Глава
Пише: Небојша Јеврић
Јуродиви Осман је пред зору стигао у српско село на висоравни између Јахорине, Трескавице и Бјелашнице. На обали кањона реке, са толико водопада да увек пенуша – Бијеле.
Закуцао на врата прве куће: “Морате бјежати. Све ће вас поклат.“
И узгубио се у мраку.
Сутрадан је цело село сазнало за то. Скупали су се да вијетају.
„Ником ништа нисмо учинили. Ма пустите аветног Османа.“
Слело је било мало. Старинско. Неке куће још са земљаним подом. Ко би њих палио.
Сутрадан се Осман опет обноћ појавио. Ни тад му нису веровали.
Кад се треће ноћи вратио кренуо је збег:
“Стигли неки мухаџедини!“ уплашено је мумлао Осман.
Остао је само Милош. Милош је био човек у годинама који је читав живот провео међу овцама. Више се дружио са овцама него људима. Свакој је име знао. По мајци јагњад препознавао.
Село је спаљено а Милош заклан.
Ана Милошева кћерка живјела је у Аеродромском насељу где су се водиле најжешће борбе.
У првим борбама погинуо јој је муж.
Избегла је у Борово Село са двоје деце.
После олује рекла јој је свекрва:
„Кћери ево ти број телефона од Маринковића. Свете и Вере. Код њих смо били у избеглиштву четрдесет треће.Кад је напала Фрнцетићева ордија успели смо да пређемо Дрни. Они су нас примили. Имају кућу у Нишу“
Ана се јавила и са друге стране жице се зачуо глас:
„Дуго ми чекамо да нам се јавите.Мислили смо да сте сви мртви. Долазите.“
И Ана је са децом кренула.
Као да су дошли у своју кућу. Као код рода најрођенијег, прича ми кроз сузе.
Вратили су се тек кад је било готово.
Син је завршио физику и сад ради као професор.Добио децу.
Ана је одлучила да кућу у селу десет километара од Сарајева које је припало федрацији обнови.У селу сад има шест димова али су скоро сви становници расути широм земљинога шара направили викендице и куће.
Милошев леш нису нашли.
Обновила је и Ана кућу. Мучило је то што није знала где је очев гроб. Где су му кости. Јеси ли их разнијели гладни вуци којих је ту под планином увек било.Што нема где дфа се за оцем исплаче. Да му свећу запали.
А онда је једне ноћи уснила сан.
Сањала је Милоша.Изгледао је као жив.Уместо главе била је црна мрља.
„Где си тата?“ Ипак га је препознала.
„Ту сам под подом“рекао је и она се у зноју пробудила.
Под је био некад земљани и она је тражила да скину патос и да копају.
Комшије и рођаци су је одговарали.
„Ђе ћеш бона, под разваљиват.
Али била је упорна и није одустала.
Нашли су га крај кућног прага. Ту га је трећег дана Осман укопао.Али главе није било.
Сахранили су га на сеоском гробљу.
Нанас је био прво парастос погинулим у капели на гробљу а онда теферич под шатором.
И коло је играло.
Три жене. Најмлађа Дана шездест пет,најстарија бакица са штапом и забрађена црном марамом на плус педест.
Музику су сви наручивали али ни „Тамо далеко“,ни „Војводо Синђелићу“ а да не говоримо о дуњама у фиоци се није чуло.
Сутрадан са Урошом Умчарским песником који је је о Бијелој написао књигу, прелепу књигу, преко Трнова, Миљевине Сутјаске, Билећа, Гацког, Требиња на плус педесет пет без климе у туђем ауту стижем на море.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: