Glava

Piše: Nebojša Jevrić

Jurodivi Osman je pred zoru stigao u srpsko selo na visoravni između Jahorine, Treskavice i Bjelašnice. Na obali kanjona reke, sa toliko vodopada da uvek penuša – Bijele.

Zakucao na vrata prve kuće: “Morate bježati. Sve će vas poklat.“
I uzgubio se u mraku.
Sutradan je celo selo saznalo za to. Skupali su se da vijetaju.
„Nikom ništa nismo učinili. Ma pustite avetnog Osmana.“

Slelo je bilo malo. Starinsko. Neke kuće još sa zemljanim podom. Ko bi njih palio.
Sutradan se Osman opet obnoć pojavio. Ni tad mu nisu verovali.
Kad se treće noći vratio krenuo je zbeg:
“Stigli neki muhadžedini!“ uplašeno je mumlao Osman.
Ostao je samo Miloš. Miloš je bio čovek u godinama koji je čitav život proveo među ovcama. Više se družio sa ovcama nego ljudima. Svakoj je ime znao. Po majci jagnjad prepoznavao.
Selo je spaljeno a Miloš zaklan.
Ana Miloševa kćerka živjela je u Aerodromskom naselju gde su se vodile najžešće borbe.
U prvim borbama poginuo joj je muž.
Izbegla je u Borovo Selo sa dvoje dece.
Posle oluje rekla joj je svekrva:
„Kćeri evo ti broj telefona od Marinkovića. Svete i Vere. Kod njih smo bili u izbeglištvu četrdeset treće.Kad je napala Frncetićeva ordija uspeli smo da pređemo Drni. Oni su nas primili. Imaju kuću u Nišu“
Ana se javila i sa druge strane žice se začuo glas:
„Dugo mi čekamo da nam se javite.Mislili smo da ste svi mrtvi. Dolazite.“
I Ana je sa decom krenula.
Kao da su došli u svoju kuću. Kao kod roda najrođenijeg, priča mi kroz suze.
Vratili su se tek kad je bilo gotovo.
Sin je završio fiziku i sad radi kao profesor.Dobio decu.
Ana je odlučila da kuću u selu deset kilometara od Sarajeva koje je pripalo fedraciji obnovi.U selu sad ima šest dimova ali su skoro svi stanovnici rasuti širom zemljinoga šara napravili vikendice i kuće.
Milošev leš nisu našli.
Obnovila je i Ana kuću. Mučilo je to što nije znala gde je očev grob. Gde su mu kosti. Jesi li ih raznijeli gladni vuci kojih je tu pod planinom uvek bilo.Što nema gde dfa se za ocem isplače. Da mu sveću zapali.
A onda je jedne noći usnila san.
Sanjala je Miloša.Izgledao je kao živ.Umesto glave bila je crna mrlja.
„Gde si tata?“ Ipak ga je prepoznala.
„Tu sam pod podom“rekao je i ona se u znoju probudila.
Pod je bio nekad zemljani i ona je tražila da skinu patos i da kopaju.
Komšije i rođaci su je odgovarali.
„Đe ćeš bona, pod razvaljivat.
Ali bila je uporna i nije odustala.
Našli su ga kraj kućnog praga. Tu ga je trećeg dana Osman ukopao.Ali glave nije bilo.
Sahranili su ga na seoskom groblju.
Nanas je bio prvo parastos poginulim u kapeli na groblju a onda teferič pod šatorom.
I kolo je igralo.
Tri žene. Najmlađa Dana šezdest pet,najstarija bakica sa štapom i zabrađena crnom maramom na plus pedest.
Muziku su svi naručivali ali ni „Tamo daleko“,ni „Vojvodo Sinđeliću“ a da ne govorimo o dunjama u fioci se nije čulo.
Sutradan sa Urošom Umčarskim pesnikom koji je je o Bijeloj napisao knjigu, prelepu knjigu, preko Trnova, Miljevine Sutjaske, Bileća, Gackog, Trebinja na plus pedeset pet bez klime u tuđem autu stižem na more.