Европо, на десно равнај’с!

Пише: Емило Лабудовић

У сјенци свесрпског саборовања, Европа је бирала и… изабрала. А изабрала је баш оно чега се највише и плашила. Оствариле су се невеселе прогнозе познаваоца европских политичких дешавања и прилика да ће Европа скренути у десно, у конзерватизам и самодовољност. Шта ће то донијети еврпској свакодневици још увијек је у сфери нагађања, али да неће много тога доброга –  није тешко наслутити. Нарочито за оне који настоје да јој се приближе и прикључе, од хиљада и хиљада миграната па до земаља које се, макар формално, налазе у њеном предворју. Међу њима и Црна Гора.

Неутемељено овдашње одушевљење добијањем такозваног IBARA, што је само нови почетак на старом и већ у драчу зараслом „европском путу“, већ данас је у сјенци европске нове збиље. Јер, велико је питање како ће се према толико извиканој политици проширења однијети ново европско руководство, колико ће бити предусретљиво и домаћински расположено. Бојати се да ћемо, као и остали конкуренти, још дуго отресати опанке прије него нас позову на бриселски „црвени тепих“.

Ништа мање и ургентније питање је оно везано за такозване „европске вриједности“ за којима овдје изгибосмо као Владика за Лесендром. Мада ни до сада нијесам био баш упућен у то шта су то и које су то „европске“ вриједности, нови европски курс враћа у сјећања многе од тих „вриједности“: од „јеврејског питања“ и „Кристалне ноћи“, преко Аушвица, Треблинке, Дахауа… па до Јасеновца, Јадовног, Крагујевца, Дола, Велике, Мурина… Па се питам где су се то запутили овдашњи антифашисти и љубоморни чувари тековина НОБ-а и Револуције? Иде ли то једно са другим?

Али, то, изгледа, у Црној Гори никога не брине. Овдје се и даље једино прибојавају руско – српске сјенке која се, кажу, као авет надвила над црногорски евроатлански пут. Та, ни историјски ни практично, ничим доказана тврдња (преписана из вашингтонско – бриселских вјежбанки) баца у други план све што се дешава унутар и око Црне Горе. Нови прилог овој политичкој фрустрацији и државној параноји јесте нетом одржан Српски сабор у Београду. Скуп представника Срба из Србије, Српске и региона, већ је окарактерисан као нови Вучићев атак на Црну Гору, а Андријино и Миланово учешће на њему као нови чин издаје. Већ виђено и до зла бога отужно и бљутаво.

И сам термин „сабор“ подразумијева окупљање и збијање, а не никако агресивно ширење у било којем правцу. То окупљање и збијање редова није ништа друго већ трезвен приступ и одговор баш на оно што се дешава Европи и са Европом. Природна реакција сваког „скупа“ и тијела, па и народа и његових организационих облика, на пријетње споља јесте сабирање и збијање редова. Црна Гора, наравно, то не жели да види, јер су њој пријатељи сви они који су је до јуче палили и клали, а непријатељи једина два народа који су јој се, кроз вјекове, увијек налазили при руци. Али, ако то Црна Гора не види или не жели да види, у националном коду Срба у Црној Гори налази се неизбрисив историјски ген братске крви и јединства, како српског тако и словенских народа. Gens una sumus, рекли би стари Латини. И јесмо један род, колико год то овим овдашњим „европејцима“, са све дојучерашњим Србином, Милатовићем, сметало.

А како се политички пролази кад се не иде трагом интереса и воље народа, живи докази су Макрон, Шолц и булумента европских моћника који су се просто стрмоглавили низ тобоган народног незадовољства. А ако ови „наши“ не виде мечку кроз решето, само је питање дана кад ће им се то решето народне воље набити на нос.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: