Дронови вребају и оне који иду по воду

Пише: Игор Дамјановић

Хуманитарна мисија евакуације угрожених из градова у којима нема ни струје и грејања, а налазе се под ударима украјинске артиљерије

Слободних места у сали Доњецког театра опере и балета готово да нема. После двоипогодишње паузе, од јесени ове године овде се поново организују концерти. Један од учесника концерта Сергеј Москаљков, иначе уметнички директор Руске опере, пре свог наступа изговора следеће: „Молим вас да поздравите ’генерала хуманитарне војске’ Јуру Мезинова, човека који је спасио више од 500 цивила из угрожених подручја. Он је данас са нама”.

Испоставља се да Мезинов седи поред мене. Представљам му се да сам српски новинар. Срдачност није крио и позвао ме да након концерта са њим и његовим пријатељима, укључујући и баритона Москаљкова, попијем кафу. Сазнајем да се сутра спрема за Селидово и Украјинск, градове које је у септембру и октобру заузела руска војска. Жали се да ће морати да иде сам, јер је његова група волонтера непланирано остала у другом региону. Поучен искуством из Мариупоља, када сам помажући човеку који је делио хуманитарну помоћ успео да се пробијем у тај град док су још трајале борбе, Мезинову предлажем исто. После краћег размишљања прихвата, али уз упозорење: „Овде је много опасније него тада у Мариупољу, мораш скинути све ознаке „прес” и што мање разговарати са цивилима и војницима, јер им твој акценат може бити сумњив. Ако неко пита за тебе, рећи ћу да си из моје групе волонтера“.

Договор пада да кренемо ујутро у шест сати. Међутим, око 5.30 часова, у исто време када сам укључио будилник, звони ми телефон. Мезинов ме обавештава да се наш пут одлаже до даљег, зато што се на његовом џипу покварило напајање РЕБ-а (уређаја за радиолектронску борбу), предвиђеног да открије и преусмери дрон ако је ваше возило његов непосредни циљ.

Око девет сати се јавља поново и саопштава да је напајање поправљено и да убрзо крећемо. Пут до Украјинска и Селидова води преко Авдејевке, града-тврђаве на десетак километара од Доњецка, за кога су се целе две године водиле крваве борбе. За разлику од марта месеца, када сам тамо боравио први пут, ситуација је сада другачија. Украјинци су током лета и јесени одбачени неколико десетина километара и више нема ризика од удара дронова.

У Авдејевки стављамо панцир-прслуке, на главе стављамо шлемове, палимо РЕБ и крећемо за Украјинск. Овај градић од десетак хиљада становника Руси су заузели крајем септембра током Селидовске операције. До њега идемо земљаним путем, по коме се због благог јутарњег мраза крећемо отежано. Земља није ни смрзнута, ни гњецава, што даје ефекат као да идемо по леду. Мезинову се ово не допада, јер при брзини од 30 до 40 километара на сат представљамо лаку мету за дрон. На нашу срећу, током ових десетак минута детектор дрона се ниједном није упалио. Моја дужност је била да пратим рад детектора који личи на воки-токи. Активира се када се на мање од километра појави дрон кога може да препозна по типу и одреди његову удаљеност.

Улазимо у Украјинск. Без обзира на велику напетост која тамо влада, лично ме охрабрује што је већина инфраструктуре тамо остала цела, укључујући и стакла на стамбеним зградама. Ово нам говори да је интензитет борби овде био знатно мањи него у Мариупољу, Волновахи, Авдејевки, Угљедару и Бахмуту, где је уништење стамбеног фонда близу 100 одсто. Мештани са којима разговарамо, већином старији људи, истичу да је дронова мање него пре месец дана. Наводе да град туче артиљерија и да је недавно погођена стамбена зграда у близини школе. У Украјинску снабдевање основним животним намирницама је колико-толико успостављено, па овде углавном делимо лекове за хроничне болеснике.

Из Украјинска настављамо ка Селидову, месту које је пало месец дана касније. Јуримо путем брзином од 120 километара на сат. На сваких стотинак метара стоји олупина спаљеног војног или цивилног возила, или гареж који указује одатле уклоњен циљ погођен дроном. Пут је пун рупа, а посебну пажњу Мезинов обраћа да избегне кратере од дејства артиљерије дубине и по метар. У два наврата детектор је показао да је ФВП дрон на мање од 200 метара и добијам инструкцију да пратим голим оком на небу према страни са које може да долети. „Уколико циљају нас, РЕБ би требало да дрон одбаци најмање на десетак метара, а наш блиндирани џип штити нас од гелера”, прича у даху Мезинов и додаје: „Међутим, то није сто одсто гарантовано, па ако видимо да дрон лети према нама, морамо потражити заклон уз пут а можда и покушати да напустимо џип. Буквално у секунди треба донети исправну одлуку од које ти зависи живот.”

Имали смо среће да овога пута, нисмо се нашли у овако ризичној ситуацији. Поред кратера онај ко вози великом брзином по овом и сличним ризичним путевима мора да отвори четворо очију да не набаса на противтенковску мину, које Украјинци током ноћи могу поставити дроном.

Улазимо у Селидово. Оштећења на инфраструктури, као и у Украјинску, што значи да су борбе за овај град, где је до рата живело 25.000 људи, такође биле мањег интензитета. То што су многе стамбене зграде практично нетакнуте, њихове станаре је, може се рећи, довело у двоструку замку, стварајући им илузију да ту могу остати. Међутим, сада им са једне стране на врата куца зима без струје, воде и грејања, са друге прете им дронови који циљају све што се креће.

„Од 21. августа смо без струје, вода је искључена још раније”, прича нам један од мештана зграде за коју смо донели агрегат, грејалицу и поделили већину претходног дана купљене хране. Уз псовке додаје да је сада још теже јер нема грејања. Док чекам у дворишту стамбеног блока да Мезинов убеди две старије госпође, рођене сестре, од којих једна има ћерку у Доњецку да крену са нама, поред мене пролази човек који гура бицикл. Зауставља га станар зграде и хрли му у сусрет са нескривеном радошћу: „Па ти си жив, дивно, а твоји?” Добија потврдан одговор да су добро. Слушајући њихов разговор, сазнајем да човек живи у следећем блоку и да је кренуо ка оближњем парку да исцепа дрва, утовари их на бицикл и дотера кући. Прича да је први пут за два месеца изашао из дворишта зграде: „Натерала ме нужда, јутрос први мраз, морам… Ето, Вероника је пре неколико дана отишла по воду и убио је дрон.”

Индикатор дрона од кога се нисам одвајао, у Селидову се већину времена „црвенео”. У три, можда четири случаја показао је да је ФВП дрон био на мање од 200 метара, после чега је уследила експлозија, довољно далеко од нас.

Мезинов није успео да убеди две старије госпође да пођу са нама, а у суседној улици у којој преовлађују приватне куће на две адресе на које смо упућени не налазимо никога. Закључујемо да су станари вероватно евакуисани пре нашег доласка. Из Селидова одлазимо „празних руку”, никога тог дана нисмо одвели са нама.

Враћамо се другим путем који заобилази Украјинск и по коме брзину никако не спуштамо испод 120 километара на сат, избегавајући кратере и пазећи на мине. На моје питање коју ситуацију памти као најтежу, Мезинов се присећа јануара ове године, обучен у деда мраза дошао је са новогодишњим поклонима у Херсонску област: „Питам девојчицу где ти је брат, она одговара – нема га више, јуче на његов 15. рођендан убио га је дрон док је бициклом ишао да га прослави са друговима.”

На лицу овог неустрашивог човека појављују се сузе и он наставља: „У загрљај ми хрли дечакова мајка, која каже да ни његово тело не могу да покупе, јер стално налећу дронови”.

Сукоб Русије и Украјине превазилази све виђено после Другог светског рата, не само по бруталности, погибијама војника и материјалним разарањима већ и по својој безобзирности према цивилима. Ипак, овај сукоб бар на русофоном Донбасу нема етничку компоненту, упркос покушајима политичке елите у Кијеву да је вештачки уметне. Овде у заузетим градовима нико није прогнан због свог имена и презимена, као што се то дешавало у ратовима на просторима бивше Југославије.

Извор: Политика 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: