Галијашевић: Суђење Додику

Пише: Џевад Галијашевић

МИЛОРАД ДОДИК И РЕПУБЛИКА СРПСКА ПРЕД СУДОМ КАО СТРЕЉАЧКИМ СТРОЈЕМ, У АЛИЈИНОМ САРАЈЕВУ

У овом нашем времену, развио се и постоји посебан тип некаквих Бошњака који наступају и дјелују изнад истине и правде – удварају се лажи, па дружење с њима и уважање истих не производи било какав цивилизацијски напредак. Они пропагирају релативизам добра и зла па у подручју друштвених односа и политике дозвољавају и славе оно што се другдје мора сузбијати, кукавички шуте о злочинима Запада према муслиманима. Из тог разлога, Запад је тим људима – нељудима, даровао улогу прогонитеља Срба.

Перјанице те политике: Бошњачка странка у Црној Гори и њен лидер Ервин Ибрахимовић у Подгорици баш као и Бакир Изетбеговић у Сарајеву, као сљедбеници специфичне идеологије Алије Изетбеговића, која спаја у себи јадну послушност Западним моћницима и радикални ислам, траже непријатеље искључиво међу собом и међу Србима. Све прљаве улоге спремно прихватају поигравајући се са судбином мира у региону и односима међу народима. Судити Србима а поготово најистакнутијим међу њима, сан је, сваког таквог, пропалице и они такву улогу, радо прихватају.

ДОДИК ПРЕД СУДОМ А БОШЊАЧКИ ЈАЗАВАЦ КАО СУДИЈА

Милорад Додик је стара мета политичког Сарајева па није питање зашто сљедбеници Алије Изетбеговића, Муслиманска браћа и сестре као заштитници терористичких банди у БиХ суде Додику – зашто га прогоне.

Додик је све оно што они нису никада били и не могу бити.

Зато је право питање је: зашто су земље Западног свијета одредиле радикални ислам за свога партнера, у прљавим послоивима на Балкану и зашто су, тим афро-азијским вуцибатинама и конвертитима дозволили да окупирају све државне институције у Босни и Херцеговини.

Зашто су мирно посматрали, чак подржали, продор исламиста у одбрамбене, обавјештајно-безбједносне и правосудне структуре да би им са неувјерљивим разлозима, широко отворили врата Европске Уније?!

Кривични закон Босни и Херцеговини је наметнуо један национал-социјалиста, швабо, са америчким именом умјесто презимена, који се лажно представља. Кривични закон је наметнут цијелој БиХ, само са с циљем прогона Предсједника Републике Српске Милорада Додика.

Наредио је да се његов, нео-колонијални закон у БиХ проводи ретроактивно и примјењује на радње почињене прије објаве и прије но што је лажна инкриминација урађена.

Закон проводе муслиманске усташе: прецизније једна жена, официр Сена Узуновић, швапски слуга, ратник и помоћник команданта у муслиманској војсци: и слуга, и исламиста и осветник. Наравно: то што се одвија у Сарајеву није суђење него стрељачки строј који жели остварити више циљева: убити Додика, бесправно разорити Републику Српску и завршити са овим варљивим миром у БиХ, који већ одавно нема пуно смисла, јер је обиљежен понижењима више од рата. Данас, сви ратују – свијет је еуфорији блискоисточног геноцида над Палестинцима, уништења Либије, разарања Сирије и Ирака и на крају биједних, углавном пропалих покушаја да се из Украјине, акцијом Сенине браће и сабораца, украјинских нациста Бандераша, разбије Русија. Зато Сарајево, призива рат. У принципу, не постоје никакви, приватни разлози за ову озбиљну и врло ризичну харангу, неуставног Суда БиХ против Предсједника Републике Српске Милорада Додика у тренутку, када се предсједник тог квази суда, већ три мјесеца налази у затвору, због начина на који је радио он и судио његов суд. Истина је, да су национални интерес, народна слобода и овлаштења Републике Српске, гарантована Дејтонским споразумом, али да то западни намјесници константно, упорно и интензивно руше, увијек су представљали разлог покретања многих репресивних акција и изазивања тешких сукоба. Иако је то било усмјерено и иницирано са Запада, бошњачке паралелно, војно-обавјештајне структуре у државним институцијама су се утркивале да то спроведу. Додик је мета одувијек, јер никад није дозволио бахатим западњацима да Српски народ третирају као понизни и уцјењени народ, на начин на који Западне силе третирају Бошњаке, нити да Републици Српској узурпирају и пониште њена државотворна права, изборена у рату, а потврђена у миру.

Самовлашће и коонијални менталитет Кристијана Шмита, нацистичлког потомка и сљедбеника фашистичке идеологије те његов политички наступ „без покрића“, тачније без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, данас производи, производи унутрешње сукобе и гура БиХ у рат. Није свеједно и сигурно је важно, када у државу уђе странац без мандата који је прописао Међународни споразум о миру и бахато, пође мијењати Устав, законе и друге прописе, директно утичући на квалитет и услове живота народа и грађана а при томе жели изазвати рат.

Наравно да није ријеч о неважном питању и да „Бонска овлаштења“ нити могу дати, нити дају нека нова, царска овлаштења, ни легално изабраном Високом представнику. Поготово таква овлаштења не може користити неко приватно лице, које није именовано на прописан начин и од надлежне институције, органа Уједињених нација.

Мијењајући кривично законодавство на силу у покушају монтирања осуде за Предсједника Републике Српске, Кристијан Шмит је дошао до тачке која је и за Републику Српску, и за Босну и Херцеговину, права „црвена линија“, на којој престаје потреба за лажним миром и било какав смисао постојања заједничке државе.

Сложена ситуација у свијету и западно, НАТО посртање у Украјини, показују да је одзвонило униполарном свијету, који је обиљежила западна хегемонија и брутално насиље. Брутално насиље је обиљежило западно присуство и дјеловање у БиХ – држави, у којој је немогуће остваривати било каква колективна и појединачна права, некада мултиетничкој и секуларној земљи, у којој су, радикални ислам и исламистички тероризам, себе прогласили патриотима и главним носиоцима државног идентитета. На јавној сцени, а посебно у институцијама државе, исламисти уз помоћ западних сила, онемогућавају свако негодовање због нескривене улоге „Алијиних војника“ у крвавом рату деведесетих и отворене подршке терористима који за ове службенике, представљају браћу и саборце.

КОМАНДАНТИ ИСЛАМСКЕ ВОЈСКЕ, СУ И СУДИЈЕ И ЏЕЛАТИ

Захваљујући односу Западних влада, (американаца и британаца) према исламском радикализму, јавну сцену су окупирали бивши команданти и помоћници попут Сене Узуновић, а са њима, у истом строју, лажни европљани, вехабије и неке „нове“ примитивне хоџе, пуни мржње, у својим џамијама, које су заробили и упрљали западним НАТО блатом, које јавно бацају на све што има везе са српским или хрватским идентитетом. Сви они, као лажни судија и стварни џелат Сена Узуновић, само су логичан радикални и неонацистички изданак једне вјерске заједнице, која је не тако давно славила Павелића, и Хитлера, облачећи заведене младиће у нацистичке униформе Тринаесте СС „Брдске дивизије“ „Ханџар“ и потоњег Одреда ел муџахидин, који су се као нацистичке авети изнова, повампирили крв.

Прича о нужности денацификације Босне у западној и радикално исламској јавности одјекује као исламофобија. Она занемарује невјеројатну жестину вјерске борбе на Балкану, која често граничи са најгорим дивљаштвом. Истовремено, та борба има сваку, па и војничку помоћ Муслиманске браће из БиХ, чији утицајни „даија“ Незим Халиловић Мудерис чува и његује бошњачко лудило на хутбама у саудијској, вехабијској џамији Краљ Фахд, постављеној у срцу муслиманског Сарајева, на Алипашином пољу. И наравно његује своје пријетељство са Сеном Узуновић са којом је као командант Специјалне јединице и Четврте муслиманске бригаде Коњиц, у истом строју, као брат и саборац, јуришао на Србе и Хрвате у Коњицу. Они су, након мучења у логорима: Спортске дворане Коњиц, Челебића и Тарчина – успјели, преполовити становништво Коњица, који захваљујући тој рушилачкој борби данас живи живот исламистичке и Нато жабокречине, без Срба и Хрвата За то вријеме, западни представници у БиХ, дипломатски талог и обавијештајни пацови, уочавају, да отпор њиховој геополитичкој пјешадији расте и да је у свјести Срба, Хрвата и неких Бошњака, поодавно сазрела мисао, да не постоји ниједан рационални разлог нити потреба, да се земља држи на западном поводцу, без осјећаја било какве одговорности те да од тога, сви народи и сви грађани у земљи, трпе само штету. Посебно зато, што, према доступним документима, рат има свој фронт и у Суду БиХ, гдје, суткиња Суда БиХ Сена Узуновић, која има улогу џелата и убице мира у БиХ те прогонитеља Предсједника Републике Српске, била је припадница Изетбеговићеве Армије РБиХ, у 45. брдској бригади из Неретвице, као помоћник команданта за правне послове. То је евидентирано и у Записнику о узимању изјаве Тулић Хусније 1993. године, који је водио као “Војна тајна и Строго тајно”, од 03.06.1993. под редним бројем 05-11. 6/93.

Међу присутнима су били даватељ изјаве Тулић Хуснија, Маџак Шорик испред органа безбједности и Узуновић Сена помоћник команданта за правне послове. Славни Алијин Официр, Сена Узуновић је прошла све могуће и немогуће западне брифинге и семинаре, а од 1998. до 2001. године, у мандату премијера Федерације БиХ Едхема Бичакчића, (Потпредсједника СДА), обављала је дужност замјеника министра финансија за правне и опште послове у Министарству Финанција те савјетника за правне послове у Кабинету потпредсједника Владе, кад је добила новац за лично стамбено збрињавање.

Од 2001. до 2003. године радила је као суткиња Општинског суда у Сарајеву, а од 2003. до 2007. године као тужитељица у Кантоналном тужилаштву у Сарајеву – Одјел за привредни криминал и корупцију.

Одлуком Високог судског и тужитељског вијећа БиХ у јануару 2007. године именована је за тужитељицу Тужилаштва БиХ, а почетком 2009. године за замјеницу начелника Посебног одјела за организовани криминал, привредни криминал и корупцију. За суткињу Суда Босне и Херцеговине именована је 7. августа 2022. године. Без срама и стида, преузела је суђење у поступку против предсједника Републике Српске Милорада Додика умјесто суца Мирсада Стрикеа.

Са таквим људима Бошњаци су данас мали, морални лилипутанци и не одају утисак патриота и храбрих бораца за слободу, већ као заједница предвођена мртвим Алијом Изетбеговићем и његовом СДА сами разбијају своју земљу,док не липшу од мржње и док бијес не замијени умор – тада ће застати и позвати странце, да и њих, и друге, спријече у даљим обрачунима, да им организују државу и заједнички живот. Рјеч је о таквом идентитету који никада није успио правилно исказати чак ни схватити, властити ни вјерски, ни национални садржај у специфичној симбиози и привидном антагонизму. Како онда ту заједницу, тај колективитет, анализирати као нацију када ни он сам себе, не може разумијети у друштвеном смислу као нацију?! То остаје, као трајни и мучни задатак политичке мисли, науке и етике.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: