Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (XX дио)

У том времену често су страдали недужни људи

Као прилог проблему муслиманског одметништва, послије 1918. године, који износи проф. др Жарко Шћепановић навешћемо дио репортаже о Хусеину Бошковићу у којој се, између осталог, говори и о једном злочину његове одметничке групе, која је објављена и у студији историчара Растодера у поглављу „Документа говоре“.

„Крвава освета“

Место звано Столови на путу Чајниче – Пљевља обрасло је с обе стране пута густом смрчевом шумом. На 37 километру ка Пљевљу, на једном завијутку, налази се мост а са обе стране јаркови згодни да се у њима сакрије десетак људи. Наоружани пушкама, револверима и бомбама чланови Бошковићеве банде, посели су то место 12. маја 1921. године око 9 часова пре подне и ту очекивали своје жртве.
Око 10 часова наишао је Асо Гогић кочијаш, који је возио пошту и три путника: Нурка Бабу, Усу Каменицу и Данила Буровића. Тек што је пошта прошла мост качаци су викнули „Стој! Доле с кола! Руке у вис!“

Видећи пред собом до зуба наоружане људе одевене у жандармску и војничку униформу кочијаш Асо и путници сишли су одмах с кола. Сву четворицу разбојници су одвели с десне стране пута, опљачкали су до голе коже, свукли им одела и везали их па онда опљачкали пошту. У том тренутку приметили су да путем долази Миле Спајчић, који је гонио на коњу товар креча. Када се приближио мосту разбојници су га шчепали, опљачкали и везали, па га отерали код оне четворице заробљеника. Затим су понова заузели бусију.

Напад на патролу

Ускоро затим наишла је једна патрола од два жандарма, који су имали задатак да осигуравају пут. Не слутећи шта их очекује жандарми су лагано ишли путем, мотрећи на шуму.

„Стој! Стој! Доле оружје“ заповедили су им разбојници иза бусије. Престрашени жандарми Саво Шафранац и Саид Себечевић, нису имали ни времена да употребе оружје, јер су их разбојници невероватно брзо опколили, одузели оружје и одвели у групу оних, који су били већ опљачкани. Док су три разбојника остала да чувају повезане путнике и жандарме, остали су се вратили у бусију, негодујући гласно што још не наилази аутомобил са путницима.

После пола часа, одприлике, појавила су се на друму два жандарма на коњима, које су разбојници такође опколили, разоружали, скинули им униформе повезали и отерали у гомилу заробљеника. Затим су издвојили све Србе на једну, а Муслимане на другу страну. Вероватно су имали намеру да Србе побију. Можда би они то тада и учинили да се није одједном чула хука мотора једног аутомобила, који је ишао за Пљевље. Иза аутомобила ишла су нека кола. Оштро око разбојника могло је приметити да се у аутомобили по……. (у копији текста недостаје једна ријеч)
Качаци су се у почетку мало колебали, али су се брзо прибрали, охрабрени говором свога вође и оставивши двојицу другова да чувају заробљенике заузели су бусију и решили да чекају. Кад се аутомобил приближио мосту, разбојници су сви у глас викнули: „Стој! Предај се! Престрављени путници видели су да из јаркова с једне и друге стране пута вире око 20 пушчаних цеви.

Тек што је аутомобил стао, планула је једна пушка и шофер Коста Ристановић пао је мртав. У аутомобилу је за тренутак настало комешање и гурање, јер је сваки хтео да спаси живот. Наредник Драга Делибашић, који је био болестан и седео поред шофера чим је чуо први пуцањ искочио је из аутомобила и пошао према разбојницима. Са наредником су одмах искочили из аутомобила Ћемил Јухар, Суља Тацић и Суро Бајровић трговци и побегли под мост. У аутомобилу су остали наредник Милита Шљиванчанин, регрут 48 пука, Нурко Алиловић, жандарм, Мијо Ивезић и Нинко Цаковић сељак из села Крћа. Видећи да их чека сигурна смрт дограбили су они пушке и решили да се бране.

Покољ путника и жандарма

Видећи да ће морати доћи до озбиљног сукоба са жандармима, разбојници су се решили да приме борбу и брзо су заузели боље положаје. Све се то догодило у тренутку.

Тек што је Мијо Ивезић успео да избаци један метак и рани једног од качака, разбојници су опалили један плотун и Ивезић је, изрешетан куршумима, пао мртав. Следовао је затим још један плотун и у аутомобилу се за час све утишало. Сви жандарми и путници били су побијени. Видећи да су се ослободили противника, разбојници су тада навалили на аутомобил и опљачкали га, па су се онда вратили заробљеницима да са њима пречисте. Настао је један ужасан, језив призор. Србе заробљенике који су били одвојени на једну страну, секли су и мрцварили дивљачки. Кад су разбојници били већ при крају свога крвавог посла из даљине је одјекнуо пуцањ једне пушке.

• Свршавај брзо! командовао је вођа и два плотуна прекратили су муке измрцварених Срба. Док су се неки од разбојника на брзу руку пресвлачили у опљачкана жандармска одела, дотле је вођ банде пришао Аси Гогићу сељаку и наредио му да упрегне коње у кола и да заробљене Турке и две жене одвезе у варош. При поласку он је предао кочијашу једно писмо и рекао му:
• Ово писмо предај среском начелнику и реци му: „Овако се свети Хусеин Бошковић!“

После пола часа на место трагедије дошле су власти. Затекле су грозну слику. Свуда око аутомобила лежали су лешеви поубијаних жандарма. Ауто крвљу умрљан и опљачкан. Са леве стране друма где је била пошта, власти су наишле на масу разбацаних новина, писама и поштанских пошиљака и на хрпу поцепаних опанака и дроњака, које су качаци оставили. Са десне стране пута на 50 метара, лежали су једно преко другог унакажени лешеви Данила Буровића, Мила Стајића, Саве Шафранца, Паје Мркића и Војислава Ђушкића. Утврђено је да су разбојници тада опљачкали, које у новцу које у стварима, око 100.000 динара.“

(наставиће се)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: