Два гласа из Сарајева

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Релативно недавно, гостујући на подкасту „Рубикон“, коментарисао сам (не)могућност идентификовања било кога из Републике Српске са репрезентацијом БиХ, макар и да је води прослављени српски фудбалер. Питање (само)идентификације иначе није ствар команде, канцеларија за издавање докумената и граница (које су увијек велике силе повлачиле тако да Срби остану са обје њихове стране).

Различити људи различито доживљавају исте земље и појаве, а Херцеговина од светога Саве и „земљица Босна“ за мене су драге као завичаји у којима од искони живи мој српски народ али их разликујем од политичке структуре која жели да ме самоограничи у мом, много ширем, доживљају Отаџбине.

Међутим, тај конкретан примјер требало је да укаже на конкретан проблем: нелогично очекивање нашег муслиманског свијета да ће се и Срби у БиХ идентификовати са „државом“ (која то није) и њеним (споља наметнутим) симболима. И то у ситуацији у којој се са тих истих трибина псује мајка четничка (а четник је, по дефиницији, сваки Србин који, силом или милом, није носио пушку у тзв. „Армији БиХ“). Порука је била јасна: ако желите да уопште разговaрамо, престаните да вријеђате.

Након што је сарајевска штампа направила једнодневну сензацију вијешћу да „Син Риста Ђога“ неће да навија за БиХ (чуда великога!), коментари на ту вијест који су долазили из доброг дијела Федерације БиХ били су – поновљене уврједе и пријетње.

Ситне непријатности које сам због те медијске кампање доживио нису нарочито вриједне помена, нарочито у поређењу са оним што и даље стоји као демонстрација суштине проблема у Босни и Херцеговини скоро тридесет година након рата: на упозорење да нико неће дијалог са онима који га вријеђају, најмасовнија реакција је била – вријеђање.

Размјере медијске и наративне заробљености јавности код нашег муслиманског свијета очигледно показују два гласа која су у току јануара одјекнула из Сарајева и његове околине, а чији се ехо чуо у Републици Српској.

Први глас припада Митхаду Ћеману, за кога нисмо могли да провјеримо како и зашто носи титулу „професор“. „Питање хоће ли бити рата уопште није питање, то уопште није исправно питање. Питање је само кад ће бити рата. Ја вам то гарантујем и Аллахом вам се кунем“ – казао је Ћеман.

Оставимо тренутно по страни занимљив (и историјски неоправдан али популаран) детаљ да Ћеман Србе идентификује као „четнике“ а Хрвате као „усташе“ – чиме би, испало, да су Бошњаци и само они баштиници партизанског покрета. Средиште Ћеманове поруке је јаснo: „У овој држави се живи с нијјетом, само са нијјетом“.

Ако нисте до сада знали шта је нијјет, сада смо сазнали – у питању је стање сталне приправности, мобилисаности, непрекидног ишчекивања рата, оно, сада већ код наших муслимана толико пословинчно „када вакат дође“.

Нијјет за шта, вакат чему? За нови рат, не крије Ћеман, кога, по његовом мора бити. А зашто га мора бити? Ако ни ради чега другог, а онда зато што га Ћеман и ћемани очекују и спремају се за њега.

Из онога што се да прочитати на интернету о Ћеману, није сасвим јасно шта би то њему давало право да се петља у „ову државу“, ако је већ рођен на територији Србијe (АП Косово и Метохија) а поријеклом је из Црне Горе? Право је чудо како се авнојевских граница новоуспостављени грађански и етнички национализми држе само ако се Срби преко њих дозивају. Ако се дозивају други – онда је то нормално, јер границе и не треба да дијеле исти народ.

Сасвим другачији глас и другачију перспективу понудила је жена за коју је лако провјерити одакле јој право правцато „проф. др“ испред имена. Редовни професор Економског факултета у Сарајеву, Сабина Силајџић.

Фејсбук статус проф. Силајџић, иако написан са очигледном искреношћу и добродушношћу, само је сумирао здраворазумске постулате који би свакоме са остацима добре воље могли послужити као упутство за рјешавање проблема међуентичких тензија у БиХ.

Истакавши подједнаку легитимност супротстављених воља двају народа – Срба да живе у Југославији и Бошњака да се од ње одвоје – проф. Силајџић је не само нацртала једно прилично уравнотежено виђење ствари некада, већ и ствари сада. Мало ко је можда примјетио, али, за разлику од Ћемана, проф. Силајџић се није позвала на Аллаха као гаранта будућега рата али јесте на Куран као на мотив да говори оно што сматра истином.

Сама чињеница да се неко усудио да подари глас не српској него и српској перспективи на трагичне догађаје деведесетих била је повод да се проф др Сабина Силајџић медијски линчује у сарајевским медијима.

То што су Срби махом доживели њен глас као охрабрење да међу Бошњацима има мудрих, храбрих, отворених људи са којима ће се моћи разговарати и договарати – то је по себи натоварило додатне „гријехове“ на плећа сарајевској професорици.

Медијска паљба до данас не престаје, из свих могућих арсенала и са свих позиција: од кругова сличних Ћеману до псеудо-грађанистичких чувара ратног наратива о „агресији“, а увијек се, по правилу, упосли и неки опскурни декоративни „Србин“ из редова тзв. „Армије БиХ“ да буде гласноговорник ратних поклича и да подупире самозаварану сарајевску јавност у сну у који и сама не вјерује – да има и Срба који нису Срби.

Но читава ова ствар на жалост показује дубине неразумијевања које сарајевска политичка елита и даље самоувјерено гаји када су Срби у питању. Неразумијевања које је намјерно, које се већ зачаурило дотле да сваки трачак свјетлости кроз опну народа који живи у „нијјету“ не може да продре.

Није ствар да та политичка елита не може да схвати глас било ког Србина из Српске. Она не жели да чује тај глас ни када јој то каже неко чији би глас морао да вриједи.

Но, и нама је потребно разумијевање процеса који се дешавају међу Бошњацима.

На жалост, наши историчари и политиколози углавном пропуштају да увиде својеврсну трансформацију нашег муслиманског свијета који заокружује своју бошњачку самосвијест. Заправо, српска перцепција фиксирана је у процесе у ХХ вијеку.

Па чак и ту постоји изузетна асиметрија: сарајевске књижаре су препуне не само озбиљнијих, мање озбиљних и сасвим неозбиљних „Историја“ (и Хисторија) Бошњака, већ су засуте литературом која из сарајевске перпсективе коментарише и прати српске (и понешто хрватске) учеснике дешавања у XIX и XX в.

Донекле је такво стање неминовно у ситуацији сецесивне етногенезе у којој се дио и даље неупоредиво више занима за цјелину него цјелина за откинути дјелић себе, али проблем и даље остаје: ми тешко разумијемо да данашњи Бошњаци рађају се са сопственеом националном митологијом, унутар које ствари нису до краја посложене, али су све варијанте националног мита испричане тако да прекину све елементе заједништва са Србима (у мањој мјери и са Хрватима).

Довољно је само погледати приступ питању о поријеклу да би смо се сусрели са и даље живим теоријама о илирском и готском тј. несловенском поријеклу Бошњака преко мистификације израза „Добри Бошњани“ (који је демистификован у историографији одавно, али се и даље непрекидно понавља са, за сарајевску јавност саморазумљивим значењем народа који је есенцијално добар и поштен и изложен сталним неправдама и сатирањима).

Укратко: иако вијековима дијелимо исти простор на готово цијелом простору српске Отаџбине, од Приједора и Сарајева преко Старог Раса и Црне Горе, ми Срби као да не разумијемо да се наши сусједи, активни или културолошки муслимани, окрећу једном другачијем доживљају себе у коме историјски седименти османске и двадесетовјековне историје нису једини кључ за њихово разумијевање.

Већ генерације дјеце су одрасле на уџбеницима у којима им се проповједала не само „хиљадугодишња државност“ нечега што се назива Босна и Херцеговина, већ покољења су учена да „Срба“ – упркос свим историјским документима, споменицима и трајању – није ни било до XIX в. и „србијанске пропаганде“ (дакле, поред загребачких и цетињских, постоје и јасна сарајевска верзија старчевићевско-драгановићевских прото-усташких фантазмагорија).

Већ деценијама јавност није само засипана подсјетницима на ратна страдања, није само и даље закована у реторици „агресије“ и „одбране од агресије“ – ровови који су се копали између Срба и Бошњака са сваком годином нису, на жалост, бивали плићи већ дубљи и структурално снажнији.

Срби су од суграђана и људи са лицем постајали све више не само туђинци већ уљези и окупатори, а политичка есхатологија новог себепоимања нашег муслиманског свијета, управо као и најекстремнијих шовиниста у Црној Гори темељно је обиљежена сном о „тракторијади“ тј. поновљеној „Олуји“ у којој би Срби били просто протјерани – у Србију.

И поред цјелокупне трагичне историје сукоба и неспоразума, у коме није мањкало трагедија ни на једној страни, Срби и Бошњаци би могли да пронађу начина да се угледају на међусобно уважавање које православни и муслимани у свијету углавном задржавају или чак проширују.

Означени као странци за Колективни запад, озбиљни људи би могли да нађу минимум поштовања и дијалога. Но од краха лисанобонског процеса до данас, чини се да је сарајевска политичка елита више склона да се држи патроната Колективног запада (и сопственог вазалног статуса ка њему), чак и у ситуацији када несагледива спирала страдања на Блиском истоку сугерише потребу да се амбис дјечијег плача бар овдје не настави, продуби или пренесе.

Геополитичка грмљавина на хоризонту, очигледно, код некога буди наду да је „вакат дошао“, а код добрих душа зебњу да је ров неразумијевања предубок и да га треба, напокон, почети надилазити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: