Гордана Тодоровић – Домовина наде

Пише: Гордана Тодоровић

О, земљо која славиш мир као птице,
волим у теби да гледам
живот који се скупља око песме,
рађању љубави у котлинама и планинама
да окрећем лице.
Гејзир снова тужни
на ивици свих станица
да будем не смем.

Дај да твоје планине и равнице умијем
звезданом росом срца,
да цвет ти лепоте узберем
с најлепшег неба живота
где песма се као кандило звездано излије,
дај да срца плаве и румене кутке
уз твоје стрмине
испод којих цветају камен, гвожђе, стакло,
узнесем.

У теби сва јуначка покољења
као свеци за песмом газе.
У теби нема жртве, тешке за песму.
У теби се песма
као комад хлеба пази.

Зато што на мир мислиш
сваког човека у свемиру,
зато си земља песника,
песници се умивају водом
твојих плавих река-свирала
поздрављају твоје
планине – славолуке слободе
и живе срцем,
ко васиона отвореним и мраву
да би сви људи живели
у наде ружичњацима слободе,
у звезданом валу птице,
у миру.

8. IX 1972.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: