Dronovi vrebaju i one koji idu po vodu

Piše: Igor Damjanović

Humanitarna misija evakuacije ugroženih iz gradova u kojima nema ni struje i grejanja, a nalaze se pod udarima ukrajinske artiljerije

Slobodnih mesta u sali Donjeckog teatra opere i baleta gotovo da nema. Posle dvoipogodišnje pauze, od jeseni ove godine ovde se ponovo organizuju koncerti. Jedan od učesnika koncerta Sergej Moskaljkov, inače umetnički direktor Ruske opere, pre svog nastupa izgovora sledeće: „Molim vas da pozdravite ’generala humanitarne vojske’ Juru Mezinova, čoveka koji je spasio više od 500 civila iz ugroženih područja. On je danas sa nama”.

Ispostavlja se da Mezinov sedi pored mene. Predstavljam mu se da sam srpski novinar. Srdačnost nije krio i pozvao me da nakon koncerta sa njim i njegovim prijateljima, uključujući i baritona Moskaljkova, popijem kafu. Saznajem da se sutra sprema za Selidovo i Ukrajinsk, gradove koje je u septembru i oktobru zauzela ruska vojska. Žali se da će morati da ide sam, jer je njegova grupa volontera neplanirano ostala u drugom regionu. Poučen iskustvom iz Mariupolja, kada sam pomažući čoveku koji je delio humanitarnu pomoć uspeo da se probijem u taj grad dok su još trajale borbe, Mezinovu predlažem isto. Posle kraćeg razmišljanja prihvata, ali uz upozorenje: „Ovde je mnogo opasnije nego tada u Mariupolju, moraš skinuti sve oznake „pres” i što manje razgovarati sa civilima i vojnicima, jer im tvoj akcenat može biti sumnjiv. Ako neko pita za tebe, reći ću da si iz moje grupe volontera“.

Dogovor pada da krenemo ujutro u šest sati. Međutim, oko 5.30 časova, u isto vreme kada sam uključio budilnik, zvoni mi telefon. Mezinov me obaveštava da se naš put odlaže do daljeg, zato što se na njegovom džipu pokvarilo napajanje REB-a (uređaja za radiolektronsku borbu), predviđenog da otkrije i preusmeri dron ako je vaše vozilo njegov neposredni cilj.

Oko devet sati se javlja ponovo i saopštava da je napajanje popravljeno i da ubrzo krećemo. Put do Ukrajinska i Selidova vodi preko Avdejevke, grada-tvrđave na desetak kilometara od Donjecka, za koga su se cele dve godine vodile krvave borbe. Za razliku od marta meseca, kada sam tamo boravio prvi put, situacija je sada drugačija. Ukrajinci su tokom leta i jeseni odbačeni nekoliko desetina kilometara i više nema rizika od udara dronova.

U Avdejevki stavljamo pancir-prsluke, na glave stavljamo šlemove, palimo REB i krećemo za Ukrajinsk. Ovaj gradić od desetak hiljada stanovnika Rusi su zauzeli krajem septembra tokom Selidovske operacije. Do njega idemo zemljanim putem, po kome se zbog blagog jutarnjeg mraza krećemo otežano. Zemlja nije ni smrznuta, ni gnjecava, što daje efekat kao da idemo po ledu. Mezinovu se ovo ne dopada, jer pri brzini od 30 do 40 kilometara na sat predstavljamo laku metu za dron. Na našu sreću, tokom ovih desetak minuta detektor drona se nijednom nije upalio. Moja dužnost je bila da pratim rad detektora koji liči na voki-toki. Aktivira se kada se na manje od kilometra pojavi dron koga može da prepozna po tipu i odredi njegovu udaljenost.

Ulazimo u Ukrajinsk. Bez obzira na veliku napetost koja tamo vlada, lično me ohrabruje što je većina infrastrukture tamo ostala cela, uključujući i stakla na stambenim zgradama. Ovo nam govori da je intenzitet borbi ovde bio znatno manji nego u Mariupolju, Volnovahi, Avdejevki, Ugljedaru i Bahmutu, gde je uništenje stambenog fonda blizu 100 odsto. Meštani sa kojima razgovaramo, većinom stariji ljudi, ističu da je dronova manje nego pre mesec dana. Navode da grad tuče artiljerija i da je nedavno pogođena stambena zgrada u blizini škole. U Ukrajinsku snabdevanje osnovnim životnim namirnicama je koliko-toliko uspostavljeno, pa ovde uglavnom delimo lekove za hronične bolesnike.

Iz Ukrajinska nastavljamo ka Selidovu, mestu koje je palo mesec dana kasnije. Jurimo putem brzinom od 120 kilometara na sat. Na svakih stotinak metara stoji olupina spaljenog vojnog ili civilnog vozila, ili garež koji ukazuje odatle uklonjen cilj pogođen dronom. Put je pun rupa, a posebnu pažnju Mezinov obraća da izbegne kratere od dejstva artiljerije dubine i po metar. U dva navrata detektor je pokazao da je FVP dron na manje od 200 metara i dobijam instrukciju da pratim golim okom na nebu prema strani sa koje može da doleti. „Ukoliko ciljaju nas, REB bi trebalo da dron odbaci najmanje na desetak metara, a naš blindirani džip štiti nas od gelera”, priča u dahu Mezinov i dodaje: „Međutim, to nije sto odsto garantovano, pa ako vidimo da dron leti prema nama, moramo potražiti zaklon uz put a možda i pokušati da napustimo džip. Bukvalno u sekundi treba doneti ispravnu odluku od koje ti zavisi život.”

Imali smo sreće da ovoga puta, nismo se našli u ovako rizičnoj situaciji. Pored kratera onaj ko vozi velikom brzinom po ovom i sličnim rizičnim putevima mora da otvori četvoro očiju da ne nabasa na protivtenkovsku minu, koje Ukrajinci tokom noći mogu postaviti dronom.

Ulazimo u Selidovo. Oštećenja na infrastrukturi, kao i u Ukrajinsku, što znači da su borbe za ovaj grad, gde je do rata živelo 25.000 ljudi, takođe bile manjeg intenziteta. To što su mnoge stambene zgrade praktično netaknute, njihove stanare je, može se reći, dovelo u dvostruku zamku, stvarajući im iluziju da tu mogu ostati. Međutim, sada im sa jedne strane na vrata kuca zima bez struje, vode i grejanja, sa druge prete im dronovi koji ciljaju sve što se kreće.

„Od 21. avgusta smo bez struje, voda je isključena još ranije”, priča nam jedan od meštana zgrade za koju smo doneli agregat, grejalicu i podelili većinu prethodnog dana kupljene hrane. Uz psovke dodaje da je sada još teže jer nema grejanja. Dok čekam u dvorištu stambenog bloka da Mezinov ubedi dve starije gospođe, rođene sestre, od kojih jedna ima ćerku u Donjecku da krenu sa nama, pored mene prolazi čovek koji gura bicikl. Zaustavlja ga stanar zgrade i hrli mu u susret sa neskrivenom radošću: „Pa ti si živ, divno, a tvoji?” Dobija potvrdan odgovor da su dobro. Slušajući njihov razgovor, saznajem da čovek živi u sledećem bloku i da je krenuo ka obližnjem parku da iscepa drva, utovari ih na bicikl i dotera kući. Priča da je prvi put za dva meseca izašao iz dvorišta zgrade: „Naterala me nužda, jutros prvi mraz, moram… Eto, Veronika je pre nekoliko dana otišla po vodu i ubio je dron.”

Indikator drona od koga se nisam odvajao, u Selidovu se većinu vremena „crveneo”. U tri, možda četiri slučaja pokazao je da je FVP dron bio na manje od 200 metara, posle čega je usledila eksplozija, dovoljno daleko od nas.

Mezinov nije uspeo da ubedi dve starije gospođe da pođu sa nama, a u susednoj ulici u kojoj preovlađuju privatne kuće na dve adrese na koje smo upućeni ne nalazimo nikoga. Zaključujemo da su stanari verovatno evakuisani pre našeg dolaska. Iz Selidova odlazimo „praznih ruku”, nikoga tog dana nismo odveli sa nama.

Vraćamo se drugim putem koji zaobilazi Ukrajinsk i po kome brzinu nikako ne spuštamo ispod 120 kilometara na sat, izbegavajući kratere i pazeći na mine. Na moje pitanje koju situaciju pamti kao najtežu, Mezinov se priseća januara ove godine, obučen u deda mraza došao je sa novogodišnjim poklonima u Hersonsku oblast: „Pitam devojčicu gde ti je brat, ona odgovara – nema ga više, juče na njegov 15. rođendan ubio ga je dron dok je biciklom išao da ga proslavi sa drugovima.”

Na licu ovog neustrašivog čoveka pojavljuju se suze i on nastavlja: „U zagrljaj mi hrli dečakova majka, koja kaže da ni njegovo telo ne mogu da pokupe, jer stalno naleću dronovi”.

Sukob Rusije i Ukrajine prevazilazi sve viđeno posle Drugog svetskog rata, ne samo po brutalnosti, pogibijama vojnika i materijalnim razaranjima već i po svojoj bezobzirnosti prema civilima. Ipak, ovaj sukob bar na rusofonom Donbasu nema etničku komponentu, uprkos pokušajima političke elite u Kijevu da je veštački umetne. Ovde u zauzetim gradovima niko nije prognan zbog svog imena i prezimena, kao što se to dešavalo u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

Izvor: Politika