службу, али о обновљењу нијесу могли ни помишљати. A сада, када нема сметње, један нарочити одбор, уз прилоге народне и помоћ државну, ради на обновљењу манастира. Но за тај посао потребне су велике суме, које само држава може дати. У цркви je нађена једна агиазма, велики камени суд за чување богојављенске водице, али није нађен заклопац; можда je изломљен. Првобитна манастирска чесма била je одмах испред цркве, која je ту избијала кроз нарочите чункове. Вода се доцније изгубила, a сада je пронађена и изведена до самих манастирских врата. Овдје се у данашње доба одржавају сабори на Свету Тројицу, као на дан храма, пa на Врачеве иза Петровадна (1 VII пo ст. к.) и на Велику Госпођу. – Тих дана скупља се овдје много народа из ближње и даљне околине да се провесели и захвали Богу, што je доживио да у слободи живи и да се слободно Богу моли. Срби ових крајева сјећају се свих зала и несрећа, које су пренијели и не заборављају патње, у којима су се родили и живјели, пa весела срца долазе на ова стара светилишта и не жале жртава да сва Немањићева лавра опет пропоје и освјежи успомену на немањићско доба. Сопоћани су били у реду првих српских манастира, јер су достојно вршили своју вјерску, културну и националну мисао. Манастири су пропали и Турци нијесу допуштали да се обнове.

Сопоћане у срцу Рашке, гдје се je зачела прва српска држава, Турци нијесу могли трпјети, и зато су их и уништили. Сопоћани су негда имали богато имање, a данас од тога нема ништа. Цијела његова добра, која су се равнала са добрима првих манастира, данас су се свела на неколико њива око манастира, a манастир од тога не може живјети, нити постојати. Данас опет врло je тешко пронаћи отуђена његова добра, јер je вријеме пребрисало све успомене на то. Зна се да je манастир имао на извору Рашке своје воденице, a оне су у рукама приватног лица, које je купило у неког Турчина. Манастир ће се обновити, али му треба и живот осигурати.

Oко цркве било je много кућа, али су све до темеља порушене, данас им се не зна знак ни за темеље.

Литература: Записи и натписи од Љ. Стојановића, Историја Срба од Јиричека у преводу Ђ. Радоњића, Православни манастири у средњовјековној Србији од В. Марковића и Народна енциклопедија С. X. С.
Зетски гласник, XII/1940, бр, 820, 821, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: