Господа

Прије 22 године мајор Милан Тепић, посљедњи одликовани народни херој СФРЈ, погинуо је у одбрани домовине, заједно са војником Стојадином Мирковићем. Њихова смрт је била чин највеће људске храбрости, обилићевског и синђелићевског саможртвовања у једној војнички изгубљеној борби.

На срећу људског рода, правде и истине, побједа и пораз нису само војничке категорије те се могу и морају мјерити и другим аршином, не само крутом мјером опасача и ширита.

Ове двије реченице су довољне – Владимир Павићевић није достојан да о Тепићу и Мирковићу напише чак ни оволико колико је већ написао. Недостојним га чини то што је сасвим извјесно да он не би имао петље да стисне дугме на детонатору.  Стога – што се Тепића, Мирковића и осталих јунака тиче – пст!

Ових дана читам оно што ми је објављивано на Порталу у ових неколико година и остајем запањен пред чињеницом да нисам написао више од двије-три лијепе ријечи о својим савременицима – о људима са којима, дакле, дијелим вријеме и простор. Је ли могуће да се ни о коме нема ништа лијепо рећи?! Или је само у томе да ЈА ни о коме немам ништа лијепо да кажем? И да ли то говори мање о нашем времену а више о мени самоме? Или је обрнуто? Мрачно вријеме или мрачна душа? И једно и друго? Ђаво зна.

Ипак, да покушамо.

Милорад Кадић, Ђорђије Прибиловић, Свето Митровић, Владо Дапчевић.

Давно, има томе, богами, више од дванаест година, они су урадили нешто што се у Црној Гори, а и другдје, ријетко чини.

Многима ова имена нису позната. Већ је стасала и за политику почела да се занима генерација оних који су 2001. били у вртићу или основној школи, па не знају да су управо те године ови људи, тада високо рангирани чланови ДПС, у тренутку кад је њихова партија напустила идеју заједничке државе са Србијом, одабрали да напусте партију а не идеју – сасвим неуобичајен избор и за то вријеме и ту партију. Урадили су то господски – одлучно али ненаметљиво, без калкулација али и без циркуса и парадерства.

Ниједног од њих не знам лично нити знам шта је касније било са њима – како нисам чуо да су „ревидирали“ , држаћу да су остали досљедни свом избору.

1. године се, да узгред подсјетим, накратко запалила посљедња ватра борбе за какав виши циљ у црногорском јавном животу (референдум је био само посљедица, финале онога што се догодило те фаталне године); 2001. године се посљедњи пут у овдашњој политици водило рачуна о пристојности, оличеној у потезу Народне странке која је напустила владу кад је ова обрнула ћурак. Неколико година касније ватру су, по цијену значајне личне жртве, покушали да поново разгоре никшићки професори својим одбијањем да буду предавачи непостојећег језика.

Тада је већ било касно – професорска борба  се мање водила  за идеју а више против силовања здравог разума и била је жалосни показатељ одмакле метастазе глупости у нашем друштву. Професорима – посебно њима – такође дугујем поштовање – борити се за изгубљену ствар јесте господски чин.

Било би интересантно довести бар неке од ових људи за исти сто – не да би се нешто ангажовали, посебно не да би оснивали партије и покрете, доносили резолуције, држали предавања, дијелили савјете или на неки други начин претварали своју досљедност у (дневно)политички капитал – једноставно,  било би интересантно на једном мјесту видјети и чути приличан број часних људи.

Таквих, пријеко потребних, – не хероја, већ елементарно часних и пристојних – данас видим веома мало, готово их нема.

Не треба, ипак, то схватити као знак посљедњих времена, знак да треба положити оружје сад кад знамо да ријетко која храброст преживи губитак наде. Није до људи и до времена – једино скривено значење мог песимизма (ако је то ишта више од обичне зловоље једног намћора) може бити у томе што ја више нисам (тако) млад.

Млад сам био 2001. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: