Геополитика новог евроазијства

Почетком 1990-их година прошлог века у Русији је обновљено интересовање за евроазијску идеју. Разарање совјетске државе и Источног блока изазвали су тектонске потресе у „руској друштвеној свести” и закономерно отворили питање будућности Русије и њеног геополитичког идентитета.

За разлику од „либералне елите” која је у јељциновском периоду тежила приближавању тзв. „цивилизованом Западу” – па и по цену великих националних понижења (индикативна је била молба министра Козирјева бившем председнику САД Никсону да помогне Русији да дефинише свој национални интерес за 21. век; прим. аутора) – нови евроазијци су сматрали да је нестанак Совјетског Савеза тачка преокрета која треба да подстакне све креативне друштвене потенцијале у смеру стварања „нове империје” и то на оним филозофским, историјским и интелектуалним основама о којима су 1920-их година писали Трубецкој, Савицки, Флоровски и други прваци беле емиграције.

Подсетимо, класични евроазијци прокламовали су становиште о „ревизији руске историје” у смеру заокрета ка Истоку, што су нови евроазијци усвојили као полазну основу својих теоријских схема у новонасталој стварности постсовјетске Русије.

Манифест нове империје

После одређених теоријских лутања, преломна тачка у деловању нових евроазијаца била је појава књиге Александра Дугина Основи геополитике, I–II, која је од 1997. године постала својеврсни „манифест новог евроазијства” и први уџбеник геополитике на руском језику. Реч је о делу које је привукло велику пажњу читалачке публике, али и утицајних центара одлучивања у Русији и свету.

Поједини аутори су је описивали као противодговор на појаву познате студије Збигњева Бжежинског Велика шаховска табла у којој је овај геополитичар предвиђао даље растакање Русије као њену једину извесну перспективу. Поред излагања основних теоријских ставова класика англоамеричке, немачке, француске и руске геополитике, Основи геополитике посебно су занимљиви због разматрања актуелних војнобезбедносних и стратешких изазова с којима се после самораспуштања СССР-а суочила Русија.

Дугин је још тада упозорио на опасне тенденције ширења НАТО пакта на Исток и настојања ове војне алијансе да после победе у Хладном рату стави под контролу „географску осовину историје” (појам који је британски геополитичар Мекиндер користио за Русију).

Суштина Дугиновог новог евроазијства је у практичној примени начела „мислити просторно”, уз радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, Дугин гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје”, што подразумева одбацивање „руског национализма” и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу.

Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору – посебно у Украјини, која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског) – а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока.

Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је још тада уочавао постојање „две Кине”, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од 1970-их година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом”, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим излагањима одустао од ове идеје.

Двојство ислама

У Дугиновим радовима посебно место заузима анализа сложених дешавања у исламском свету. Она је подстакнута првенствено трагичним догађајима у Русији и низом терористичких напада које су организовали „радикални исламисти” (ситуација у Чеченији, Дагестану, трагедија у Беслану, московском позоришту и др). После догађаја од 11. септембра 2001. године у САД  тема „радикалног исламизма” добија светско геополитичко значење.

Дугинова основна теза је да се исламски свет не може посматрати једнозначно, као и да је појава „радикалног исламизма” последица компликованих друштвених чинилаца који обликују исламски цивилизацијски ареал. Он је у својим анализама исказивао извесно разумевање за јачање верског фундаментализма у исламском свету, али је у исто време правио суштинску разлику између шиитског традиционалистичког ислама и његовог успона у Ирану, од радикалних сунитских секташких праваца (вехабизма и салафизма) који својом примитивном верском интерпретацијом постају „манипулативно средство у рукама атлантистичке геостратегије”.

Тим поводом је организовао и међународну конференцију под насловом „Претња ислама, претње исламу” на којој су говорили истакнути православни и муслимански филозофи, а који су постигли сагласност о потреби „дијалога између православља и ислама”, насупрот пројектованом „судару цивилизација” који је садржан у кључним стратешким документима САД као водеће силе атлантизма.

Занимљиво је да су учесници конференције уочили да на једном дубљем метафизичком плану постоји низ сличности у интерпретацијима верског учења разних протестантских деноминација у САД (квекери, мормони) и различитих исламских покрета (Ал Kаида, талибани, салафисти), а који се првенствено односи на ригидно тумачење верског учења и јавно испољавање изразито нетолерантног односа према другачијим исповедањима своје вере. На практичном политичком плану одјеци ове конференције били су изузетно велики и они су посебно дошли до изражаја током решавања компликоване ситуације на Кавказу, а и приликом руске војне интервенције августа 2008. године у Абхазији и Јужној Осетији.

Поред Александра Гељевича и други руски аутори су у своје геополитичке доктрине уграђивали идејне основе евроазијства. Тако је генерал Леонид Ивашов своје првобитно традиционално словенско-православно полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту”, док је Александар Панарин писао о „православној цивилизацији у глобалном свету” уз запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предиспонирана да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао улогу велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове.

Украјински граничник

Политиколог Леонид Савин је на више места коментарисао домете руске „специјалне војне операције у Украјини”. Као један од најближих Дугинових сарадника указивао је да је кључна последица овог догађаја „коначно раздвајaње Русије од Запада”, уз напомену да је поред очигледних политичких последица у току и процес кардиналних промена у руској економији, чија је основна карактеристика све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне).

За Савина је веома значајан тренд „дедоларизације светског финансијског система”, који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу где дојучерашњи амерички сателити (Саудијска Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа (Pax Americana). Леонид Владимирович предвиђа да ће, поред нестанка „суверене Украјине”, садашњи сукоб највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине извесна чињеница и основа новог света мултиполарности.

Такође, нема сумње да је идеја евроазијске интеграције постала привлачна и у другим културама и цивилизацијским ареалима. Манифестације овог расположења су свакако особене концепције кинеског, индијског, турског (исламског), али и европског евроазијства, које произилазе из различитог поимања сопствене улоге у савременом свету. Њихово заједничко обележје је изразити антиантлантизам (антиамериканизам).

У кинеској верзији евроазијство је моћан савез две континенталне велесиле – Кине и Русије – који као такав подразумева вишевекторску сарадњу првенствено у областима енергетике, технологије и војне безбедности. За турску спољну политику евроазијство је концепција која, осим ослобађања од америчког утицаја, пружа и могућност обједињавања подручја које насељавају тзв. туркофони народи (Азери, Ујугури), док је из европског угла реч о моделу „геополитичке еманципације Европе” – која се посматра као јединствен простор од Атлантика до Урала – односно у неким радикалнијим верзијама од Атлантика до Владивостока.

Савин заступа и становиште о томе да се појављивање нове светске политичке и безбедносне структуре „одвија корак по корак”. Подсетимо, на основама Евроазијске економске заједнице од 2008. године постепено је настајао модел Евроазијске уније као једне врсте институционалног пандана концепцији Европске уније.

Тако је иницијативу за формирање Евроазијске уније у октобру 2011. године предложио лично председник Русије Владимир Путин, а већ наредног месеца те године успостављена је „мапа пута” којом су установљене Евроазијска комисија и Евроазијски економски простор. Поред Русије, Белорусије и Казахстана, од 2015. године чланице овог савеза су Јерменија и Киргистан. Нема сумње да ће се овај савез у будућности ширити и на остала подручја унутар и изван простора Евроазије.

Српска евроазијска копча

После вишегодишњег теоријског лутања, нема сумње да се идеја „руског евроазијства” појављује као заокружена концепција која нуди многе рационалне и ефикасне одговоре на изазове постмодерног света. Тим пре што у неоевроазијској геополитичкој доктрини подручје источне и југоисточне Европе (Велика Источна Европа) треба да има улогу „копче између Русије – Евроазије и будуће континенталистичке Европе ослобођене америчког утицаја”.

Наш врсни геополитичар Миломир Степић указује на неколико предности овог вида интеграција у односу на досадашњи доминантни модел евроатлантизма. Степић као прву предност наводи логичност редоследа наведене интеграције која подразумева најпре „интеграцију српских земаља” (разуме се, уз очување Косова и Метохије у саставу Србије) па тек онда овај вид супранационалног повезивања, затим „цивилизацијску и геополитичку компатибилност српског идентитета са Русијом и неоевроазијом” – кроз обједињавање духовног простора на основу православља – и као посебно важно енергетско, ресурсно, трговинско, комуникационо, безбедносно и стратешко везивање с пространством на којем се налазе највећа држава света (Русија) и најекспанзивнија светска економија (Кина), које око себе сабирају све више геополитичких следбеника попут Индије, Казахстана, Ирана и других држава.

Српско повезивање с Евроазијском унијом веома је важно и због нашег што успешнијег повезивања с Кином која је Иницијативом „Један појас – један пут” исказала отворене претензије према простору „од Балтика до Јадрана” који се сматрао ексклузивном зоном атлантистичког утицаја и потенцијалном руско-немачком интересном сфером.

Тако се у већ довољно компликовани „балкански геополитички чвор” уплиће још један актер (кинески) који „српске земље” евидентно доживљава као свог регионалног фаворита.  То геополитички положај Србије и српских земаља свакако усложњава, али и нуди одговарајући политичку, економску и просторну (територијалну) валоризацију, насупрот непрекидним уцењивањима које већ деценијама стижу „с оне стране Атлантика”.

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021).

Извор: Нови Стандард.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: